Žrtve ponekad spremne da se odreknu pravde zbog istine

Ona je u sredu, 19. septembra, u prostorijama Američkog saveta, a u organizaciji nemačkog Foruma ZFD, održala predavanje o tranzicionoj pravdi. Predavanje je ujedno bila i promocija časopisa Balkan Perspectives, čija je tema u broju 8 bila posvećena ulozi obrazovanja u suočavanju sa prošlošću, a jedna od autorki teksta, pod nazivom: „Ratovi 1990-ih u udžbenicima istorije u Srbiji“, bila je upravo Marijana Toma.

Kako je istakla na predavanju, na kome je, između ostalih, prisustvovalo i nekoliko učenika završne godine srednjih škola, kao i prve godine fakulteta, do sada je 80 zemalja u svetu prošlo bar nekoliko od gore navedenih mehanizama, odnosno ciljeva. Prema njenim rečima, istina, pravda i odšteta su tri najvažnija mehanizma i pripadaju žrtvama, njihovim porodicama, preživelima…

– Međutim, mnoge države nisu prošle ova tri cilja. Istina je prvi zahtev i najbitniji cilj žrtvama. Najbolji primer za to je Argentina, gde je za vreme vojne hunte nestalo 30.000 ljudi, a do sada je razjašnjena sudbina samo 10.000 osoba, navela je Toma, dodajući da su žrtve ponekad spremne da žrtvuju pravdu za istinu. Kada je reč upravo o pravdi, jedan od primera je Ruanda u kojoj su zločini učinjeni javno i na otvorenom, kao i Bosna i Hercegovina, pogotovo tokom 1992. kada je počinjeno najviše zločina i to uglavnom od strane komšija žrtava.

– U slučajevima u kojima znate počinioce, jednostavno želite pravdu, ukazala je Toma. Kada je reč o odšteti, ona je istakla da je to najteži cilj koji treba postići i da su do sada to učinile samo dve zemlje – Nemačka posle Drugog svetskog rata i Čile povodom zločinačkog režima Augusta Pinočea. Kako je objasnila, potrebno je postaviti mnogo pitanja – kolika je reparacija prihvatljiva, u kom obliku, kome je potrebna, da li je izvinjenje dovoljno… Toma je istakla da je primer bivše Jugoslavije loš kada je reč o reparacijama, kao i da je svako izvinjenje među bivšim republikama uvek imalo „ali“, što nije prihvatljivo kada se radi o suočavanju s prošlošću.

– Demokratija, vladavina prava i razvoj su ciljevi koje vlasti najviše vole, i koje su sklone da prva tri cilja – istinu, pravdu i reparacije, žrtvuju zarad ova druga tri, objasnila je Toma, a kao primer navela situaciju u Španiji, u kojoj je, prema njenim rečima, ono što se desilo tokom režima Fransiska Franka jednostavno zaboravljeno. Što se tiče mira, Toma smatra da je sredinom devedesetih godina u bivšoj Jugoslaviji bilo prisutno „mir protiv pravde“, odnosno da li će biti održan mir ako se procesuiraju počinioci zločina, navodeći kao primere podizanje optužnica protiv sada već osuđenih zločinaca Ratka Mladića i Radovana Karadžića, kao i Slobodana Miloševića, koji je preminuo u pritvorskoj jedinici u Hagu.

– U većini slučajeva je žrtvovana pravda, naglasila je Toma i dodala da poslednji cilj – pomirenje nije „zatvaranje knjige“, veći implementacija svih prethodnih ciljeva.