Suprotni ciljevi Trampa i Bajdena

Nigde, čini se, nema tako jasnih suprotnosti u političkim stavovima i planovima kao kad je reč o ovom regionu.

To nije neobično za američke administracije različitih partija, ali nikad dosad taj sukob nije praćen borbom u kojoj su, kao sada, tako otvoreno ukrštena koplja.

Trampov cilj je da onemogući diplomatsku akciju dolazeće administracije i povratak SAD u nuklearni sprorazum sa Iranom koji je sklopila Obamina administracija.

To je u neku ruku revanš za 2016, kada je Tramp, iako još nije stupio na dužnost, ali je bio izabrani predsednik SAD, pokušao da zaustavi usvajanje rezolucije u SB UN, za koju su glasale i SAD, o osudi izgradnje ilegalnih naselja na Zapadnoj obali.

Likvidacija Mohsena Farizadeha, verovatno ne može da se pripiše SAD, ali postoje sve indicije da su SAD znale za planove njegovog uklanjanja.

Zajedno sa sankcijama, poslednja likvidacija vodećeg nuklearnog fizičara Farizadeha, mogla bi da pogorša uslove obnavljanja dijaloga sa Iranom i uopšte na Bliskom istoku.

On je odlučan da iza sebe ostavi značajno i impresivno nasleđe uklanjanja ključnih pretnji za mir na Bliskom istoku.

Sa iranske strane to bi trebalo da predstavljaju nuklearni program, terorizam i težnju za regionalnom hegemonijom koje personifikuju likvidirani vodeći ljudi Farizadeh i Sulejmani, na strani sunitskog radikalnog terorizma likvidacija IS i njenog vođe Abu Bakr al Bagdadija prošle godine i eliminacija zamenika lidera Al Kaide, Abdulaha Ahmada Abdulaha u avgustu ove godine.

Jasno je da tokom preostalog dela mandata, politika maksimalnog pritiska koju je Tramp vodio protiv Irana, neće doneti stvarne političke rezultate, osim velikog tereta za Iran kome se smanjuju resursi za širenje regionalnog uticaja i vojne moći.

Izraelski premijer Netanjahu je, čini se, spreman da rizikuje i ostvari s Trampom što je više mogućno vlastitih ciljeva, pa i po cenu veoma tvrdog i neprijatnog otvaranja prema Bajdenovoj administraciji.

Pošto su izborni vetrovi ponovo počeli da duvaju u Izraelu, jer je pre dva dana izraelski Parlament usvojio preliminarnu odluku o vlastitom raspuštanju i izlasku na nove izbore, ne može da se isključi ni da su političke kalkulacije uticale na odluku o lividaciji Farizadeha.

Da se podsetimo, Tramp je istupio iz njega nakon što je Netanjahu na konferenciji za štampu predstavio tzv. arhivu iranskog nuklearnog projekta koje se domogao Mosad.

Na toj konferenciji, izraelski premijer posebno je naveo likvidiranog naučnika Mohsena Fahrizadeha kao mozga iranskog nuklearnog programa.

Ukoliko je to tako, onda je njegova likvidacija zapravo samo argument više u prilog potpunom obnavljanju nuklearnog sporazuma sa Iranom, pošto on neće dalje moći napred u tom projektu bez njega.

Većina, naravno, ne bi se složila s tim, pa čak ni u Izraelu, koga Iran, ali i američki obaveštajci i mediji sumnjiče da stoji iza likvidacije.

Ako je gubitak glavnog čoveka u jednom programu nedovoljan da bi se doveo u pitanje sam program, onda je pitanje kakvog smisla imaju ubistva i likvidacije iranskih naučnika kojih je poslednjih godina bilo najmanje pet?

Nekadašnji šef CIA, Džon Brenan, osudio je ovo ubistvo kao akt državnog terorizma, ukoliko iza njega stoji neka država. Izraelski kolumnista Gideon Levi ironično zapaža da „posle navodnjavanja i proizvodnje čeri paradajza“, postoji samo nekoliko polja na kojima Izrael može da se ponosi više od onoga što se zove ciljano ubistvo, što je drugo ime za državno ubistvo.

Levi postavlja pitanje legitimnosti ovakvih ubistava i koliko ona regitimišu uzvratni odgovor pogođene strane.

Uticaj ovakvih atentata, međutim, nije u prvom redu neposredan i konkretan, nego pre svega psihološki, jer se dokazuje nadmoć i superiornost jedne strane, koja je, eto, u stanju da neometano i neotkriveno počini najeklatantnije ubistvo, a da za to ne bude kažnjena.

Stoga, pritisak da se ukloni stigma nemoći, ključa unutar iranskih ešalona vlasti i na ulicama.

Računica onih koji predviđaju da bi ovo trebalo da bude povod za iranski odgovor koji bi onda pružio opravdanje za vojni napad na Iran, zanemaruju da Iran nije sklon povlačenju neracionalnih osvetničkih poteza.

To je skoro pre godinu dana pokazala i likvidacija generala Kasema Sulejmanija.

Vođstvo Irana, koje pre i iznad svega želi skidanje sankcija, svesno je da bi ulazak u sukob onemogućio dostizanje ovog cilja.

Zbog toga ono ostaje na pozicijama status kvoa, čak i po cenu suočavanja sa unutrašnjih nezadovoljstvom i zbog toga bile su mogućne likvidacije Sulejmanija i Fahrizadeha.

Iranski verski poglavar, ajatolah Ali Hamnei prisustvovao je 23. novembra sastanku Vrhovnog saveta za ekonomsku koordinaciju, jednog od vodećih iranskih tela za političko odlučivanje.

