Srebrenica je sinonim za patnju, gubitak domovine i dostojanstva

… zašto se zločinci proglašavaju herojima i koliko je jak nacionalizam na prostoru bivše Jugoslavije, bile su samo neke od tema onlajn konferencije nemačke partije Zeleni, organizovane povodom obeležavanja još jedne godišnjice srebreničkog genocida, pod nazivom “Srebrenica: 25 godina sećanja, pravde i pomirenja”.

U uvodnom obraćanju Klaudija Rot (Claudia Roth), potpredsednica nemačkog Bundestaga iz redova Alijanse 90/Zeleni, podsetila je da će se u subotu, 11. jula, navršiti 25 godina od genocida u Srebrenici.

– Tog dana pre 25 godina bosanski Srbi su zauzeli Srebrenicu i ubili više od 8.000 dečaka i muškaraca. Masakr je trajao danima, hiljade ljudi je sistematski ubijano. Srebrenica je sinonim za patnju, patnju onih koji su izgubili svoje najmilije, za gubitak domovine i dostojanstva. Srebrenica je sinonim za otrov koji širi nacionalizam, koji je komšije pretvorio u neprijatelje. Do današnjeg dana patnja se nastavlja. I dalje nisu pronađene sve masovne grobnice i posmrtni ostaci žrtava – naglasila je Rot.

Podsetila je da je Međunarodni sud pravde presudio da je zločin u Srebrenici – genocid, ukazujući da je to najveći zločin protiv čovečnosti u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Kako je istakla, genocid se nije desio “tajno i tiho”, već se dogodio pred očima celog sveta.

– Od svih mesta zona Ujedinjenih nacija postala je masovna grobnica za hiljade ljudi. Zbog toga Srebrenica predstavlja i veliki neuspeh evropske i međunarodne politike – istakla je Rot i podsetila da je više od 100.000 ljudi izgubilo život u ratu u Bosni, da su čitava sela sravnjena sa zemljom, da su desetine hiljada žena i devojčica sistematski silovane i seksualno zlostavljane i da su svih ovih godina dobile vrlo malo pomoći i odštete, kao i da preživeli uglavnom nisu prepoznati kao civilne žrtve rata.

Za Rot Srebrenica ostaje glasan podsetnik da se protiv nacionalizma i nacionalističke mržnje moramo boriti.

Osnivačica i bivša izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, Nataša Kandić, istakla je u video-poruci da nije očekivala da će za 25. godišnjicu genocida u Srebrenici porodice žrtava i dalje čekati da sahrane bar po jednu kost svojih najmilijih.

– Ova godišnjica mi pada teško, 88 žrtava genocida biće sahranjene u neobeleženim grobovima, jer niko ne može da ih identifikuje – navela je Kandić. Ispričala je kako je u februaru 2005. godine dobila video-snimak streljanja šest muslimana iz Srebrenice.

Njih su ubili pripadnici paravojne formacije “Škorpioni”.

– Dala sam taj snimak TV B92, tada veoma popularnoj televiziji, koja ga je odmah emitovala. To je bilo vreme nade, nade da je moguće pomirenje. Međutim, tadašnji predsednik i premijer Srbije, iako su osudili taj zločin, istakli su da “Škorpioni” nisu bili povezani sa državnim institucijama, već da su bili kriminalna grupa. To je bila poruka tužiocima da Srebrenicu ne povezuju sa državom Srbijom – istakla je Kandić.

Naglasila je da je Srbija tada propustila šansu da osudi zločin u Srebrenici i da prizna da je u njemu učestvovala.

Između ostalog je ukazala i na to da je 2015. godine Hrvatska prestala da sarađuje sa Koalicijom za REKOM, a da je Republika Srpska prošle godine saopštila da neće prihvatiti nikakvo pomirenje koje se zasniva na presudama Haškog tribunala.

Serž Bramerc, glavni tužilac Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, inače naslednika Haškog tribunala, najpre je podsetio da je Tribunal osnovan 1993. godine, da je to bio prvi međunarodni tribunal posle nirnberških suđenja, kao i da je osnivanje tog haškog suda bilo veoma uspešno.

