Svaka država koja je bila agresor treba da plati

Da bi to trebalo da bude slučaj, ali i da sa aktuelne tačke gledišta izgleda nemoguće, saglasni su sagovornici našeg lista Mirko Medenica, saradnik Centra za primenjenu istoriju i politikolog Boris Varga.

– Srbija je daleko od plaćanja ratne odštete, iako za to svakako ima osnova. Takva odluka bi mogla biti donesena spolja, nametnuta kao obaveza, što uzimajući u obzir trenutne okolnosti u svetu, opštu moralnu krizu nije za očekivati, a ne bi bilo ni dobro. Drugi način, svakako mnogo bolji i lekovitiji je da ta odluka bude donesena iznutra, kao deo procesa suočavanja sa prošlošću i to u njegovim kasnijim fazama, jer istorijsko iskustvo govori da je društvo spremno da nešto plati, onda kada prihvati da je odgovorno. Nameće se svakako i pitanje ekonomskih kapaciteta države. Besmisleno je nametati ili preuzimati neku obavezu ako ne postoji realna mogućnost da ona bude ispunjena. Proces suočavanja sa prošlošću u Srbiji nije daleko odmakao, a svedoci smo da taj proces pored sporog progresa, može ući i u fazu regresije – ističe Medenica za Danas.

On smatra da ono što je žrtvama ključno, to je priznanje i prihvatanje činjenica koje se odnose na njihovo stradanje.

– Govorim o prihvatanju na nivou društva, u suprotnom žrtve neće osećati zadovoljenje. Šta recimo porodice žrtava sa Kosova imaju od činjenice da je Vladimir Lazarević osuđen za ratne zločine, kada je on na nivou društva heroj? Ili građani Zvornika, oni koji su odgovorni za smrt više hiljada Zvorničana, su osuđeni, ali su se nakon izdržanih sramno niskih kazni, vratili u svoju zajednicu, gde uživaju veliki ugled. Kako se u takvoj zajednici osećaju porodice žrtava, ne moramo previse objašnjavati, sudske presude im nisu pomogle, reparacije takođe ne bi promenile ovo stanje. Sudovi u Srbiji su dosuđivali jednom broju žrtava novčane naknade, koje su uglavnom bile potresno male u odnosu na njihove patnje, ali ovo nije doprinelo poboljšanju njihovog statusa. Žrtve i dalje moraju da budu deo društva koje negira da se njima nešto desilo – ističe sagovornik našeg lista.

Uzevši u obzir dosadašnju praksu, napominje on, te novčane naknade nisu vid izvinjenja i prihvatanja da je nešto loše učinjeno, već neka vrsta obaveze, koja najmanje ima zajedničkog sa moralnim osećanjima stida i kajanja.

– Smatram da nisu realna očekivanja da će Srbija platiti ratnu odštetu. Dugo je vremena prošlo, a još dosta će proći dok ne bude sazrela misao, da zaista nešto dugujemo. Na delu vidimo kako izgleda banalna, prostačka i neiskrena verzija „pomirenja“ koju propagira Vučić. U toj njegovoj verziji novac ima glavnu ulogu, kao uostalom i u čitavoj njegovoj političkoj filozofiji. Njemu je vrhunac pomirenja što će da gradi neki put ili neku fabriku u kojoj će deca žrtava njegove politike da budu eksploatisana od njegovih biznis partnera, tako će pored prošlosti koju im je uništila Vučićeva politika imati budućnost u kojoj će svojim radom da pune džepove svojih dželata. Mislim da bi u nekom trenutku Vučić rekao „hajde šta treba da platimo, pa da prestanete da pričate o tome?“, jer to je Vučićev cilj, da se o tome ne priča, a sa druge strane Vučić i elita iznikla iz rata i sankcija, ekonomski vlada ovom zemljom, imaju ogromne finansijske resurse, mogu da plate. Setimo se Srebrenice, Vučić neće nikada reći da je tamo bio genocid, ali će dati pet miliona evra, da se o tome ne bi pričalo, da pokaže da je sve OK. Nije OK i nikada neće biti, odnosno ili će Vučiću i njegovima biti OK ili će građanima Srbije biti OK – zaključuje Mirko Medenica za Danas.

Svaka država koja je bila agresor u ratu, trebalo bi da plati ratnu odštetu, ističe Boris Varga za Danas, navodeći da je u ratovima 90-ih to bez sumnje bila Srbija, odnosno SR Jugoslavija. Beograd je, ističe naš sagovornik, agresorski nastupio prema Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i prema svojoj južnoj pokrajini Kosovo.

– Međutim, na prostoru bivše Jugoslavije situacija posle konflikta nije kao nakon Drugog svetskog rata i slučaj je nešto komplikovaniji od onog kada je agresorska strana bila nedvosmisleno poražena, okupirana i osuđena. U Srbiji nisu zabranjene partije rata SPS, JUL i SRS, već su one u direktnom ili generičkom smislu trenutno partije vlasti. Uz Srbiju, odštetu BiH bi trebala da plati i Hrvatska, jer je u haškim presudama hrvatskim generalima ukazano na učešće najvišeg njenog državnog vrha. Izostaje eksplicitna presuda državnom vrhu Srbije za učešće u sistemskom genocidu u BiH od 1992. do 1995, gde je Srebrenica bila samo vrh masakra na koji svet više nije mogao da zatvara oči – ističe Varga na Danas.

On dalje navodi da je Tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu bio novo iskustvo za međunarodnu zajednicu. Te presude, ističe Varga, uglavnom nemaju autoritet u državama bivše Jugoslavije i često se relativizuju od strane samog državnog vrha, posebno Hrvatske i Srbije, te se koriste za dnevno političke svrhe.

– Tome je doprinela i hipokrizija država super sila, a posebno SAD od kojih se očekivalo da ojačaju ulogu stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Zbog vlastitih interesa i ratova koje vode po kugli zemaljskoj i Tribunal za bivšu Jugoslaviju nije dobio adekvatno mesto u izgradnji pravednijeg sveta na početku 21. veka. Nakon iskustva sa haškim presudama i njihovog pritajenog negiranja od strane političkog vrha Srbije, nisam siguran da bi ratne odštete unutar srpskog društva probudile bilo kakvu kolektivnu savest, ili adekvatna istorijsko-moralna pitanja i veoma očekivano suočavanje sa prošlošću – od ratova 90-ih do onih u Drugom svetskom ratu. Naprotiv. Novinari, nevladin sektor i intelektualna elita, videli smo, bez političara na vlasti ne mogu to pitanje da pokrenu na nivou najširih slojeva srpskog društva – smatra sagovornik našeg lista.

I pre svega, zaključuje on, srpski političari su ti koji bi trebalo da u Vukovaru, Sarajevu, Potočarima i Prištini kao Brant ispred spomenika u varšavskom getu, padnu na kolena i kažu da priznaju zločine i da se kaju zbog toga što ih je neko u njihovo ime počinio. Ali to se, naglašava Boris Varga, u najbliže vreme neće desiti, jer su u Srbiji na vlasti učenici političara koji su svoje ruke zakrvavili do lakata.