Vojnoistražni centar Lora nalazi se u istoimenoj splitskoj pomorskoj vojnoj bazi, nedaleko od stadiona Poljud.
Baza je bila pod kontrolom Jugoslovenske narodne armije (JNA) sve do 1990, kada ju je preuzela Hrvatska vojska i u njoj oformila logor za srpske i crnogorske zatočenike koji je funkcionisao narednih sedam godina.
U sklopu vojne luke nalazi se dvorana Hrvatske vojske (zvanični naziv „Dvorana Lora Dom Hrvatske vojske Split“) koja je korišćena i koristi se za održavanje kulturnih manifestacije poput koncerata, pozorišnih predstava i različitih skupova, ne samo za vojnike, već i civile. Ne samo vojnici, nego i civili u Lori su devedesetih bili zatvarani od strane Vojne policije Hrvatske vojske koja je upravljala logorom. Hapšeni su, naime, i bez ikakvog pravnog osnova zatvarani oficiri i vojnici JNA, ali i srpski stanovnici Splita i još nekih hrvatskih gradova.
Procenjuje se da je kroz Loru prošlo bar 1.100 logoraša, a da su ubijene desetine njih. U sudskim procesima u Hrvatskoj navode se tek dve žrtve koje nisu preživele zatočeništvo u splitskoj vojnoj luci, ali svedoci i nezavisni istraživači tvrde da je boravak u Lori životom platilo mnogo više onih čije su sudbine i prisustvo u zatvoru sakriveni prilikom poseta predstavnika Crvenog krsta.
Popis metoda mučenja primenjivanih na zatočenicima Lore skoro je nemoguće kompletirati, posebno ako se uzme u obzir aljkavost hrvatskog pravosuđa u dva procesa koja su u vezi sa tamo počinjenim zločinima vođeni. Poznato je da su zatočenici iz dana u dan premlaćivani, a da su batine rezultirale otvorenim ranama, prelomima lobanja, ekstremiteta, rebara i hematomima po svim delovima tela. Povrede su bile takve da su dovodile do smrti ili, u boljem slučaju, ostavljale trajne fizičke i psihičke posledice na prebijenim zatočenicima.
Dok su stražari jedne tukli, druge logoraše terali su da ih „osvežavaju“ klozetskim krpama po licu, očima i jeziku. Žrtve su, takođe, primoravali da se tuku između sebe, da sa teškim povredama trče po zatvorskom krugu, uterivali ih u pseću kućicu i terali ih da laju, mokrili im po telu, naređivali im da pozdravljaju fašističkim pozdravom, davili ih rukama, gole ih šmrkovima polivali hladnom vodom, gazili ih, šutirali, skakali po njima.
Jedna od najozloglašenijih metoda poznata kao „poljski telefon“ podrazumevala je priključivanje ljudi na izvor indukovane struje, usled čega su trpeli nesnosne bolove, gubili moć govora i, konačno, svest. Sve to u delo su sprovodili pripadnici 72. bojne Vojne policije Hrvatske vojske, jedinice koja je po zakonu bila zadužena da istražuje i otkriva zločine počinjene od strane ista te vojske.
Uz njihovo dopuštenje, u Loru su dolazili i ljudi van vojne luke, kojima je bilo dopušteno da se nad zatvorenicima iživljavaju. Osim što je bila poligon za mučenje zatočenih Srba i Crnogoraca, Lora je bila pokazna vežba za to šta bi se moglo dogoditi svima onima koji odluče ostati da žive u Splitu a nisu Hrvati. Zločini u Lori i drugi pritisci na nepodobne splitske građane doprineli su tome da grad u kojem tokom devedesetih skoro da nije bilo ratnih dejstava bude temeljno etnički očišćen od srpskog stanovništva.
Tekst je napisao Nemanja Stjepanović u okviru Foto-monografije „IZA SEDAM LOGORA – Od zločina kulture do kulture zločina“ (forumZFD, Beograd, 2018).
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
