„Skoro svaki kontakt sa čuvarima završio se batinama“

Pored ovog logora postojali su i logori u banatskim selima Begejci i Stajićevo, zatim u kasarni JNA u Aleksincu i KPD u Nišu.

U Srbiji su postojali i manji prolazni logori i centri u kojima su zatočenici boravili nekoliko dana, da bi zatim bili prebačeni u neke od većih logora.

Iako je takvih mesta bilo više, u „Dosijeu: Logori za Hrvate na teritoriji Srbije“ FHP-a su izdvojeni objekti u Šidu, nastavni centar Vojne policije u Bubanj Potoku i kasarna JNA u Paragovu.

Logor u KPD Sremska Mitrovica fomiran je nakon naređenja komande 1. Vojne oblasti (VO) Jugoslovenske narodne armije (JNA) 21. novembra 1991. godine.

U naređenju je pisalo: „Formirati Sabirni centar pri KPD Sremska Mitrovica za prikupljanje lica lišenih slobode, zbog oružane pobune protiv JNA i zlodela prema golorukom narodu u međunacionalnim sukobima na kriznim područjima u R. Hrvatskoj.“

Komandant logora bio je major JNA Zoran Ranđelović.

Međutim, logoraši svedoče o prisustvu potpukovnika Miroslava Živanovića iz Uprave bezbednosti (UB) Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO).

Kao starešina ovog logora označen je i pukovnik Jugoslav Maksimović iz UB SSNO. Za obezbeđenje ovog logora i „vršenje policijskih poslova oko lica lišenih slobode“ i smeštenih u ovom logoru određeno je 10 vojnih policajaca iz odeljenja bezbednosti (OB) 1. VO.

Iako je naređenje za formiranje logora izdato 21. novembra 1991. godine, već od sredine novembra te godine zarobljeni meštani Vukovara i okoline dovođeni su u ovaj zatvor.

ZATOČENICI

Prema podacima Hrvatskog društva logoraša srpskih koncentracijskih logora (HDLSKL), u KPD Sremska Mitrovica duže vreme zadržano je oko 1.600, a kroz logor je prošlo oko 4.000 zatočenika.

Zatočenici su zadržavani od nekoliko dana do devet meseci. Logor je zatvoren sredinom avgusta 1992. godine, kada je oslobođeno 1.656 lica.

U Sremsku Mitrovicu je 19. novembra prebačen najmanje 181 hrvatski vojnik, koliko ih se 18. novembra 1991. predalo na Mitnici, kao i drugi hrvatski ratni zatočenici iz „Veleprometa“ i veliki broj civila.

U KPD Sremska Mitrovica bilo je zatvoreno i medicinsko osoblje vukovarske bolnice, kao i civili koji su se sklonili u bolnicu. U ovom logoru bilo je žena i maloletnika.

Prema popisu zatočenih osoba, u logoru Sremska Mitrovica najstariji logoraš imao je 86 godina.

Jedna grupa zarobljenih civila iz Vukovara i okoline provela je dve noći u Sportskom centru „Pinki“ u Sremskoj Mitrovici, nakon čega je autobusima prebačena u Hrvatsku.

U ovoj grupi je bilo dosta žena.

Prema svedočenju zarobljene A. P. – naoružani vojnici su ih vređali i pretili im, govorili su im: „Kurve ustaške, što hoćete, gdje su vam muževi, sve ćemo vas pobiti, niste vrijedni da vas toliko pazimo, a vaši muževi pucaju, ruše naše kuće, škole, naša radna mjesta, što bi vi htjeli?“

Komanda 1. VO je 22. novembra 1991. naredila prebacivanje 400 zarobljenika iz KPD Sremska Mitrovica do Aleksinca.

Istog dana organizovan je i prevoz 450 evakuisanih vukovarskih civila iz Sremske Mitrovice i 30 iz Šida do Bosanskog Šamca, gde su predati hrvatskim vlastima.

U drugoj polovini decembra 1991. nakon zatvaranja logora u Begejcima i Stajićevu, jedan broj logoraša je prebačen u KPD Sremska Mitrovica.

Pored zatočenika s prostora istočne Slavonije, u KPD Sremska Mitrovica su u proleće 1992. dovođeni i Bošnjaci zarobljeni u Posavini.

U KPD Sremska Mitrovica bilo je zatvoreno i oko 90 žena, koje su bile izdvojene u zasebnu prostoriju, zajedno s decom.

Ćelija broj 14 u kojoj su bile zatvorene bila je veličine oko 40 metara kvadratnih, imala je rešetke na prozorima.

Na podu su bile strunjače i na svakoj je bilo po dve ili tri žene.

Jednom nedeljno su imale pravo na kupanje. Sve vreme zarobljeništva provele su u odeći u kojoj su zarobljene.

Prostorija u kojoj su boravile je bila zaključana i nije im bilo dozvoljeno da izlaze napolje, osim kad idu na ispitivanje u pratnji vojnika ili u podrumske prostorije radi kupanja.