– Hiljade svedočenja i stotine presuda su veoma značajni dokumenti koji govore o tome šta se desilo u bivšoj Jugoslaviji. To je veoma važno ako imamo u vidu glorifikaciju zločina i proglašavanje zločinaca herojima. Upravo je to jedan od najvećih problema danas. Da nije bilo Tribunala, Slobodan Milošević, Radovan Karadžić i ostali ne bi bili krivično gonjeni – istakao je Bramerc.

Najznačajniji trenutak za njega kao tužioca je bilo, kako je objasnio, hapšenje Karadžića i Ratka Mladića.

– Kada sam postao glavni tužilac 2008. posetio sam Srebrenicu. Neke od žrtava su izgubile i 30 članova familije… Postalo mi je jasno da porodice žrtava žele Karadžića i Mladića u sudnici – naveo je Bramerc.

Na pitanje Margarete Bauze (Margarete Bause), poslanice u nemačkom Bundestagu i portparolke za ljudska prava i humanitarnu pomoć parlamentarne grupe Alijansa 90/Zeleni, zašto osuđenom zločincu Milanu Lukiću nije suđeno i za silovanja i pored svedočenja brojnih žena, Bramerc je prvo odgovorio da je Tribunal imao ulogu pionira u procesuiranju seksualnog nasilja u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije.

– U više od 50 odsto naših slučajeva imali smo optužnice za seksualno nasilje, i u mnogim od tih optužnica donesene su presude i za taj zločin. Ustanovili smo da je seksualno nasilje korišćeno kao oružje u ratu i kao element etničkog čišćenja. Takođe smo ustanovili da istrage o seksualnom nasilju moraju da počnu veoma rano, što se može primeniti i na Lukićev slučaj. Radilo se o slučaju protiv dva rođaka (Milana i Sretena Lukića, prim. aut.), koji su počinili brutalne zločine. U samo jednom zločinu, zaključali su u kuću više od 80 žena, dece i starijih osoba i zapalili je. Ubili sve koji su pokušali da iz zapaljene kuće pobegnu. Bilo je to teško suđenje i tužioci su se usredsredili na masovna ubistva koja su optuženi počinili – objasnio je Bramerc i naglasio da su seksualna zlostavljanja žena otkrili tek kasnije u istrazi.

I pored toga, dodao je, svedoci su u sudnici svedočili o silovanjima Milana Lukića, i time doprineli da bude osuđen na doživotnu kaznu zatvora.

Bauze je podsetila da su neke od presuda, poput oslobađajuće presude srpskom generalu Momčilu Perišiću, optuženom upravo za zločine u Srebrenici, bile iznenađujuće.

Bramerc je na to rekao da je bilo presuda koje je on teško prihvatio, poput te oslobađajuće presude Perišiću, ali i hrvatskom generalu Anti Gotovini, koji je bio optužen za zločine tokom hrvatske akcije “Oluja”.

Na pitanje Bauze šta možemo da očekujemo od žalbenog procesa Mladiću, koji je osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog genocida u Srebrenici i drugih zločina, glavni tužilac je istakao da je suđenje nekadašnjem komandantu Vojske Republike Srpske jedno od najznačajnijih u međunarodnim sudovima, kao i da očekuje da će se proces nastaviti u narednim nedeljama, pošto je zbog pandemije kovida 19 trenutno obustavljen.

Govoreći o ulozi Evropske unije u procesu suočavanja s prošlošću na ovim prostorima, Bramerc je podsetio da se u pregovorima sa državama koje žele da postanu deo EU tražila puna saradnja sa Tribunalom, sada sa Mehanizmom, kao i da je upravo to doprinelo da se haški begunci dovedu pred lice pravde.

– Saradnja u regionu je loša, jer ne postoji politička volja da se suđenja nastave. Mnogi zločinci ostaju nekažnjeni u Srbiji i Hrvatskoj zbog zločina koje su počinili u Bosni. Zbog toga EU mora da nastavi sa podrškom pravnim institucijama, ali i da bude kritički nastrojena prema pojedinim političarima – zaključio je Serž Bramerc.

Sabiha Husić, direktorka ženske organizacije “Medika”, koja pomaže žrtvama seksualnog nasilja iz rata, ispričala je kako je 1993. godine sa roditeljima prebegla u Zenicu.

