Susedi strepe od evropske Hrvatske

Brigama je okružena i Hrvatska, budući da gotovo ni sa jednim susedom nije rešila otvorene granične probleme. Onda su se stanovnici mesta Kenđija u Bačkoj, navodno ih je 17, „u kameru“ žalili kako je „Srbiji bitno da što više stanovnika Kenđije uzme njeno državljanstvo“, pa zato oteže s postizanjem konačnog dogovora oko graničnog problema koji je selo ostavio na levoj (Srbija) obali Dunava. I njihova jedina saobraćajna veza sa Hrvatskom, čija lična dokumenta imaju, most je u Batini do koga mogu doći samo kroz Srbiju. Iz Vlade Hrvatske HRT jenapismeno obavešten da su sa Srbijom oko ovog i drugih graničnih problema 2010. nastavljeni pregovori, održana četiri sastanka, a „nekoliko puta ponovljen poziv da se sastanci nastave ostao je bez odgovora“.

Mada sa tim brojem nikada ne možete biti sigurni, od otprilike 26 otvorenih graničnih sporova u Evropi, osam je među državama nastalim na teritoriji bivše SFRJ, a od tih osam čak sedam se tiče graničnog problema Hrvatske sa nekim od suseda. Srbija učestvuje u četiri od ovih osam sporova, od čega se tri tiču njene granice sa Hrvatskom. Srbija nema međunarodnim ugovorom definisane državne granice sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, kaže u razgovoru za Danas načelnik Službe za granice Ministarstva spoljnih poslova Srbije Sava Stanković. Pri tome „pregovori o razgraničenju sa Crnom Gorom nisu započeli jer je Crna Gora priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“, ali su započeti pregovori o funkcionisanju graničnih prelaza i regulisanju pograničnog saobraćaja kako bi se prelaženje granice sa Crnom Gorom olakšalo lokalnom stanovništvu.

Stanković potvrđuje da su pregovori oko sporne granice na Dunavu, posle dužeg zastoja, sa Hrvatskom nastavljeni 2010, da su održane četiri runde pregovora, od kojih poslednja septembra 2011.

„Na dnevnom redu sastanaka bilo je pitanje utvrđivanja protezanja državne granice na Dunavu, ali su dve strane i dalje ostale na suprotstavljenim stavovima“, kaže Stanković, ali negira da je Srbija krivac što se komisije dve države već više od godinu dana nisu sastale. Pored pauze izazvane parlamentarnim izborima u obe države i potrebom da se imenuju nove komisije za pregovore, „od održavanja poslednje sednice Međudržavne diplomatske komisije u Beogradu, 16. septembra 2011, hrvatska strana, koja po Poslovniku o radu Komisije, kao domaćin treba da zakaže sastanak, nije predlagala njen rad“.

Pregovori o graničnim problemima, pre svega na Dunavu, između Srbije i Hrvatske traju od 2002. i dosad je održano ukupno devet sastanaka. Sem što izazivaju praktične probleme lokalnom stanovništvu, ovi problemi odavno više nisu povod za zabrinjavajuće incidente.

U Ministarstvu spoljnih poslova Srbije potvrđuju u emisiji HRT-a citirane navode da je Vlada Hrvatske predložila da počnu pregovori o zaključivanju novih sporazuma o graničnim prelazima i pograničnom saobraćaju kojim bi se postojeći sporazumi, zaključeni 1997, zamenili novim, usklađenim s pravnom regulativom EU, a sve radi olakšavanja života stanovništvu, pošto žitelji Kenđije nisu jedini koje nerešeni granični problemi teraju da sa svojim opštinskim centrom komuniciraju preko druge države. „Pregovori sa naše strane u nadležnosti su Ministarstva unutrašnjih poslova i ono će ih voditi u saradnji sa drugim državnim organima“, kaže Stanković.