U prostoriji sa ženama bilo je i najmanje dvoje dece. M. R. je imao šest i po godina kada je doveden u KPD Sremska Mitrovica, zajedno sa majkom i starijim bratom.

„Sjećam se dolaska u zatvor u Sremsku Mitrovicu. Posebno se sjećam jednog događaja kada je vojni policajac došao po mene i mog brata te nas odveo svojoj kući, te nam rekao da ako se svidimo njegovoj kćeri da će nas zadržati. Ja sam se uplašio te sam počeo plakati.“

DOLAZAK U LOGOR

Po dolasku u KPD Sremska Mitrovica, žene su uvedene u jednu prostoriju gde im je naređeno da skinu odeću sa sebe.

Tu su pregledane, pretresane i ispitivane od strane žena u uniformi.

Oduzeta su im dokumenta, kao i dragocenosti i novac koje su imale kod sebe.

Muškarci su nakon izlaska iz autobusa u zatvorskom krugu bili prinuđeni da prođu kroz „špalir“ sastavljen od vojnika koji su ih udarali rukama, nogama, gumenim palicama i kundacima.

Potom su odvedeni na igralište, a ubrzo i u sportsku dvoranu gde su najpre morali da se skinu, a zatim su im oduzete sve stvari, novac, dragocenosti, opasači i pertle iz cipela.

Zatočenici u KPD Sremska Mitrovica bili su smešteni u zatvorskim ćelijama ili u samicama. Zarobljeni hrvatski vojnici su uglavnom odmah po dolasku bili zatvarani u samice na kojima nije bilo prozora, gde su provodili i više od 20 dana.

USLOVI BORAVKA

Logor u Sremskoj Mitrovici nalazio se u okviru postojećeg zatvora, koji je sa svih strana bio okružen zidovima visine oko četiri metra.

U Sremskoj Mitrovici zatočenici su bili smešteni u zatvorske ćelije veličine od 40 do 60 kvadratnih metara, u kojima nije bilo kreveta.

Nedelju dana nakon dolaska dobili su prostirke na koje su mogli da legnu.

Zbog malog prostora ljudi nisu mogli da ispruže noge tokom spavanja, pa je jedan broj njih bio prinuđen da spava na smenu.

U ćelijama je bilo smešteno između 40 i 130 osoba.

Prostor je bio skučen i ljudi su terani da satima stoje u istom položaju.

Kada su stražari ulazili u ćelije, zatočenici su morali da se okrenu prema zidu sa rukama na potiljku i spuštenom glavom.

Za razliku od logora u Begejcima i Stajićevu, prostorije KPD Sremska Mitrovica su imale grejanje.

Hrane je bilo nedovoljno i bila je lošeg kvaliteta.

Obrok se često sastojao samo od hleba i čaja.

Zatočenici svedoče da su često dobijali plesnjiv hleb i konzervu, za koju nisu dobijali otvarače.

Kuvana hrana se uglavnom sastojala od kupusa ili pasulja. Hrana je donošena u ćelije i zatočenici su jeli na dušecima na kojima su sedeli i spavali.

Nisu imali osnovna sredstva za higijenu.

Pored ćelija u kojima su bili smešteni nalazili su se toaleti sa lavaboom, koje su logoraši sami održavali. Iako su imali pristup vodi, kupanje im je bilo ograničeno. Pojedinim zatočenicima je kupanje dozvoljeno tek nakon mesec dana.

Nisu dobijali toalet papir, a oni logoraši koji su imali kod sebe novac mogli su da ga kupe u zatvorskoj kantini. Nisu imali mogućnost da promene rublje ili odeću. Vrlo retko su izvođeni u zatvorske šetnje – otprilike jednom u tri nedelje.

ZLOSTAVLJANJE LOGORAŠA

Tokom boravka u logoru KPD Sremska Mitrovica zatočenici su bili izloženi svakodnevnom fizičkom i psihičkom maltretiranju od strane čuvara.

U razgovoru sa istraživačima FHP-a bivši logoraši ističu da se „skoro svaki kontakt sa čuvarima završio batinama“.

Batina nisu bili pošteđeni ni ranjenici.

Žene koje su bile zatvorene u KPD Sremska Mitrovica, naročito pripadnice Zbora narodne garde (ZNG), takođe su tučene i maltretirane od strane stražara.

Kao i u drugim logorima, zatočenici u KPD Sremska Mitrovica su terani da pevaju srpske nacionalističke pesme.

Čuvari su ih vređali i provocirali.

Tokom noći čuvari su ulazili u ćelije, postrojavali zatočenike i maltretirali ih.

Morali su svi da ustanu i stoje dok im čuvari ne narede da sednu.

Polovinom decembra 1991. godine došlo je do smene čuvara u KPD Sremska Mitrovica, što je rezultiralo još gorim zlostavljanjem i maltretiranjem zatočenika.

Najviše batina zatočenici su dobili 15. januara 1992. godine, kada je Republika Hrvatska međunarodno priznata.

Preuzeto iz „Dosije: Logori za Hrvate na teritoriji Srbije“ Fonda za humanitarno pravo