Suša

Ambicije čoveka – mada je dvadeset prvi vek – streme moći i veličini uspeha. Skrušenost ne bi trebalo više da bude samo religijska odrednica, već čovečanstvena. Nije mi drago što je tako i što čovek samo sagledava korist, čak i u smislu sopstvene propasti. Ne sviđa mi se čak kad susretnem čoveka i u njemu prepoznam izgubljenost, a on se drči da mu je dobro, ali… Već tri meseca ovde nije pala kiša. Sve je sagorelo, nestaju vode, presahnjuju izvori. Trava nije ni žuta, već posivljuje. Ujutru kad ustanem prizor ispred mene je kao sahara. Opustošena zemlja, opustošena ljudska duša. Posledice, ipak, stižu makar ovaj svet imao plaćene kataklizmičare i cinične antikataklizmičare.

Kad bi ljudi manje boravili na asfaltu, razmišljam primitivno, više bi voleli i poštovali prirodu i saosećali sa životom. Ja sam zato i odlučio da živim na zemlji da bi bio blizu njenog bola. Jer, ono što čovek čini našoj praosnovi zastrašujuće je. Priroda prirodi. Duh duhu – a gde je tu čovek?

Opis apokalipse je ispred mene. Mnogi su se uzbudili, data je obavest da će decembar biti vreme preokreta, a dotle će se povećavati srozavanje sveta. Videćemo. Meni je važnije da već sada nešto učinimo da se vrati budnost čoveka prema prirodi. A da će se to pozitivno vratiti budućim generacijama. Apokalipsa je, izgleda, u toku, ali čovek je srećan jer ne misli i ne napreže se. Opušteno!

Drago mi je što je Anja Suša želela da nas poseti za „Šumes“ sa svojim suprugom Dejanom Sretenovićem, kustosom Savremenog muzeja, jer mi se učinilo da bi to bila lepa metafora za spas modernog teatra, savremenih shvatanja o koegzistenciji umetnosti i aproporciji klime.

Suša je izazvala veliku količinu zapaljivih varnica. Gore šume, livade i krajolici nature a meni to ne deluje ni ruski ni američki. Izgleda da je čovek u svemu tome glavni akter. Nepažljivost i neprimetnost stanja izaziva kod čoveka nemar bačenog pikavca. Sasušene trave deluju kao sablasni prizori smrti koji nas čiste od nagomilane neodgovornosti. Čovečanstvo ne može napredovati, uz svu tehnološku i tehničku savršenost, dok ne shvati da je najvažnije da čisti svoju dušu. Kristali su – veli stara poslovica – tačke kroz koje se raspršuje plemenitost za sve.

Kiša je moj san. Umilno bi bilo da pada tiho i lagano, da natapa zemlju i puni korito potoka. Strašno će biti ako sada nagrnu pljuskovi koji će još više afirmisati ekstrem suše. Nabujalost i rušenje pomoću vodenih tokova slični su kao i prženje na suncu. To je izdajstvo prema idejama jer i one presušuju na ovakvim neljudskim toplotama. Častio bih za plemenite kapi neba. Sada moram, po prvi put otkako sam u prirodi, da idem tri kilometra od kuće po vodu na izvor koji još curi.