Spomenici za ubijene i gajbice na Markalama

Ta čuvena Baščaršija najpoznatije je turističko mesto u Sarajevu. To svi iz bivše Jugoslavije znaju. Zna se i šire. Međutim, ima onih koji nemaju predstavu šta se zapravo dešavalo tokom opsade Sarajeva od 1992. do 1995. kada je poginulo između 10.000 i 13.000 ljudi od kojih oko 1.600 dece.

Ima i onih koji znaju, ali su se odlučili da veruju teorijama zavere, da zaborave, te da se provode i uživaju po Baščaršiji, pa sigurno nisu ni primetili spomenike po centru bosansko-hercegovačke prestonice – mesta koja podsećaju na strašne zločine, izgubljene živote, upropašćene sudbine na hiljade i hiljade građana/ki, velikom većinom Bošnjaka.

Svako deseto dete ubijeno je snajperom. Oko 56.000 ljudi je ranjeno, od čega 15.000 dece. Granate JNA, a potom Vojske Republike Srpske su padale sa okolnih brda. Snajperi su svakodnevno završavali ljudske živote. To su podaci, to su činjenice.

Obilazak turističkih mesta je sam po sebi naporan po vrućinčini kakva je bila ovog 24. juna, a mesta zločina je još teže. Naravno, ako ste čovek. Neka mučnina, vrtoglavica, seta…

I dok smo po vrelini hodali ka Nacionalnoj i univerzitetskoj biblioteci Bosne i Hercegovine, čuvenoj Vijećnici, desila se tzv. ironija života – mi idemo ka mestu koje su srpske snage uništile tokom rata, a jedan taksista odvrnuo do daske neku pesmu „srpske majke“, čiji je pokojni muž Arkan ubijao i pljačkao nedužne po BiH, te Hrvatskoj. I nikad nije odgovarao za svoja zlodela, a ona je, prema pričama žrtava, nosila njihov pokradeni nakit.

Dakle, Vijećnica. Ova prelepa zgrada koja se nalazi nadomak Baščaršije, građena u austrougarskom periodu, stradala je tokom opsade Sarajeva, pa je ponovo otvorena tek 9. maja 2014. Na ulazu u Vijećnicu stoji Spomen-ploča s natpisom: „Na ovom su mestu srpski zločinci u noći 25/26. 8. 1992. godine zapalili Nacionalnu i univerzitetsku biblioteku Bosne i Hercegovine. U plamenu je nestalo više od dva miliona knjiga, časopisa i dokumenata. Ne zaboravite, pamtite i opominjite!“ Piše i na engleskom.

Iz Vijećnice smo se uputili ka Gradskoj tržnici Markale. Neke gajbice na gajbicama i neke pomoćne zgrade prekrile su spomenik. Kao, radi se ulica pored, pa to tako stoji. Nekako jadno. Na pijaci Markale, u centru Sarajeva, 5. februara 1994. od granate je stradalo 67 civila. Pokušavali su da se prehrane, svoje najmilije i sebe, ali su zverski ubijeni. Sećam se osećaja kada sam prvi put videla snimak masakra. Krv, leševi, haos… Stravične slike. Pijaca i sada radi, tezge su pune robe. Život očito ide dalje. Spomen-ploča je postavljena 1996, a tokom 2000. godine napisana su imena poginulih na pijačnoj zgradi. Obeleženo je i mesto gde je pala granata. Nadam se da će nadležni što pre srediti to što imaju da srede, pošto je užasno kako to mesto sećanja, na kome su se desila najgora zverstva, sada izgleda.

Malo niže od pijace, desio se još jedan masakr – 28. avgusta 1995. Ubijeno je 37 ljudi. Posle ovog zločina, intervenisao je NATO, što je dovelo do Dejtonskog sporazuma i kraja rata. Za oba slučaja je Haški tribunal okrivio Vojsku Republike Srpske.

Dalje nas je turistička radnica Amra odvela do Spomen-ploče građanima ubijenim u redu za hleb u Ulici Ferhadiji broj 12. Umesto hleba, dobili su smrt. NJih 26, tog 27. maja 1992. godine. Na Spomen-ploči je prvo pisalo da je stradalo 17 osoba, ali je naknadno promenjeno, pošto se utvrdilo da je još devet osoba podleglo ranama. Kasnije su dodata imena i prezimena poginulih. Krater od granate na pločniku je crvene boje.

