Zločin koji je čekao da se dogodi

Ovaj interaktivni narativ, pod nazivom „MKSJ: SLUČAJ KOSOVO 1998-1999“, koji čuva sećanje na događaje iz tog perioda, sadrži podatke o istrazi, rekonstrukciji i procesuiranju kosovskih zločina.

Osim devet kratkih filmova, narativ sadrži i izbor iz dokaznog materijala sa suđenja optuženima za zločine počinjene na Kosovu pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Sadržaj narativa predstavljen je na albanskom, srpskom i engleskom jeziku.

„Politička kriza na Kosovu razvijala se od kraja 80-ih i tokom 90-ih godina, da bi od sredine 1998. kulminirala oružanim sukobom u kojem su učestvovale snage SRJ i Srbije, kao i snage Oslobodilačke vojske Kosova ili OVK. Tokom tog sukoba došlo je do incidenata u kojima su VJ i MUP koristili prekomernu i nasumičnu silu, što je za rezultat imalo oštećenja civilne imovine, raseljavanje stanovništva i smrt civila. Uprkos naporima da se kriza okonča, što je uključivalo dovođenje međunarodne verifikacione misije na Kosovo, sukob se nastavio do 24. marta 1999. pa i nakon toga, kada su snage NATO-a započele vazdušnu kampanju bombardovanja ciljeva u SRJ. Ta kampanja završila se 10. juna 1999. godine, a snage SRJ i Srbije tada su povučene s Kosova“, piše u izvodu iz presude Pretresnog veća u predmetu „Šainović i ostali“, koji je naveden u prologu narativa.

Istraga

Odstupajući od ustaljene prakse da ne komentariše istrage koje su u toku, glavni tužilac MKSJ Louise Arbour je 10. marta 1998. javno saopštila da njena kancelarija „prikuplja informacije i dokaze u vezi s incidentima na Kosovu“ i da će „nastaviti da prati dalji razvoj“. Tri sedmice kasnije Savet bezbednosti UN je u Rezoluciji 1160 naložio tužilaštvu da „počne da prikuplja informacije o nasilju na Kosovu koje bi moglo da bude u njegovoj nadležnosti“… Upozorenja i osude su, međutim, ostali bez efekta, pa se 23. septembra 1998. SB ponovo oglasio (Rezolucija 1199) sa izrazima „duboke zabrinutosti zbog eskalacije nasilja na Kosovu“… Usledila je izjava Generalnog sekretara UN Kofi Anana 5. oktobra 1998. u kojoj se navodi da je „van razumne sumnje jasno da su većinu kosovskih zločina počinile snage bezbednosti delujući pod autoritetom SRJ“…

Obrazac zločina

Počev 1. januara pa sve do 20. juna 1999. vojne i policijske snage SRJ i Srbije počinile su brojne zločine koji su rezultirali prisilnom deportacijom približno 800.000 albanskih civila… Napadi na civile odvijali su se po unapred utvrđenom obrascu koji je podrazumevao granatiranje gradova i sela, uništavanje stambenih i verskih objekata, ubistva žena, dece i muškaraca koji nisu aktivno učestvovali u neprijateljstvima, te seksualno zlostavljanje kosovskih Albanki… Proterivanje civila vršeno je sa ciljem da se izmeni etnička slika Kosova i tako uspostavi puna kontrola vlasti Srbije nad njenom tadašnjom pokrajinom…

Masovna ubistva

Počev od 1. januara 1999. ili približno od tog datuma pa sve do 20. juna 1999, vojne, paravojne i policijske snage SRJ i Srbije ubile su na stotine kosovskih Albanaca koji nisu aktivno učestvovali u neprijateljstvima… Na najvećem broju lokacija, poput Male Kruše, Izbice, Bele Crkve, Đakovice i Ćuške, ubijani su muškarci, ali u određenom broju incidenata žrtve su žene i deca, kao što je slučaj u Suvoj Reci i Podujevu. Najveći pojedinačni zločin na Kosovu dogodio se krajem aprila 1999. kada je tokom Operacije Reka u Meji, Korenici i drugim selima u okolini Đakovice ubijeno oko 350 muških civila…

Skrivanje dokaza

Glavna tužiteljka Tribunala Luiz Arbur je 26. marta 1999, uputila pismo predsedniku Slobodanu Miloševiću i još dvanaestorici političkih, vojnih i policijskih zvaničnika SR Jugoslavije i Srbije, u kojem ih upozorava da će budno pratiti šta se na Kosovu događa… Nakon upozorenja iz Haga, u Beogradu je usledila serija sastanaka na najvišem političko-policijskom nivou na kojima je razmatrano kako osujetiti haške istražitelje… Prema dnevničkoj zabelešci jednog od učesnika tih sastanaka, policijskog generala Obrada Stevanovića, formulu po kojoj će se ukloniti tragovi zločina, a oni zaštititi od krivične odgovornosti, definisao je lično predsednik Slobodan Milošević.

