Gadafi je zamolio Tita za izvinjenje, objašnjavajući to svojim neiskustvom. – Ja sam samo jedan neuki revolucionar – rekao je.
Tito se nasmejao, potapšao ga po ramenu i time je incident bio okončan. Ali, ta poseta je donela i prve višemilionske poslove za jugoslovensku privredu.
Dušan Simeonović: Kraj kralja kraljeva (15)
Dušan Simeonović je ambasador u penziji i član Foruma za međunarodne odnose. Profesionalni diplomata 40 godina, bio je dva puta ambasador u Libiji i jedanput u Egiptu. Diplomirao je na Katedri za orijentalnu filologiju Beogradskog univerziteta. U ovom ekskluzivnom feljtonu piše o kontroverznoj ličnosti Muamera Gadafija, Libiji, ali i o odnosima ove neobične zemlje sa svetom i južnoslovenskim prostorima.
Slušao sam da su i kasnije Gadafijeva zakašnjavanja na sastanke sa Titom bile skoro redovna pojava, na koja jugoslovenski lider, sedeći u velelepnom dvorcu u Tripoliju, koji je već dobio naziv „Titova vila“, pijuckajući svoj „Chiwas Regal“, uopšte nije obraćao pažnju.
„Naplata za strpljenje“ dolazila je preko značajnog jugoslovenskog prisustva na libijskom tržištu. Nekad je tu radilo i do 20.000 naših radnika, trgovinska razmena dostizala je milijarde dolara. Među jugoslovenskim preduzećima, najviše je bilo onih iz Srbije. „Energoprojekt“, „Ivan Milutinovic-PIM“, „Jugoimport-SDPR“, „Rad“, „Preduzeće CIP“, „Hidrotehnika“, „Montinvest“ i mnoga druga izvodila su značajne infrastrukturne projekte u toj zemlji.
****
O stanju međusobnih odnosa iz tog doba možda ponajbolje govori jedan događaj. U Sirtu se održavao godišnji Nacionalni narodni kongres. Gadafi je, između ostalog, govorio o stanju u svetu, kada je rekao:
– Gledam na Zapad, i vidim mrak. Gledam na Istok, i vidim mrak. Gledam na Sever, i vidim jedino mesto koje svetli – to je Jugoslavija!
Decenijska plodna privredna saradnja doživela je težak udar sankcijama koje su bile nametnute obema – Libiji zbog „afere Lokerbi“, našoj zemlji zbog optužbi za građanski rat. Međutim, to je i pojačalo međusobno osećanje solidarnosti dve zemlje – Libije i Jugoslavije, sastavljene od Srbije i Crne Gore, bombardovanih od iste sile.
Libija je bila prva i jedno vreme jedina zemlja u svetu koja je prihvatila akreditive ambasadora Savezne Republike Jugoslavije. Sticajem okolnosti, u toj ulozi našao sam se ja. Bio sam putnik poslednjeg aviona koji je izleteo iz naše zemlje, 31. maja 1992. godine, dan pre zavođenja sankcija, na putu za Tunis, gde je ostao prizemljen sve vreme do njihovog ukidanja.
Moj prijem u Tripoliju prevazilazio je uobičajeni protokolarni tretman: bio sam jedini ambasador koji je u to vreme došao iz Evrope u Libiju, prokaženoj kao „zemlji koja podržava terorizam“.
Iz tog perioda, ne mogu da zaobiđem neke svoje susrete sa Gadafijem, koji, inače, nije primao strane ambasadore, čak ni prilikom uručenja njihovih akreditiva („nije bio formalni šef države“ – govorio je).
Nekoliko meseci po mom dolasku u Tripoli (bilo je to vreme kada je besneo rat u Bosni), jedne večeri, posle iftara (vreme meseca Ramadana) zazvonio je telefon u našoj rezidenciji. Bio je to protokol njihovog Ministarstva spoljnih poslova, gde sam pozvan da najhitnije dođem. Tamo sam smešten u njihova kola sa plišanim spuštenim zavesama, tako da sve vreme nisam video kuda sam vođen. Obreo sam se u noći pred nepoznatom zgradom. Tek kasnije, saznao sam da sam, u stvari, bio u Gadafijevoj rezidenciji, zapravo čuvenom utvrđenju Bab-el-Aziziji (koje je sada, narodnim gnevom, srušeno do temelja).
– Sa kim treba da se sretnem? – pitao sam predstavnika protokola.
– Videćete! – glasio je kratak odgovor.
Za desetak minuta, uveden sam u vrlo jednostavnu prostoriju. Tamo je sedeo, sam – Gadafi! Znali su da govorim arapski pa nije bilo prevodioca. Ozbiljnog lica, i bez velike ceremonije pokazao mi je da sednem. Ponuđen mi je čaj i razgovor je otpočeo. Bez uvoda, pitao je: „Šta se to događa u Jugoslaviji? Zašto ratujete? Kako je to uopšte moguće u vašoj zemlji?“. Bile su to reči iskrene zabrinutosti i izraz iskrenog prijateljstva.
****
Zamolio sam ga da mi da mogućnost da mu pružim širi uvod u istorijat balkanskih naroda, kompleksnost međuetničkih i međukonfesionalnih odnosa na tom prostoru, strane uticaje u raspadu Jugoslavije. Išao sam i do istorijskih odnosa hrišćanstva i islama, čak do kršćanskih ratova. Naravno, govoreći o jugoslovensko-libijskom prijateljstvu, naročiti akcenat sam stavljao na činjenicu da su u njega posebno ugrađena osećanja srpskog naroda. O građanskom ratu u Jugoslaviji nisam govorio odbranaški, nisam napadao nikoga, posebno vodeći računa da ne povredim njegova osećanja kao muslimana.
Slušao je vrlo pažljivo, sa malo pitanja, često odobravajući klimanjem glave. Razgovor, zapravo moj monolog, trajao je čitava dva sata.
Zaključio je kratko: – Vrlo mi je žao zbog raspada tako nama prijateljske zemlje. Izetbegović nanosi štete vlastitom narodu. Muslimani i Srbi treba da ostanu u Jugoslaviji zajedno!
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
