Susret sa Džingis kanom

Marko Nikolić: EZAN (24)

Izdavač: Književna omladina Srbije iz Beograda

I izdanje, 260 str. broš. povez, cena: 540 din.

O knjizi i njenom autoru, kao i o adresama knjižara gde se može knjiga kupiti, možete pročitati na sajtu izdavačke kuće Književne omladine Srbije: www.kosrbije.rs

 

Kako se uzbuđuje dok oteže reč Al-l-lah! ‘’Vi ste najbolji narod koji se pojavio među ljudima: naređujete dobro, a sprečavate zlo i verujete u boga!’’ Kako nadmeno izgleda naš vernik sada kada tvrdi kako je njegova istina prava istina, kako je njegova religija najbolja religija! ‘’A kad bi i sledbenici Knjige verovali, to bi za njih bilo bolje. Od njih su neki vernici, a većina ih je nevaljalaca’’.

Kuran u mnogo navrata proklinje neverne kitabije i obećava im vatru pakla. Istu tu vatru obećava i svima koji pripisuju bogu sina. U islamskoj verziji Sudnjeg dana Isus će uništiti krst uz reči da se samo bog može obožavati. Iz svega ovoga sledi da će svaki hrišćanin koji veruje da je Isus Sin božji i da je vaskrsnuo (a setimo se reči Svetog Pavla: ‘’Ako Hrist nije vaskrsnuo, onda je naša nauka ništa, a naša vera besmislena’’) postati pakleno gorivo. Zaista u tome ima znakova za pametne.

Fanatik u dŽehenemu

Zar nije i Muhamed Said putovao u Rusiju da bi preobraćao u islam i širio pravu veru, zar mi nije i Ismail iz Bakua pripovedao o preimućstvu islama iznoseći poređenje sa raznim modelima mercedesa? Zar su zato muslimani podigli Kupolu na Steni na ostacima jevrejskog Hrama, da bi pokazali da je islam najpotpunija božja objava? Je li to šesti stub islama – ekspanzija? Ima li islam tu nezajažljivu tendenciju širenja i potčinjavanja? Da li je između sveta islama i sveta neislama moguć trajni mir, ili je sve to samo primirje dok se ne stvore uslovi da islam prevlada? Je li džihad rat s ciljem odbrane i širenja islama? To ostaje predmet brojnih rasprava. Neko je pametno rekao da je u raspravama o džihadu proliveno onoliko mastila koliko i krvi u stvarnom ratovanju za Alaha.

I pošto naš islamski fanatik postane šehid dignuvši sebe i tuce drugih ljudi u vazduh, odlazi na onaj svet. No, na njegovo veliko zaprepašćenje, hvataju ga anđeli Munkir i Nekir i šalju ne u dženet već u džehenem, ne dočekuju ga crnooke hurije već anđeli predvođeni Malikom koji čuvaju pakao. Pre no što je naš mučenik pritisnuo okidač, pred očima mu je bila slika kuće spokoja i mira, slika vrta izobilja sa parfemima, melemnom vodom Kevsera i melodijom božjeg glasa. Ali, on se sada nalazio u večnom ognju pakla. Bio je zbunjen i razočaran.

Prva osoba koju je upoznao u džehenemu bio je neki čova rumenog i oblog lica, odeven u katoličku mantiju koja na pojedinim mestima beše izgorela od sveprisutnog plamena u paklu.

– Hej, kaurine! šta ti tražiš u džehenemu, našem paklu? – obraća mu se naš fanatik arogantno.

– Moj zločin je svima poznat: gajim neobuzdanu sklonost ka deci. Pa me osudiše na onom, a bogami i na ovom svetu. Koji je tvoj greh?

– Mene je neko očito prevario, jer u svetom Ćitabu kažu da niko ne treba da pomisli da je umiranjem zarad Alaha mrtav, a ne živ. Šta ću ja ovde? Umesto da odem u dženete ispod kojih teku reke u kojima bih večno boravio i umesto da se ujedinim sa nekoliko hurija koje svakog jutra iznova postaju device, ja sam završio na ovako nečistom mestu.

– Kako i da ne goriš u paklu, đavo te odneo, kada ti je vera jeres, poslanik ti je nasilnik, a ti si vražji krvnik! Odsecaš nedužnim ljudima glave.

– Zašto mene kriviš što odsecam glave kaurinima? Ta tako se od pamtiveka postupa sa inovercima! – uzvrati naš šehid. Utom se pojavi neki kosooki tip u čudnoj vojnoj uniformi. Bio je to Džingis–kan. I on je začuđen što se nalazi ovde.

– Grdno sam se prešao, – kaza on uzdahnuvši. – Skoro ceo svet sam osvojio da bih obezbedio sebi večan život pokraj samog boga, a eto gde sam skončao!

– Hej, mušriku! – napade ga naš fanatik. – Ti si pobio milione muslimana! Porušio si nam pola carstva! Treba da goriš kao gorivo!

I Đavo treba druga

Fanatik se kuška sa Džingisom, a nejaki crkvenjak hoće da ih razdvoji. Utom se pojavljuje neka devojka. Džingis, koji je navikao da se posle svake pobede nasladi ženama pobeđenih, gleda pohotljivo ka devojci; za crkvenjaka ona je prematora, a fanatik okreće glavu gnušajući se.

– Koji je tvoj greh? – pita je Džingis–kan.

– Ne znam. Možda zato što sam lezbejka. Crkvenjak klima glavom odobravajući, Džingis-kan širi oči zbunjen, a fanatik dodaje s prezirom da ona nije samo lezbejka, već lezbejka bez marame na glavi.

Naposletku pojavljuje se peti grešnik, neki miran tip, ni po čemu naočit. I on je zbunjen što je ovde. Pitaju ga šta radi u paklu.

– Ne znam. Možda zato što sam ateista.

– Loše si se kladio, brale, – kažu mu drugi. – Čim se nalaziš ovde, znači da On postoji i da te je On smestio ovde.

– Jest, loše sam procenio. Ali, s druge strane, nije li vam žao drugih ljudi? – uze reč ateista. – Kladio sam se na sposobnost čovečanstva da održi svoje biološko postojanje, no pošto se nalazim u paklu, znači da je Sudnji dan pojeo sve živo i mrtvo, pa pošto je tako, neka sve ide do vraga.

– Šta to naklapaš? I šta ti znaš o vragu? – namršti se sveštenik.

– Znam to da je gnusan kao bogati crkvenjak u vreme nemaštine, – uzvrati ateista i pljunu prezrivo.

I đavo treba druga, veli jedna pakistanska narodna. Naposletku crkvenjak, ateista i Džingis-kan zamoliše devojku da im pronađe nešto vina. Naš fanatik, međutim, stoji postrance i duri se. Vino je haram, kaže on, zabranjeno.