Udar prošlosti

Porodice žrtava ni 20 godina od završetka ratova ne uspevaju da ostvare svoja prava na nadoknadu, jer država odbija odgovornost za ratove devedesetih. Razlog zašto država to radi, osim finansijskih razloga, jesu i tužbe za genocid koje su BiH i Hrvatska podnele Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Pošto su obe tužbe protiv Srbije pale, ne postoje pravne prepreke da se porodicama žrtava isplate odštete. Ipak, domaći sudovi i dalje odbijaju isplatu odštete jer se plaše da bi to moglo da bude iskorišćeno u eventualnim revizijama tužbi ovih država. A najavljuje se i nova tužba za genocid od strane Kosova.

Istovremeno, tokom prošle i početkom ove godine bilo je mnogo političkih sukoba između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, čak na ivici prekida diplomatskih odnosa. Zbog teške migrantske krize došlo je do uspona novog nacionalizma i radikalizma na Balkanu i u Evropi, a da rane iz poslednjih ratova nisu ni blizu zalečene. Samo su otvorene nove. Odatle je proces pomirenja među narodima Balkana ostao na dubokom zamrzavanju, sa malim izgledima da će se nešto popravljati u budućnosti u tom pravcu. Jednostavno, političkim elitama zemljama Balkana nije u interesu da region napreduje, jer onda ne bi mogli da manipulišu i huškaju narode jedan na drugi i da imaju svoje male šićardžijske kombinacije koje im donose profit i hrane male balkanske sujete.

To je i razlog što je u Srbiji poslednjih 20 godina na delu relativizacija događaja i aktera iz Miloševićevog vremena, odnosno ratova devedesetih u kojima Srbija kao nije učestvovala. Ipak, svako ko postavi pitanje odgovornosti države ili pojedinaca na čelnim funkcijama u državi, vojsci i policiji za ratne zločine počinjene tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, biva po provladinim tabloidima proglašen za stranog plaćenika i izdajnika. Ministri dočekuju osuđene ratne zločince, slikaju se sa njima i govore im hvalospeve, koristeći ih za podizanje mržnje prema „nepravednom“ Haškom tribunalu, koji sudi „samo našima“, a njihove ne dira, što ne da nije tačno, nego ne odgovara činjenicama. Naprosto, onaj ko je činio najviše zločina je i bio najzastupljeniji na optuženičkoj klupi. Tako je i u domaćim suđenjima za ratne zločine.

Veliki nemački pisac Tomas Man je na samo pominjanje nacista počinjao strašno da psuje, iako je bio sasvim pristojan čovek. Istorija je pokazala da samo to nije dovoljno. Razlog zašto smo pokrenuli projekat Suočavanje Danas je upravo želja da se isprati sprovođenje Nacionalne strategije za procesuiranje ratnih zločina 2016-2020, ali i da se doprinese suočavanju sa ratnim nasleđem devedesetih koje je i danas i te kako živo. A nije nimalo lepo.