Epilog sudjenja

Zločini nad kosovskim Albancima 1999. bili su predmet tri suđenja pred MKSJ: Slobodanu Miloševiću, Milanu Milutinoviću i drugima, kao i Vlastimiru Đorđeviću. Bivši predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević preminuo je u pritvoru pre kraja sudskog postupka, a druga dva suđenja rezultirala su oslobađajućom za jednog i osuđujućim presudama za šestoricu bivših visokih političkih, vojnih i policijskih zvaničnika SRJ i Srbije. U oba presuđena predmeta zaključeno je da je 1999. postojao udruženi zločinački poduhvat s ciljem da se proterivanjem Albanaca promeni etnička ravnoteža na Kosovu…

Opstrukcija istrage

Za događanja na Kosovu, tužilaštvo MKSJ se prvi put zainteresovalo u proleće 1998. nakon napada srpske policije na imanje Adema Jašarija u selu Donji Prekaz. Haške tužioce je, pre svega, interesovalo mogu li se sukobi na Kosovu kvalifikovati kao unutrašnji oružani konflikt, jer je to preduslov za iniciranje nadležnosti MKSJ za krivično gonjenje odgovornih za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Pošto je zaključilo da OVK jeste organizovana vojna formacija i da je na Kosovu stanje unutrašnjeg oružanog sukoba, haško tužilaštvo se sredinom 1998. usmerilo na istragu uloge i odgovornosti srpskog političkog, vojnog i policijskog vrha, na čelu sa Miloševićem. Optužnica protiv njega i petorice njegovih bliskih saradnika podignuta je u maju 1999. Istražitelji tužilaštva MKSJ ulaze na Kosovo u julu 1999, takoreći za petama međunarodnih snaga (KFOR), i ubrzo proširuju istragu i na navodne zločine pripadnika OVK počinjene nad Srbima, Romima i kosovskim Albancima osumnjičenim za kolaboraciju sa srpskim vlastima. Prva optužnica protiv bivših zapovednika OVK podignuta je u januaru 2003. godine.

Karika koja nedostaje

Pre nego što je u proleće 1998. formalno pokrenulo istragu o zbivanjima na Kosovu, tužilaštvo MKSJ je zaključilo da kršenja međunarodnog humanitarnog prava na tom području ulaze u njegovu nadležnost… Osim na iskazima svedoka i žrtava zločina i forenzičkim dokazima prikupljenim tokom istrage i ekshumacija na terenu, tužiočev slučaj u predmetima zapovednika OVK Fatmira Limaja i Ramuša Haradinaja i četvorice njihovih podređenih, u velikoj meri se zasnivao na iskazima, tzv. insajdera – nekadašnjih zapovednika OVK, koji su u intervjuima sa istražiteljima tužilaštva otvoreno govorili o tome kako su 1998. uspostavljene zone odgovornosti na Kosovu, te ko je i u koje vreme komandovao na kom području. Međutim, kada je to trebalo da ponove pred sudom, nekadašnji zapovednici OVK su promenili iskaze i tvrdili da je zapovedni lanac u zonama odgovornosti optuženih uspostavljen nakon perioda na koji se odnosila optužnica (maj-jul 1998)…

Preuzeto sa http://kosovo.sense-agency.com/sr,

Priredila J. D.

Suđenja za zločine OVK

Zločini koje su 1998. pripadnici OVK počinili nad Srbima i Romima, ali i Albancima osumnjičenim za „kolaboraciju“ sa srpskim vlastima procesuirani su u dva predmeta pred MKSJ – „Fatmir Limaj i drugi“, a potom i „Ramuš Haradinaj i drugi“. U presudama je zaključeno da su zločini navedeni u optužnicama zaista počinjeni, a da su za neke od njih – zlostavljanja u logorima Lapušnik i Jablanica, ubistva civila na planini Beriša i ubistvo sedmoro od 30 osoba čiji su leševi pronađeni u kanalu Radonjićkog jezera – odgovorni pripadnici OVK. Mada je dokazalo da su se zločini dogodili i da je OVK odgovorna za njih, tužilaštvo nije uspelo da izvan razumne sumnje dokaže vezu između neposrednih počinilaca i optuženih zapovednika OVK, kao ni postojanje udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem da se činjenjem zločina nad civilima učvrsti kontrola OVK nad delovima Kosova… U presudama u predmetu „Haradinaj u drugi“ navodi da se suđenje odvijalo u „atmosferi straha u kojoj se svedoci nisu osećali bezbedno“, a problemi sa svedocima obeležili su i suđenje „Limaju i drugima“…