Prošle nedelje u suri industrijski Mančester slio se svetski pozorišni establišment da vidi šta je to napravio izvođački tim snova sa biografijom naše Beograđanke Marine Abramović, planetarne zvezde performansa. Tim snova je volšebnik scenskih snoviđenja – Bob Vilson, vanserijska holivudska zvezda – Vilem Defo, pevač nedefinisanog roda, a definisanog stila – Entoni, i sama neponovljiva i svestrana – Marina Abramović.
Bob Vilson je jednom izjavio da pravi predstave o slavnima, bez obaveze da tim povodom o Albertu Ajnštajnu objasni teoriju relativnosti, o Sigmundu Frojdu psihoanalizu, a o Staljinu diktaturu proletarijata. Čak voli da gledalac o njima zna tek nešto površno, a on onda da slobodno stvara prizore u kojima će gledalac videti ono što sam želi, baš kao pred apstraktnim platnom Džeksona Poloka.
U slučaju svoje najnovije biografske predstave o performerki Marini Abramović, prvoj živoj ličnosti kojom se kao stvaralac bavio, kao da je predstavom želeo da što uverljivije prenese celovitu istinu o njenom životu. Njegova predstava je daleko od otužnih biografskih filmova o Šopenu ili Van Gogu. Duboko emotivno nadahnut Marininom pričom, Bob Vilson je pretvarao građu, koju je ona štedro nudila svakog jutra njemu i drugim kolegama, i oblikovao na svoj poznati neponovljiv način.
Samo onaj koji ne zna domete Vilsonovog dara, njegov smisao za vizuelno, a istovremeno i suštinsko, nije poverovao da će preko života Marine Avramović uspeti da prikaže jedno do bola sivo vreme prvih godina socijalizma u našoj zemlji. Tada počinje biografija male Marine u znaku ikonografije srpa i čekića, kraj vlasne majke partizanke. Samo jednom Vilsonu može da padne na pamet da taj srp i čekić blistaju od šljokica, a da crvene zastave nisu crvene već sive, upravo kao i ti dani.
Samo će Vilsonu uspeti da metaforu siromaštva naših prvih godina socijalizma, prikaže scenom „tragične“ eksplozije teškom mukom stečene veš-mašine u porodici Abramović. Ta trivijalnost, osvetljena vilsonijanskom poetičnošću, ključ je i svih ostalih elemenata scenske biografije ovog našeg čeljadeta. U tome kako je tačno uhvatio atmosferu Beograda, prepoznajem njegova iskustva sa naših dugih zajedničkih šetnji po zabačenim ulicama Beograda, kada je sa svojom slavnim predstavama 70-ih godina prošlog veka dolazio na Bitef.
Vilson se uzdao u Marininu ispovednu građu, svestan da je istina koja izbije iz jedne individue obavezno i univerzalna. Gledajući te mančesterske noći na jednoj od repriza „Života i smrti Marine Abramović“ divio sam se kako sada već pretežno lokalna publika doživljava u svoj svojoj punoći prizore iz njenog i moga detinjstva, izmučenog tegobama izgradnje socijalizma. Pa onda redom sve što je ta epohom ranjavana ili nadahnuta osoba doživljavala do ovih njenih slavnih dana. Svi učesnici u ovoj povesnice odišu nekom posebnom ljubavlju prema Marini, predmetu njihovog pozorišnog čina. Entoni nam tera suze na oči stihovima koje je po priči sad već prijateljice Marine ispisao i interpretirao svojim uzbudljivim glasom na temu njenog života. Vilem Defo, kao pripovedač sa srpski akcentovanim engleskim, čas je dijabolični lik iz svojih filmova čas više nikom potreban partizan. U maskirnoj bluzi, ide do detalje u priči o jednoj balkanskoj curici u ulozi svoje posesivne majke, koju istovremeno voli ili možda čak ne voli.
Sećam se mog i Marininog prvog susreta u Avinjonu tog jula, u dan tačno pre šest godina. Obećala je još tada da će doći sa svojom predstavom u njen „nezahvalni“ rodni Beograd, najviše da je vidi njena majka. Nije došla. A nje više nema.
Prošlog petka, sutradan posle predstave, našli smo se u foajeu mančesterskog hotela „Mint“ kao da smo stari prijatelji. Pričala je kako mora svako jutro da se bavi gimnastikom, kako ulazi u garderobu satima pred predstavu da bi je našminkali. Priča kako je napisala u testamentu da želi da bude sahranjena sa još dve lutke njenog lika kao na početku predstave. Nadam se bez onih Bobovih izgladnelih pasa koji izbezumljeno jure između kovčega na početku predstave. Ali je najviše bila zaokupljena temom odnosa Beograda prema njoj: „Što me ne voli?“. „Nije tačno! Vole te i cene. Šta te briga za dva-tri zavidljivca. Ima ih svugde. Dokazaću ti da te Beograd voli kada budeš došla da gostuješ sa ovom predstavom“. „Ali kako da dođemo. Imamo silna potpisana gostovanja po svetu, cele godine, a onda se u junu 2012. razilazimo na razne strane. Ko će nas ponovo sve sakupiti!“ „Moramo učiniti nemogućno. Tu predstavu Beograd treba da vidi, i to na Bitefu. Nigde je neće tako do srži doživeti kao svoju kao publika kod nas. Morate doći…“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