– Sećam se kada su prve izbeglice iz Srebrenice došle u Zenicu te 1995. Mi smo sa tim ženama, koje su bile ranjene i silovane, provodili čitave dane, brinuli smo o njima u našoj organizaciji “Medika”. Slušali smo njihove priče, koliko su samo brinule za muške članove svojih porodica… Ove godine obeležavamo 25 godina od genocida u Srebrenici. I dalje hiljade porodica čeka informacije o svojim najmilijim. I pored bola i patnje, oni šire pozitivne poruke – ne mrzeti, već učiti na prošlosti – navela je Husić, pozivajući nemačke parlamentarce da nastave s podrškom suočavanja s prošlošću, što je, kako je objasnila, osnova za pomirenje u Bosni.

Borkinja za ljudska prava i novinarka Štefica Galić, koja je zajedno sa svojim suprugom spasila mnoge Bošnjake tokom rata, između ostalog, rekla je da se moraju razjasniti užasi prošlosti, da se od žrtava mora tražiti oproštaj, “jer bez toga neće biti katarze ni pomirenja”.

– Zahvaljujući haškom sudu sve je ovo temeljito dokumentirano i nadam se da će buduće generacije početi uvažavati činjenice i spoznavati istinu. Nastala na genocidu pred očima cijelog svijeta, Republika Srpska ni 25 godina posle, uprkos haškim presudama, suđenjima pred sudovima BiH, uporno odbija priznati istinu, a svoje zločince slavi kao heroje. Nema zakona koji zabranjuje negiranje genocida, nema ni kajanja… Bosna i Hercegovina je sluđena država, koju vode nacionalističke stranke koje su i započele rat. Kako one mogu graditi mir i funkcionalnu državu? Još nismo razjasnili ni traume Drugog svjetskog rata, ni naših ratova devedesetih… Jezik služi da nas razdvaja a ne spaja, školski programi dijele decu… Vlada sistem umreženih kriminalaca bez ikakve odgovornosti. Sada se vrši “mostarizacija” cijele BiH sve pod krikom “promoviranja evropskih vrijednosti”. A Srbija i Hrvatska, bivši agresori na BiH, vode diplomatski rat, uvozeći nam svoje fašizme, čekajući raspad zemlje, lobirajući po Evropskoj uniji protiv nas. Ja vas molim, nemojte im vjerovati. Naše je tragati za istinom i glasno je govoriti kako se nikad ne bi ponovilo zlo koje se nama desilo. Neka se nikad nikome ne ponovi Srebrenica – izjavila je Galić u video-poruci.

Na kraju konferencije Analena Berbok (Annalena Baerbock), poslanica u Bundestagu iz redova Alijanse 90/Zeleni, navela je da će poruka Štefice Galić biti misija Zelenih. Ukazala je su parlamentarci svesni da mržnja i nacionalizam još uvek nisu postali deo prošlosti u BiH.

– Ne postoji kultura sećanja, zločinci se proglašavaju herojima, a u nekim državama zauzimaju i mesta u parlamentu. Mnogi političari koriste ratove kako bi postigli svoje ciljeve. Žele da stvore “čiste” etničke teritorije – istakla je Berbok, naglašavajući da razmena teritorija Kosova i Srbije nije rešenje, već da je to veoma opasno.

Stanišić: Višegrad više ne postoji

Pisac Saša Stanišić, rođen u Višegradu, dobitnik nagrade Nemačka knjiga za 2019. godinu, najpre je pročitao tri dela iz svoje nagrađivane knjige “Poreklo” (Origins). Stanišić je 1992. godine pobegao sa porodicom u Nemačku iz ratnog Višegrada. Na pitanje Manuela Saracina (Manuel Sarrazin), poslanika i portparola za istočnoevropske poslove Alijanse 90/Zeleni, kako sada gleda na Višegrad, Stanišić odgovara da je njegov odnos prema tom gradu ambivalentan.

“U svojim knjigama pišem o idiličnom detinjstvu. Bilo je to lepo detinjstvo, u gradu koji je funkcionisao, nije bilo međuetničkih problema. Ali to više ne postoji, taj grad više ne postoji. U Višegradu gotovo da nema muslimana, rane su veoma duboke, velika je stopa nezaposlenosti… Mladi žele da odu iz grada… Nadam se da će jednog dana normalan život tamo biti moguć”, rekao je Stanišić.