Srbija nema budućnost ako se ne suoči sa zločinačkom prošlošću

Ono što je ta istraga pokazala je i da su postupak skrivanja leševa organizovali najviši državni zvaničnici, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, a da je u sprovođenju učestvovalo stotine pripadnika državnih organa. Akcija ovolikih razmera i sa tolikim brojem učesnika nije mogla ostati tajna i državni organi ili već imaju informacije ili imaju mogućnost da saznaju gde se još nalaze masovne grobnice. Nažalost nakon 2001. godine vlasti Srbije nisu uradile ništa na pronalaženju ostalih lokacija, niti na procesuiranju onih koji su odgovorni za prikrivanje zločina. Masovna grobnica u Rudnici, pronađena 2014, kao i ova poslednja na lokaciji Kiževak kod Raške, pronađene su na osnovu podataka dobijenih od UNMIK-a, odnosno vlasti iz Prištine – ističe u razgovoru za Danas Mirko Medenica, saradnik Centra za praktičnu istoriju, povodom otkrivanja još jedne grobnice sa telima kosovskih Albanaca kod Raške.

* Veljko Odalović, koji je na čelu vladine Komisije za nestala lica, bio je tokom rata na Kosovu načelnik Kosovskog okruga i aktivni funkcioner SPS, odnosno vlasti Slobodana Miloševića, odgovornog za grobnice tela kosovskih Albanaca po Srbiji i njihova ubistva. Kako vidite ovu funkciju Odalovića danas, 20 godina posle?

– U vreme kada su vlasti Srbije na sistematski način činile zločine prema albanskim civilima na Kosovu, Veljko Odalović je imao visok položaj, bio je praktično šef državne administracije na Kosovu. Koliko je njegovo učešće u ovim događajima nije poznato, ali uzimajući u obzir njegov visoki položaj, svakako da je morao imati saznanja o tome šta se dešava. Sama ova činjenica ga diskvalifikuje da obavlja bilo kakvu državnu funkciju, a to što je postavljen na čelo Komisije za nestala lica je uvreda za žrtve. Setimo se i slučaja iz 2006. godine, kada je Slobodan Borisavljević, koji je bio šef kabineta Vlastimira Đorđevića i koji je kako je pokazala istraga MUP-a Srbije aktivno učestvovao u akciji skrivanja leševa, postavljen za rukovodioca Službe za otkrivanje ratnih zločina MUP-a Srbije. Postavljanje ovakvih osoba može navesti na zaključak da je njihova prava uloga zapravo da opstruiraju procese pronalaženja žrtava i rasvetljavanja ratnih zločina.

* Hašim Tači, Kadri Veselji, Jakup Krasnići i Redžep Seljimi, kao bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), nalaze se na početku suđenja u Hagu za ratne zločine. Kako vidite te procese?

– Ovi procesi su pre svega prilika da se rasvetle zločini počinjeni od strane pripadnika OVK i da njihove žrtve dobiju zadovoljenje. Treba imati u vidu i da su ovi postupci samo epilog dugotrajnog i mukotrpnog procesa, koji je započeo još 2011. godine, kada je Evropska unija imenovala Klinta Vilijamsona za specijalnog istražioca sa ciljem da se istraže zločini OVK. Ova istraga je završena 2014. godine, a šest godina je bilo potrebno da se nalazi ove istrage pretoče u optužnice. Značajna je i činjenica da je sud pred kojim se vodi postupak deo kosovskog pravosuđa, što znači da su upravo oni kojima se sada sudi glasali za formiranje ovih specijalnih sudskih veća. Oni to svakako nisu učinili svojom voljom, već pod pritiskom međunarodnih faktora, što govori da međunarodna zajednica i dalje može presudno uticati na procesuiranje ratnih zločina kada u tome vidi svoj interes. Ovo je značajno i u kontekstu Srbije, gde smo svedoci da procesuiranja zločina nad kosovskim Albancima gotovo i da nema, a nema ni reakcije međunarodne zajednice.

* Korespondira li taj proces u Hagu sa pronalaženjem grobnice sa telima kosovskih Albanaca u Srbiji? Verujete li u pretpostavke da se sa žrtvama trguje u okviru takozvane normalizacije odnosa dve države?

