Srpsko pravosuđe ignoriše ubistva u dolini Reka

Zbog ovog, po broju žrtava najtežeg zločina tokom rata na Kosovu, pred Haškim tribunalom odgovarali su bivši načelnik Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević i članovi „kosovske petorke“ na čelu sa bivšim potpredsednikom savezne vlade Nikolom Šainovićem. Međutim, pred sudovima u Srbiji do danas nije vođen nijedan postupak u vezi sa zločinima počinjenim tokom operacije Reka, iako je pokretanje istrage protiv odgovornih Tužilaštvo za ratne zločine najavilo još 2004. godine.
Prema presudama Haškog tribunala, operacija Reka je bila osmišljena od strane Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije i najviših starešina MUP-a sa ciljem proterivanja kosovskih Albanaca iz pograničnog dela opštine Đakovica, kao i odmazde prema muškarcima – kosovskim Albancima zbog ubistva četvorice pripadnika SUP-a Đakovica. Operacijom su rukovodili članovi komande Prištinskog korpusa, sa isturenog komandnog mesta u Đakovici. U Dosijeu Reka Fonda za humanitarno pravo, među ljudima koji su sprovodili operaciju, spominje se i Momir Stojanović, doskorašnji predsednik parlamentarnog odbora za kontrolu službi bezbednosti.

U Dosijeu Reka navodi se da su rano ujutru 27. aprila 1999. godine vojnici i policajci koordinisano, počev od severnog dela doline Reka i krećući se prema jugu, ulazili u sela naseljena Albancima (Dobroš, Ramoc, Racaj, Korenica, Molić, Brovina, Guska, Nivokaz i dr). Ulazili su u kuće i naređivali meštanima da idu u Albaniju, usmeravajući ih prema Đakovici. Tokom proterivanja civila iz njihovih kuća, pripadnici srpskih snaga su ubili više desetina civila. Najviše civila, njih 68, ubijeno je u selu Korenica.

Prema iskazima brojnih svedoka koji su govorili za FHP, više hiljada meštana koji su proterani iz sela formiralo je dve kolone traktora koje su išle prema gradu Đakovica. Kolone su u selu Meja, nedaleko od Đakovice, prolazile kroz dva punkta koje su formirali policajci SUP-a Đakovica. Na punktu, policajci su zaustavljali traktore i izdvajali muškarce, a ženama, deci i starijima su, posle pljačke novca i nakita, naređivali da nastave put u Albaniju. Policajci su izdvojili 274 muškarca, među kojima je bilo 36 maloletnika, koji su potom na više nepoznatih lokacija ubijeni. Posmrtni ostaci njih 252 su pronađeni 2001. godine u masovnoj grobnici u Batajnici, deset u Meji i okolnim selima, a za 12 njih se još uvek traga.

Kako se navodi u Dosijeu Reka, način ubistva 274 dečaka i muškarca izdvojenim na punktovima u Meji nije u celosti poznat. Ovaj zločin je jedan od retkih masovnih zločina na Kosovu u kojem nema preživelih osoba koje bi o njemu svedočile. O načinu ubistva pojedinih grupa civila ubijenih u Meji svedočili su pripadnici VJ koji su učestvovali u operaciji Reka.

Pred sudovima u Srbiji do danas nije procesuirana nijedna osoba za zločine u operaciji Reka, kao ni za skrivanje tela žrtava u masovnoj grobnici u Batajnici, odnosno za prikrivanje tragova zločina. Iako je Tužilaštvo za ratne zločine (TRZ) još 2004. godine počelo rad na ovom predmetu i najavilo pokretanje istrage, to se još uvek nije desilo.

„Pušili su i plakali jer su znali šta će da im se desi“

Prema svedočenju pripadnika 52. bataljona Vojne policije koji je pred Haškim tribunalom pod merama zaštite govorio o operaciji Reka, prvo selo koje je njegova jedinica “zatvorila” 27. aprila bilo je Dobroš. On je dodao da je “čišćenje” koje je tamo počelo trajalo dva dana. Prvog dana su proterali “na stotine” albanskih civila i zapalili im kuće. Isti svedok opisao je odvajanje muškaraca iz porodice Abazi. Prema rečima ovog svedoka, njih je iz kolone odvojio komandir čete za specijalne namene 52. bataljona Vojne policije Saša Antić. Četvoricu muškaraca je poveo ka Korenici i sutradan, 28. aprila 1999. godine, predao ih komandantu Posebne jedinice policije sa nadimkom „Markoni“, koji je zatim izdvojene muškarce predao jednom policijskom oficiru uz reči: „Ova četiri šupka su tvoja.“ Taj oficir je preuzeo muškarce i poveo ih ka obližnjoj šumi sa rukama vezanim iza leđa. Posle nekoliko minuta iz pravca šume se začula pucnjava. Kada se oficir vratio, prisutnima je rekao: „Bio sam previše pošten, dao sam im cigaretu, pušili su i plakali jer su znali šta će da se desi.“