Nastavili smo ka novijem delu Sarajeva. Jedan do drugog su Spomenik žrtvama genocida u Srebrenici i Spomenik ubijenoj deci opkoljenog Sarajeva.

Za sećanje na genocid, koje su srpske snage počinile u Srebrenici 1995, postavljena je skulptura u Velikom parku, koja predstavlja Bošnjaka Ramu Osmanovića kako doziva svoga sina Nermina. Spomenik je urađen po autentičnim televizijskim snimcima. Ramu su zarobili srpski vojnici i naterali ga da glasno doziva sina da se preda. Nermin je poslušao oca. Obojica su potom ubijeni. Skoro sam čitala članak o Salihi Osmanović, Ramovoj supruzi i Nerminovoj majci. U ratu je izgubila i drugog sina Edina. Živi sama u Dobraku.

U sklopu Velikog parka sagrađen je spomenik ubijenoj deci opkoljenog grada 1992-1995. Kao i uvek, politika je i oko ovog spomenika, rekla nam je Amra, umešala prste, pa se diskutovalo hoće li se zvati spomenik ubijenoj deci tokom celog rata ili opkoljenog Sarajeva. Spomenik je kružnog oblika, kao fontana, u sredini su dve staklene figure. Voda zapljuskuje otiske dečijih stopala. Ugravirano je preko 500 imena ubijene dece.

Nažalost, ovo nisu jedina mesta stradanja i sećanja u Sarajevu. Ima ih još – tu su Sarajevske ruže po celom gradu, koje predstavljaju mesta na kojima su eksplodirale granate, tu su i spomenici palim borcima… Tu je i nekadašnja Dobrovoljačka ulica u kojoj su stradali vojnici JNA prilikom povlačenja iz Sarajeva 3. maja 1992. Mesto nije obeleženo. Komentar nije potreban.

Inače, Haški tribunal je osudio mnoge zbog ratnih zločina tokom opsade Sarajeva, poput bivšeg komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske Stanislava Galića (doživotna kazna zatvora) i Dragomira Miloševića (29 godina zatvora). Naravno, osuđen je i Radovan Karadžić, nekadašnji predsednik RS, i to na 40 godina zatvora, dok se generalu Ratku Mladiću još sudi, a presuda se očekuje u novembru.

Vječna vatra

Jeste da smo obilazili mesta stradanja i spomenike iz rata devedesetih, ali nezaobilazna je i Vječna vatra, spomenik vojnim i civilnim žrtvama Drugog svetskog rata u Sarajevu. Svečano je otvorena 6. aprila 1946. Nalazi se na uglu Maršala Tita i Ferhadije. Za vreme opsade Sarajeva od 1992. do 1995. vatra nije gorela, jer nije bilo goriva u gradu.

Iznad vatre, na zidu piše: „Hrabrošću i zajednički prolivenom krvlju boraca bosansko-hercegovačkih, hrvatskih, crnogorskih i srpskih brigada slavne Jugoslovenske armije, zajedničkim naporima i žrtvama sarajevskih rodoljuba Srba, Muslimana i Hrvata 6. aprila 1945. oslobođeno je Sarajevo glavni grad Narodne Republike Bosne i Hercegovine. Vječna slava i hvala palim junacima za oslobođenje Sarajeva i naše otadžbine o prvoj godišnjici svoga oslobođenja zahvalno Sarajevo“.

Prašina za ubijene novinare

Bežeći od vrućine, prelazeći Ulicu Maršala Tita, na zidu jedne zgrade, onako neprimetno stoji ploča u znak sećanja na novinare i novinarke koji su izgubili život tokom ratova u BiH „i drugim državama i teritorijama bivše Jugoslavije“, tačnije od juna 1991. Iznad prašnjave spomen-ploče su tri prazna postolja za zastave, a ispod ploče iscrtan neki grafit. Iako uvek osporavani da „lažemo“ i da smo „podmukli“, bez hrabrosti novinara/ki i fotoreportera/ki većina zločina ne bi dospela do šire javnosti. Ovi ljudi zaslužuju bar čistu spomen-ploču.