Vapaj za istinom, pravdom i mestom sećanja

U tom seksualnom ropstvu zlostavljane su žene svih doba, od devojčica koje su imale samo 11 godina do nečijih baka.

Prošlo je više od 26 godina od aprila 1992. kada je pala Foča i kada su počeli monstruozni zločini srpskih snaga nad nesrpskim stanovništvom. Ovog 19. juna, prvi put posle toliko vremena, zajedno sa predstavnicima/ama nevladinih organizacija iz Srbije i BiH, koje ih podržavaju u borbi za istinom i pravdom i mestom sećanja, žrtve su došle u Foču, kako bi obeležile Međunarodni dan borbe protiv seksualnog nasilja u sukobima. Ovo je bio istorijski događaj.

„Pamtimo žene silovane u ratu“, „Odgovornost“, „Solidarnost“, „Pamtimo mjesto zločina“, samo su neke od poruka koje su učesnici/e protesta ostavile na mestima stradanja u ovom gradu tražeći od vlasti, između ostalog, da se sagradi spomen obeležje žrtvama, prvenstveno ženama. Akciju su organizovale Žene u crnom iz Beograda, uz pomoć i podršku beogradskog Autonomnog ženskog centra, Udruženja građana Goraždanke, Udruženje žena Seka, takođe iz Goražda, Udruženje žrtve rata Foča 92-95 i Fondacija Cure iz Sarajevo, kao i Mrežom Žena u crnom iz Leskovca, Kraljeva, Pljevalja i Prijepolja.

Za žrtve koje nažalost nisu preživele silovanja i nasilje, za one koje jesu preživele, ali i za one koje su izgubile svoje najmilije, i one koje i dalje tragaju za njihovim posmrtnim ostacima, akcija u crnini i ćutanju ovog kišnog utorka u Foči, pokazala je pre svega solidarnost, empatiju i poštovanje sa ženama žrtvama gnusnih zločina.

Uz policijsku pratnju, protest je počeo ispred sportske dvorane „Partizan“. Ona je te 1992. služila kao centar za pritvor žena (bilo je najmanje 72 zatočenice), dece i staraca. U toj zgradi, koja se sada renovira, dešavali su najmonstruozniji zločini. Ispred ulaza razbacano je smeće, kao nekakav simbol odnosa prema žrtvama, i tada i sada. I dok su učesnici/e polagali/e cveće i ostavljale poruke ispred ulaznih vrata, Sanela Altoka, dete Foče, koja je imala samo 12 i po godina kada su počeli zločini, ispričala je medijima kako je ostala bez roditelja i brojne rodbine, i kako je sa sestrom bila zatočena samo 50 metara od „Partizana“. Neprestano je čula krike koji su se dolazili iz sportske dvorane.

– Došla sam danas u Foču zbog sebe i svoje majke, koju još nisam pronašla. Stradala je sa 38 godina, otac je imao 40. Ubijeni su samo zato što su imali drugo ime i prezime. Foča je grad mog detinjstva i mog stradanja, ali dok god sam živa vraćaću se ovde, rekla je Altoka i naglasila da je spomen obeležje u Foči neophodno, jer to zaslužuju sve žrtve, posebno žene.

Protest je nastavljen hodom ka mostu na Drini, gde su brojne žrtve ubijane i bacane u reku. Učesnici/e su prethodno zastali/e na glavnom trgu. Prolaznici/e su iznenađeno gledali šta se dešava. Na prvu ruku su neki stariji muškarci pohvalno govorili o akciji, ali kada su shvatili da su u pitanju bošnjačke žrtve, počeli su da ističu kako treba zaboraviti šta se desilo… Jedan muškarac srednjih godina počeo je da viče: „Koliko ste vi Srba pobili“, te da se kreće ka koloni. Srećom, zaustavila ga je policija.

Staša Zajović iz Žena u crnom rekla je medijima da je telo žene oduvek bilo deo vojne strategije, mržnje i ponižavanja.

– Ovaj grad je postigao zastrašujuće dimenzije zločina nad ženama. Najveći broj zločina ostao je nekažnjen, a traume su i dalje neprevaziđene. Društvena zajednica Foče mora da smogne snagu da usliši molbu preživelih da se obeleže mesta zločina. Mi znamo da su sve žene bile žrtve, ali znamo i to da su agresiju i bezbrojne zločine na teritoriji BiH počinile srpske oružane formacije. Nažalost, 26 godina posle i dalje se nastavlja negiranje i minimiziranje zločina, istakla je Zajović.

Kolona je potom stala ispred Kazneno-popravnog doma Foča, jednog od najvećih zatvora u SFRJ, koji je tokom rata bio glavni pritvorski objekat za muškarce. Trenutni zatvorenici u toj oronuloj zgradi, omeđenoj bodljikavom žicom, virili su iza prljavih prozora. Na mostu ispred KP doma održan je performans Žena u crnom pod nazivom „Pogledaj se u ogledalo“, a potom su učesnici/e bacili cveće u reku Drinu.

Halida Konjo Uzunović, predsednica Udruženja žrtava rata Foča 92-95, preživela je zločine u Foči. Tu su joj stradali dva brata i suprug.

– Tela braće su ekshumirana, a muž mi je još uvijek u dubinama reke Drine, rekla je ona i dodala da je 31 odsto žena stradalo na području Foče.

Svi su potom krenuli ka „Karaman Kući“ u Miljevini, kući koja je bila logor za silovanje žena. Vojnici su je zvali „javnom kućom“. U logoru su bile zatvorene žene i devojčice od kojih su neke imale samo 12 godina. Nalazi se na nekih 15-ak minuta vožnje od Foče. Kuća je i dalje tu. Netaknuta. Kapija dvorišta u kome se kuća strave i užasa nalazi bila je zaključana. Čini se da neko tu živi ili da mu možda kuća služi kao vikendica. Iako je bila zaključana, na kapiju su okačeni drveni cvetovi za sećanje i opomenu da zločini nisu zaboravljeni.

Zahtev za izgradnju spomenika

Jedan od veoma važnih događaja koji su prethodili protestu, bio je sastanak Žena u crnom i Udruženja žrtava rata Foča 92-95 sa Izetom Spahićem, predsednikom skupštine opštine Foča i zamenikom načelnika opštine Zoranom Elezom. Spahić je istakao da bi svaki normalan čovek osudio zločine, posebno nad ženama, dok je Elez rekao da je zlostavljanja žena bilo na svim ratnim stranama, te da oni koji su činili ta zlodela moraju da odgovaraju. Gošće iz Sarajeva, Beograda i Goražda zatražile su da se na dostojanstven način obeleže mesta stradanja, odnosno da se sagrade spomenici za bošnjačke žrtve, na šta je Elez odgovorio da niko nije protiv obeležavanja, ali ih je potom pitao da li to znači da „druga strana nema težinu“. Obojica su objasnili da o tome odlučuju druge instance vlasti , ali su ih pozvali da podnesu zahtev za izgradnju spomen obeležja.