Granični problemi među državama nastalim na teritoriji bivše SFRJ aktuelizovani su skorim ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju i zebnjom da bi ona, postavši članica, mogla da pravi ozbiljne integracione probleme ostalim državama koje su ostale van EU, a imaju ozbiljne ambicije da joj se jednom takođe pridruže. Hrvatski premijer Zoran Milanović požurio je da, povodom ovih javno iznetih bojazni, a naročito sa bosansko-hercegovačke strane, izjavi da Hrvatska neće otvorena granična pitanja rešavati na svoju štetu, ali i da će pošteno igrati sa susedima: „Susede, koji nisu u EU, ne ucenjuje se s obzirom na naš superioran položaj prema EU“. Ali kriza koja je u Hrvatskoj nastala kad je Milanović najavio da će pred hrvatski Sabor na ratifikaciju izneti Sporazum o granici koji su još 1999. u Sarajevu potpisali Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, pokazala je da hrvatski susedi nisu osigurani od rizika da im se ponovi slovenačko-hrvatski granični scenario. Ovim Sporazumom predviđeno je da Hrvatska prepusti BiH Mali i Veliki škoj, dve nenaseljene gomile stenja, i vrh poluostrva Kleka u Malostonskom zalivu, koji su praktično tada i prešli u nadležnost BiH gde se i danas nalaze. Međutim, Sporazum nikada nije ratifikovan, a u međuvremenu su u Hrvatskoj isti autori, njih trojica, napisali jednu za drugom tri knjige koje bi trebalo da dokažu da je „sudsku i administrativnu vlast nad ovim ostrvima i poluostrvom vekovima vršila Hrvatska“. Ova teza i zahtevi za nove pregovore imaju toliko veliki broj pristalica da su se Tuđmanovog potpisa odrekli i najveći tuđmanovci poput šefa HDZ-a Tomislava Karamarka, te aktuelna vlast u Hrvatskoj teško da može da obezbedi dvotrećinsku većinu u Saboru ili da dokaže da se ratifikacija može obaviti i manje zahtevnom većinom. U celom galimatijasu priliku za sebe našla je i Republika Srpska – ukoliko se ponovo pregovara, onda i oko granice u Kostajnici, javio se Milorad Dodik lično.

Nerešena granična pitanja sa Bosnom i Hercegovinom ima i Srbija. „Funkcionisanje energetskih sistema, hidrocentrala Bajina Bašta i Zvornik i vitalne komunikacije, železničke pruge Beograd-Bar, koja jednim svojim delom, u dužini od svega 12 kilometara, prelazi preko granice BiH, preostala su pitanja koja treba da reši Međudržavna diplomatska komisija za državnu granicu između Srbije i BiH“, kaže Sava Stanković. On navodi da Srbija insistira na celovitom rešenju protezanja državne granice sa ovim susedom. „U slučaju razgraničenja sa BiH to podrazumeva utvrđivanje državne granice na način da ona ne preseca vitalne objekte hidrocentrala i infrastrukturne objekte, odnosno da oni u celini ostanu na teritoriji države čijim su sredstvima izgrađeni“, kaže Stanković i dodaje da je Srbija ponudila rešenje ovog problema. Prema njegovim rečima, nastavak rada Međudržavne komisije očekuje se uskoro.

Austrougarski katastri

Pozivajući se na Zakon iz 1945. kojim je utvrđeno da se granica između AP Vojvodine i Hrvatske poklapa sa sredinom Dunava, od Mađarske do Iloka, Srbija predlaže da se granica utvrdi sredinom plovnog puta i smatra da je to u skladu sa međunarodnim kriterijumima. Hrvatska pak smatra da se ta bivša republička granica nalazi na liniji katastra, uspostavljenog krajem XIX veka, koji oni vode i danas. U vreme nastanka tog katastra na obe strane reke bila je ista država Austrougarska, navodi se sa naše strane, pa se time može objasniti što je katastarska linija često prelazila sa jedne strane na drugu stranu reke. Katastrom, kao evidencijom, nastojalo se da se obuhvati celo imanje jednog vlasnika, koje je često moglo da se prostire na obe obale. Ako je veleposednik iz Baranje imao imanje i na desnoj i na levoj obali Dunava, katastar je uspostavljen tako da ne deli njegovu imovinu. Tako je ostalo i kad je imanje dobilo novog ili više novih vlasnika. Ovakva mešanja katastarskih opština postoje u somborskoj i apatinskoj opštini, u kojoj bi hrvatska strana, po njenom katastru, teritorijalno prelazila i u grad Apatin, u industrijsku zonu i luku, a mešanja katastarskih opština postoje i kod Bača i Bačke Palanke. Srbija i Hrvatska spore se i oko Šarengradske ade, nenaseljenog ostrva malo veće površine, koje se vodi i u našim i u hrvatskim katastrima. Sporimo se sa Hrvatima i oko Vukovarske ade.