Vučićev režim – stanje gore od zločina

To se zove kontinuitet. Kontinuitet od zavere ćutanja do ravnodušnosti. U ovoj zemlji se mnoge stvari menjaju, ali jedna ostaje ista – odnos prema drugima, drugačijima i različitima. Ovakvo političko stanje proizilazi iz činjenice da Srbija ne može da prihvati poraz. Srbija je vodila četiri rata. U sva četiri rata, Srbija je izvršila agresiju na druge države. Srbija je sva četiri rata izgubila. Srbija je poražena. Ali, Srbija nikada nije kažnjena. LJudi iz Srbije nikada nisu prošli kroz patnju kako bi doživeli katarzu, odnosno, pročišćenje – ističe u razgovoru za Danas Miloš Urošević, aktivista nevladine organizacije Žene u crnom (ŽUC).

Kako ukazuje naš sagovornik, Žene u crnom su od 9. oktobra 1991. godine pa do danas, organizovale više od 2.500 uličnih akcija. „Većina tih akcija odnosila se na pitanje suočavanja s prošlošću. Kroz većinu akcija, Žene u crnom upućuju poruku – mi smo živa memorija koja kroz tela gradi politiku sećanja. Na onom mestu – u javnom prostoru – u kome država poriče, Žene u crnom obelodanjuju i podsećaju. Te akcije su u crnini i ćutanju. Vidi se naše odsustvo iz boja i naše odsustvo iz glasa. Ulične akcije osmišljavamo na zajedničkim sastancima, uvek u saradnji sa umetničkim kolektivima koji su, rečima Nikole DŽafa, „etiku stavili ispred estetike“, navodi Miloš Urošević.

* Uvek ste na meti huligana i neistomišljenika. Da li vas je strah?

– Žene u crnom su politička grupa koja razgovara o strahu. To je važno i dobro, jer mi na svojim protestima učestvujemo svojim telima, a strah je u telu. Ja se najčešće ne plašim, jer naše ulične akcije uvek obezbeđuje policija. Plašio bih se kada ne bi bilo policije, jer znam da naše akcije ne bi bile moguće u ovom društvu bez policije.

* Žene u crnom, koliko mi je poznato, prijavljuju napade?

– Od svog osnivanja, Žene u crnom su izložene svakoj mogućoj vrsti napada. Niko od napadača na aktivistkinje Žena u crnom nikada nije kažnjen. Bilo je više sudskih postupaka koji su uvek imali isti ishod – pravosudne institucije države Srbije su sve napadače na Žene u crnom oslobađale. Sećam se kada je na nas bačen suzavac, kada smo na Trgu republike obeležavale godišnjicu genocida u Srebrenici ili kada nas je napala grupa fašista u Valjevu. Napadi na Žene u crnom se ne dešavaju slučajno, počinioci nisu neorganizovani, to nije spontano. Naprotiv. Iza napada na Žene u crnom stoji država. Ona to naravno ne može otvoreno da radi, nego kroz ljude koje ona za to koristi.

* Godinama pratite suđenja za ratne zločine u Srbiji. Kako Ženama u crnom izgleda procesuiranje zločinaca u Beogradu?

– Suđenja za ratne zločine u Specijalnom sudu u Beogradu, Žene u crnom prate od decembra 2005. godine, što je ako saberemo provedene dane do sada, negde oko 1.000 dana. Procesuiranje ratnih zločina u Srbiji se uvek i isključivo odvijalo pod pritiskom spolja. Da se rat nije desio u Evropi, Haški tribunal nikada ne bi bio osnovan. Da nije bio osnovan Haški tribunal, niko od počinilaca ratnih zločina nikada ne bi bio kažnjen. Da nije bilo pritisaka, Srbija nikada svojom voljom, jer ona nema moralni, a ni politički kapacitet za to, ne bi krenula u procesuiranje ratnih zločina. U početku, suđenja za ratne zločine je pratilo više medija, ali kako su prolazile godine, interes medija je jenjavao. Tužilaštvo za ratne zločine uglavnom optužuje niže rangirane počinioce, dok optužnice ne prozivaju visoko rangirane pripadnike vojske i policije. Presude sve počinjene zločine predstavljaju kao izolovane incidente, slučajno počinjene „izvan savršeno funkcionalisanog lanca komande“. Niko se tu zapravo ne bavi karakterom počinjenog ratnog sukoba. Niko tu nije rekao da su zločini činjeni sistematski, rasprostranjeno, da je postojao obrazac za njihovo činjenje, da su planeri, naredbodavci ne samo znali za iste, nego su ih podsticali, a da su ih izvršioci činili sa ogromnom svešću o nekažnjivosti istih.

