Superdeka za primer

U srpske dobrotvore koji su ostavili zadužbine, fondove i legate ubraja se svakako Miša Anastasijević, dunavski kapetan poznat po Kapetan Mišinom zdanju u Beogradu, ali i po tome što je u rodnom Donjem Milanovcu školovao i pomagao siromašnu decu. Mišu Anastasijevića i Stanka Ignjatovića povezuje Donji Milanovac, ali i dobročinstvo, želja da se školarcima pomogne.
– Prva stepenica koju u životu treba preći je škola koja je i prozor u svet i ova deca treba da znaju da kada završe srednju školu i steknu fakultetsku diplomu, nisu sve naučili, jer tek onda počinju da uče život. I uvek mogu i više i bolje, za dobro mesta uvek ima. – kaže devedesetdvogodišnji vitalni penzioner koji evo šestu godinu zaredom, onako za svoju dušu i po svom nepisanom zavetu nagrađuje najbolje donjomilanovačke osnovce.
– Znate, moji su roditelji bili siromašni i dvojici moje braće i meni nisu mogli da pruže baš sve. Jednom su prilikom za moga brata i mene kupili odelo, a za najmlađeg nisu, pa je on pitao – a za mene nema odelo. To mi je ostalo u sećanju, te sam rekao sebi da ću pomoći makar kome i makar kada – kaže on.
Obećanje koje je dao samom sebi Stanko Ignjatović ispunio je pre šest godina kada je dvoje donjomilanovačkih osnovaca, brat i sestra, obučeno od glave do pete.Time se, međutim, nije zadovoljio, pošto je odvajajući od svoje penzije na kraju svake školske godine novčano nagrađivao dobre đake, pa je i u ovoj generaciji osmaka škole Vuk Karadžić četvoro đaka dobilo po hiljadu dinara.
– Nije to neki veliki novac, ali i to malo nekome može da čini mnogo. Kada čovek ima dušu potrudiće se da pomogne drugome i meni je stvarno drago ako sam tim novcem nekom pomogao – objašnjava svoj postupak čika Stanko. Primećuje takođe da u njegovom rodnom gradu još uvek nije nikla klica koju je posadio pre šest godina i da niko nije prihvatio da krene njegovim primerom. Nadu na sreću nije izgubio, sve verujući da će među Milanovčanima i mladim i starim biti onih koji će lično ili formiranjem neke vrste fonda pomoći školovanje dobre dece. A osnovci Donjeg Milanovca umeju da cene ono što ovaj penzioner radi i svake godine na svečanosti dodele svedočanstava i diploma Stanko Ignjatović je njihov počasni gost koga pozdravljaju skandiranjem i aplauzima.
Superdeka kome ni u desetoj deceniji života ne nedostaje duha i spremnosti i volje da pomogne, svojim je primerom usamljen, pa se čini da su dobročinitelji vrsta koja izumire. Nažalost.