Ubiše mi muža, ubiše mi i kćerku

„Bilo nas je puno dece. I potičemo iz obrazovane porodice. Svi smo obrazovani. Pošto nas je rat malo unazadio, izgubili smo i znanje i školu, ali opet smo dobro. Mi smo u detinjstvu imali dobre uslove. Imali smo dobru školu, imali smo dobre roditelje, imali su razumevanja za nas, iako nas je bilo puno.

Kada sam napunila 18 godina, jedan muškarac mi je ponudio brak. Poznavala sam ga odranije, bili smo u školi zajedno. Bili smo u osnovnoj školi zajedno, i tako drug za drugom, rekli su bratu: „Lolu hoćemo da verimo, vašu Lolu!“ i kakav je bio običaj u to vreme, sa proscima, iako smo bili obrazovani, sa proscima. Posle toga sam se udala.

Šest meseci smo bili vereni, onda smo se odmah venčali. I imali smo veoma dobar život, veoma lep život smo imali. Imali smo mnogo svatova, a i kuće su nam bile blizu. Neki su išli na svadbu, neki se vraćali sa devojačke večeri. Nakon neka tri meseca, tako, ostadoh trudna. Svi su se radovali. I nakon određenog vremena, rodih kćerku. Kakva je to radost bila, jer oni dugo vremena nisu imali nijedno dete u kući. Radovali su se, ali izbi rat, pokvari nam radost, uništi nam život. Uništi mi sve stvari koje sam imala u životu. Odnese mi najdražu osobu koju sam imala, oduze mi ćerku koju sam toliko volela. Oduze mi sve.

Bili smo kući i večeravali. Nismo znali ništa, samo smo čuli: „Kod komšije je upala policija. Upali su i odveli troje koji su bili obrazovani“. Nismo znali ništa kada su upali kod nas. Ubiše mi muža. Tada, pucajući na muža, ubiše mi i kćerku. Mene uhvatiše za kosu i povukoše po zemlji… Nosila sam tada dugu kosu. Odvedoše me na silu, vukući me, u policijsku stanicu.

I tu je počelo to njihovo ludilo. I nakon nekog vremena, ustadosmo, nakon četiri sata me pustiše. I pobegoh, ali kuda da se denem, gde da odem. LJudi kažu da nigde ne možeš naći bolje nego kod majke. I krenuh tako, i pođoh kod mame. Kada stigoh, sve ćerke su već bile tu. Reče: „Šta se dogodilo? Što si tako u stres?“… U tom trenu sam pala u nesvest. Ustade brat i povrati me. Ja sam im lagano, lagano, lagano ispričala. A nismo znali ništa kad su banuli tu kod brata. Upali tu kod brata i odveli nas sve. Majku su pretukli. Majci su radili svašta pred bratovljevim očima, pred našim očima. Govorili nam: „Lutko moja“, „I vama ćemo uraditi ovako“, na srpskom.

Utovarili su nas na kamion i odveli su nas sada… Prebacili bi nas čas tamo, čas ovamo. Sa zaovom, sa tetkama, i sa očeve strane, sve koje smo se tu zadesile, ubacili su nas u kamion. I odveli su nas… na nekakvo mesto… Imali su tu nekakvu školu, neko mesto, izgledalo je kao da je neka škola ili kao neka policijska stanica. I onda su nas uzimali redom. Ne znam koliko ih je bilo. Kada su nas uzimali sve redom, tap, i tap, i tap… redom. Ko nije hteo, uzimali bi nož i srljali na nju nožem. Celo telo mi je izbodeno nožem, celo telo da nisam više mogla da se oduprem bilo čemu. Kada sam pomišljala šta su uradili u kući, i šta su uradili u policijskoj stanici, i kada sam gledala sestre, zaovu, i tetku, i bratanice, rekla bih u sebi: „Ubiće nas, bolje me ubijte nego da nam činite ovakve stvari.“ Tu, jedan bi ulazio, a drugi bi izlazio, jedan bi ulazio, drugi bi izlazio… I utovarili su nas na kamion, vezali nam ruke i noge tako okrvavljene, jer celo telo mi je bilo krvavo. Ulazio bi on, ulazio kao lud.