* U tom smislu, kakve ishode suđenja za zločin u Štrpcima i u selu Kravica kod Srebrenice očekuješ?

– Verujem da oni koji su počinili zločine moraju za njih da odgovaraju. Uvek očekujem visoke zatvorske kazne. Nadam se da niko od optuženih u ova dva predmeta neće biti oslobođen. Optuženi se ponašaju kao da su još uvek gospodari života i smrti. Kada ih vidite u sudnici, onda možete da zamislite kakvi su bili na ratištu. Mediji su jako važno sredstvo putem koga sve ono što se dešava u sudnicama može da bude dostupno široj javnosti. Ali malo je medija zainteresovano za temu suđenja za ratne zločine, jer smatraju da je to nevažno, dok postoji veoma mala grupa ljudi koja oseća potrebu da nešto čuje. „Tišina je kod nas gluvoća.“

* Kako smo kao društvo došli do ovakvog poraznog stanja da su nam ratni zločinci heroji, da nacionalizam kod mladih ovoliko jača…?

– U Srbiji nikada nije napravljen prekid sa vrednosnim sistemom koji je stajao iza zločina, jer da jeste, svi politički akteri iz devedesetih godina, koji tada nisu bili puki posmatrači, nego vrlo aktivni učesnici u ratnoj politici, ne bi bili tu gde jesu sada – na pozicijama moći. Mladi su takvi kakvi jesu, jer nisu imali od koga da nauče.

* A kako biste onda opisali režim Aleksandra Vučića?

– Režim predsednika Srbije Aleksandra Vučića bih opisao rečima ubijene ruske novinarke Ane Politikovskaje, kojima je ona u svojoj knjizi „Putinova Rusija“ režim predsednika Ruske Federacije, Vladimira Putina, okarakterisala kao „činjenično stanje gore od zločina“.

Verujemo u izgradnju poverenja

– Žene u crnom ne veruju u pomirenje. Žene u crnom se ni sa kim nisu svađale, pa nemaju ni sa kim da se mire. Mi verujemo u ponovnu izgradnju poverenja između nas i zajednice žrtava zločina počinjenih u naše ime. Početak tog procesa ponovne izgradnje poverenja je bio moguć tek kroz susrete sa ženama iz zajednice preživelih. Kroz ove susrete napravila se zajednica nepovezana sa krvlju i tlom. Naše tlo su naša tela. Na nivou društva, ne postoji konsenzus o onome što se dešavalo na ovim prostorima devedesetih godina. U opoziciji režimu Slobodana Miloševića nije bilo konsenzusa da li mu oni zameraju to što vodi rat ili to što ga ne vodi bolje. Kada su se ratovi završili, oni su mu zamerali, ne što je ratove vodio, nego što je iste izgubio. Na nivou države imamo meandriranje – prvo smo živeli stanje totalnog poricanja svega što se desilo, potom smo iz tog stanja prešli u stanje relativizacije počinjenih zločina, a trenutno živimo fazu zaborava istih. Ali prošlost odbija da bude zaboravljena, ona nam se vraća, kako to kaže Nenad Dimitrijević, „u obliku dunavske hladnjače“, pa bukvalno kod nas „tiha voda leševe nosi“ – ističe za Danas Miloš Urošević.