U govoru on je postavio okvir budućih, realitivno pesimističkih iranskih odnosa prema zapadu, a koji se može sažeti u nekoliko rečenica: „Ne verujte Vašingtonu, ni Evropi; upravljajte domaćim snagama na način koji može da pomogne ekonomskoj situaciji u zemlji; ograničite angažovanje unutar nuklearnog sporazuma JCPOA; uložite resurse nu poboljšanje sposobnosti Irana da se sam suoči sa poteškoćama“.

Sledećeg dana predsednik Hasan Rohani dao je svoje, mekše tumačenje stavova vrhovnog vođe, ostavljajući prostor za buduće razgovore sa Bajdenovom administracijom, ali samo pod uslovom da se vrati na situaciju i politiku pre Trampa.

Ispunjavanje tog uslova, primetio je, moglo bi da bude „odlično rešenje za mnoge probleme i može u potpunosti promeniti tok i situaciju“, utirući put ka sledećim koracima na različitim poljima.

To znači, da se SAD prosto vrate u sporaum koji je potpisan i koji poštuju ostale države potpisnice.

Komandant Kudsa, Ismail Gani, prošle nedelje bio je u Iraku da zahteva od savezničkih šiitskih milicija da se uzdrže od svih akcija protiv američkih snaga, dok ne dođe do promene administracije u Beloj kući.

Ukoliko Iran izgubi perspektivu za obnavljanje nuklearnog sporazuma i ukidanje sankcija, gotovo je sigurno da će krenuti u realizaciju vojnog nuklearnog programa.

Iran otvoreno ispoljava svoju antiizraelsku i antijevrejsku ideologiju, pa tako prosto mami neki uzvratni odgovor.

Ali, pored odsustva ljubavi prema Izraelu, Iran ima dublje razloge za to.

To je opasnost rata od SAD, uz učešće Turske, Izraela i drugih savezničkih država u regionu.

Iran se prosto plaši da doživi sudbinu Iraka i Libije, a koju je Severna Koreja izbegla zahvaljujući posedovanju nuklearnog oružja.

Trampove pristalice u SAD, posebno iz redova hrišćanskih evagelista, ne odbacuju novu ratnu avanturu u preostalom vremenu do inauguracije novog predsednika.

Li Smit konstatuje da će Bajdenova administracija krenuti u brzo ukidanje sankcija, „što će ukloniti svaki podsticaj za Iran da se dogovori – i pomoći mu da bombu dobije što je brže moguće“.

U takvoj situaciji „Izrael, a ne Iran, pod pritiskom je da deluje snažno“, pa „jevrejska država ima manje od dva meseca da udari Iran dovoljno snažno da ga unazadi dovoljno daleko kako ne bi mogao da ugrozi opstanak Izraela tokom naredne četiri godine“ i da „već postoje znaci da se Izrael, uz podršku predsednika Donalda Trampa, kreće u ovom pravcu“.

Svaki snažniji pritisak SAD i Izraela na Iran, automatski baca Iran sve dublje u naručje Rusije.

Rusija može da pruži pune garancije bezbednosti Iranu pod uslovom da stupi s njim u potpuni vojni i ekonomski savez, dostavi mu sredstva protivvazduhoplovne odbrane i rasporedi svoje baze.

Iran Rusiji može da obezbedi zauzvrat niz ekonomskih pogodnosti, od energetskih do poljoprivrednih i industrijskih.

Najznačajniji od njih, svakako je mogućnost izgradnje kanala koji bi spojio Kaspijsko more i Indijski okean, odnosno Persijski zaliv, iako ima ogroman strateški i geopolitički značaj, ostao je van javne pažnje.

Posle ukidanja sankcija 2015. Iran i Rusija obnovili su pređašnje interesovanje za ovaj projekat nazvan Iranrud što na farsiju znači Persijska reka.

Iranrud je projekat star čitav vek.

Rusija i Iran pokušavali su da ga ožive investirajući po 10 milijardi dolara.

Kanal ima zapadnu i istočnu varijantu u kojoj prva ide do Persijskog zaliva, a druga do Indijskog okeana.

Prema stručnjacima i sa iranske i sa ruske strane, ovaj novac će se isplatiti u roku od pet godina, a da se ne pominje da će putovanje do Indijskog okeana biti prepolovljeno u odnosu na sadašnju rutu Bosfor – Dardaneli – Suec – Crveno more.

Strateški i geopolitički značaj ovog kanala bio bi ogroman, jer bi omogućio Rusiji izlaz na Indijski okean što je bio razlog imperijalnih sukoba u 19. i 20. veku.

Američki motivi za izvlačenje Irana iz izolacije leže umnogome i u ovoj kalkulaciji, pa je verovatno da će Bajdenova administracija vratiti neke stavove o Iranu na ranije pozicije.

Tu se uključuje direktan jednostrani povratak SAD u nuklearni sporazum, na istovetan način na koji je Tramp istupio iz njega 2018. godine.

Izrael, u savezništvu s Trampovom administracijom od 2016, nije gubio vreme i postigao je neke nesporne diplomatske uspehe.

U prvom redu to su nova, ugovorna savezništva sa sunitskim državama, čvrstim protivnicima Irana i još nepotpisano, ali jasno savezništvo sa Saudijskom Arabijom.

U širem krugu ovih sporazuma nalaze se Srbija i Kosovo, pa su ova kretanja, zasad, od interesa i za njih.

Stav Izraela je da sporazum sa Iranom ne treba da se tiče pre svih, SAD i evropskih država, nego regiona.

Sada postoji novi regionalni odnos snaga koji je jasno u prilog Izraelu, a protiv Irana, i to jeste činjenica s kojom Bajdenova administracija mora da računa u svom nastupu na Bliskom istoku.