… I utovarili su nas u kamion da nas odvedu za Zvečane… I ja sam samo tako zurila, videla sam neku flašu. Sipali bi vodu, sipali bi rakiju, i sada više ne znam šta su bili nekakvi špricevi… Sada znam šta je to bilo… Ali tada nismo znale.

Da, kaže: „Dajemo vam to da vas ojačamo, jer ste bez jela i bez pića“, mi nikada ama uopšte nismo jele. Samo malo vode što su nam davali. I kada su završavali taj svoj posao, sipali bi nam vodu u usta, pošto smo padale u nesvest od njihovog maltretiranja.

… Ja sam bila u začelju sa sestrom, sa zaovom, sa dve sestre od tetke, a tu blizu mi je bila neka flaša. Staklena flaša, od rakije je bila. Rekoh: „Kako da nekako slomim ovu flašu?“, reče: „Ćuti, ne budi luda, jer će nam opet uraditi kao malopre“. Rekoh: „Znaš kako ću je slomiti, kada kamion bude krenuo, oni neće znati šta se dešava pozadi. Ja ću da slomim ovu flašu“ i udarala sam je nogama… U jednom trenutku, valjda kad hoće Bog da ti pomogne, oni udariše u neku izbočinu na putu, ja tada udarih jako flašu i polomim je napola. Uhvatila sam je polako, polako sa nogama, približila sam je kod ruku i uradila sam sebi ving, i ving, i ving… evo gde su mi ruke presečene… Presekoh uže i oslobodih sebi ruke. Oslobodih svima ruke, noge. Na moje noge sam zaboravila!…

Rekoh: „Skačite o žene!“, „Ne ne smemo, videće nas“. Rekoh: „Hoćete da ja skočim prva? Ako me budu ubili automatom, a ako me ne ubiju, vi skočite za mnom“. Ja sam skočila iz kamiona i pogledala da li i druge skaču. Mahnula sam sestri i zaovi. Skočile su nekih 100 metara dalje, ona 10 metara, ona… I otišla sam puzeći. Pogledala sam gde su. Ko zna dokle sam išla tražeći druge, da li ima drugih.

… Otišle smo pravo kući puzeći. Kada sam otišla, više nisam znala ništa ni gde sam, ništa, ništa, ništa. A, jesi li primetila, kada je čovek skroz iscrpljen, a onda kada malo odmoriš, hvataju te oni simptomi. Samo kada sam videla sebe na neuropsihijatriji“.

Objavljeno u knjizi „Želim da mi se čuje glas“, 2017, izdavač forumZFD, priredila J. D.

Odloženo suđenje za „Lovas“

Beograd // Pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu juče je ponovo odloženo suđenje u ponovljenom postupku u predmetu „Lovas“. Naredno ročište zakazano je za 25. oktobar. Podsetimo, u martu ove godine započelo je iznošenje završnih reči stranaka.

Inače, prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu iz juna 2012. grupa od 14 optuženih bila je osuđena na kazne zatvora od četiri do 20 godina zbog ratnih zločina nad najmanje 70 civila tokom oktobra i novembra 1991. godine u hrvatskom selu Lovas.

Međutim, u januaru 2014. Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je presudu i predmet vratio Višem sudu na ponovno suđenje. Prema tadašnjem nalazu Apelacionog suda, prvostepena presuda je, između ostalog, doneta uz „bitne“ povrede odredaba krivičnog postupka, što je čini „nerazumljivom i protivrečnom“.

Podsetimo, prvostepenom presudom prvooptuženi LJuban Devetak osuđen je na 20 godina zatvora, drugooptuženi Milan Devčić na 10, trećeoptuženi Milan Radojčić na 13 godina, a Željko Krnjajić na 10 godina zatvora. Osuđena su i četvorica bivših članova JNA Miodrag Dimitrijević na 10 godina, Darko Perić i Radovan Vlajković na po pet godina i Radisav Josipović na četiri godine zatvora. Bivši pripadnici paravojne formacije „Dušan Silni“ Jovan Dimitrijević i Zoran Kosijer osuđeni su na osam, odnosno devet godina zatvora, Saša Stojanović, Dragan Bačić, Petronije Stevanović na osam, šest i 14 godina zatvora, a Aleksandar Nikolaidis šest godina zatvora. J. D.