– Srpske vlasti još od 2015. imaju informaciju da se na lokaciji Kiževak nalazi masovna grobnica. Kako je moguće da im je trebalo pet godina da pronađu posmrtne ostatke, to možemo samo da nagađamo. U svakom slučaju, činjenica je da vlasti širom regiona manipulišu sa žrtvama i temu ratnih zločina koriste za svoje političke interese. Česti su slučajevi manipulacije, gde se objavljuju određene informacije ili vode određeni postupci, sa ciljem pravljenja tzv. etničkog balansa. Takvih slučajeva je bilo na svim stranama, setimo se samo slučaja Marka Kašnjetija iz Prizrena, koga je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine procesuiralo, jer je „pod pretnjom oružja zarobio dva lica srpske nacionalnosti i držao ih nekoliko sati, a potom pustio“. On je osuđen na dve godine zatvora, a naknadno ga je Apelacioni sud oslobodio jer nije bilo dokaza. Indikativno je da je Kašnjeti uhapšen usred izborne kampanje za izbore u Srbiji 2012. godine, očigledno je da je tadašnjoj vlasti DS-a bilo potrebno da se dodvori delu birača, a Tužilaštvo za ratne zločine je imalo i dodatni motiv da se „dokaže“ pred novim vlastima.

* Nedavno je u BiH, odnosno u Banjaluci, u trci za gradonačelnika pobedu odneo Draško Stanivuković, čim je praktično partija Milorada Dodika izgubila vlast u tom gradu. Pobeda je zasnovana i proslavljana kao početak borbe protiv korupcije, ali uz ponavljanje nacionalističke retorike, negiranja genocida i ratnih zločina koje su srpske snage počinile u BiH. Kako komentarišete takvu „pobedu“?

– Nemam poverenja u ljude koji negiraju ratne zločine. Vladavina prava ili postoji ili ne postoji, ne može biti delimična. Kada Stanivuković kaže da on ne priznaje presude Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, on je već urušio pravni sistem zemlje, jer se stavlja iznad zakona, uzimajući za pravo da bira koje presude prihvata, a koje ne. Korupcija nije uzrok nepravde u društvu, već njena posledica. U temelju te nepravde su ubistva i proterivanja ljudi zbog druge nacije ili vere. Kada jedno društvo normalizuje takve zločine, ignoriše ih ili negira, takvo društvo je duboko nepravedno, u takvom društvu se korupcija podrazumeva.

* Da li u Srbiji ima novih lica u politici koji bi na istinski i pravi način mogli da se izbore za suočavanje sa ratnozločinačkom i huškačkom prošlošću kako pojedinih najviših zvaničnika Srbije, tako i predstavnika relevantne opozicije koja je u nekom trenutku bila na vlasti?

– Na političkoj sceni, ali i generalno u javnosti je vrlo malo osoba koje će javno i jasno progovoriti o toj prošlosti. Ovo nije posledica nepoznavanja činjenica, već nedostatka hrabrosti, a u dobroj meri i licemerja i sitnih interesa. Imam utisak da gotovo svi oni koji imaju određene političke ambicije, što su te ambicije veće, manje će govoriti o zločinima, a ako je to politički isplativo, neće se libiti ni da ih negiraju. Iz istih razloga će se priključiti hajci na migrante. Vlast kroz svoje delovanje i medije vodi agresivnu kampanju negiranja zločina, a s druge strane autoviktimizacije. Očigledno da su ovi narativi takođe deo temelja njenog održanja na vlasti. Opozicija umesto da „udari“ na ove temelje, ona ih zapravo osnažuje svojim takmičenjem u nacionalizmu. Podsećam ih da se u nacionalizmu takmiče sa osobom koja je godinama bila desna ruka ratnog zločinca, podstrekavala na genocid u Srebrenici, bila ministar u vladi koja je odgovorna za masovne ratne zločine. Teško da se može biti veći nacionalista od toga. Srbija je zemlja koju karakteriše velika nepravda, temelji te nepravde su u devedesetim godinama, sve posle toga, kriminal, korupcija, negativna selekcija, zarobljavanje države, sve je to samo nadogradnja. Bez suočavanja sa prošlošću ni Srbija, niti ostale zemlje regiona nemaju budućnost.

Vučićev gest nema nikakvog značaja

* Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je nedavno na sastanku sa ambasadorima, a na inicijativu predstavnika nevladinog sektora, odao poštu i minut ćutanja za kosovske žrtve ubijene od strane srpskih snaga. On je to, međutim, učinio daleko od očiju javnosti, a potom, kada je otkriveno, pokušavao da relatizuje taj čin, ističući da se on zalaže za poštovanje svih žrtava, bez obzira na nacionalnost. Kako ste Vi to doživeli?

– Taj njegov gest nema apsolutno nikakvog značaja. Najviši zvaničnici Srbije su više puta činili gestove kojima su izražavali žaljenje zbog civilnih žrtva u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali nikada zbog civilnih žrtava na Kosovu. Ovo svakako nije slučajno, svaki pa i najmanji gest priznanja da su na Kosovu počinjeni zločini nad albanskim civilima direktno podriva politiku srpskih vlasti prema Kosovu. Politika „Kosovo je Srbija“ može se voditi samo ako „ne postoji“ masovna grobnica u Batajnici.