Sa puno emocija ispred škole koja je ostala na obali Zavojskog jezera okupili su se meštani nekadašnje Velike Lukanje na Staroj planini koja je potopljena krajem 1989. godine.
Zbog izgradnje hidroelektrane “Pirot“ ovo selo je izbrisano sa geografske karte a Lukanjci raseljeni. Na obali jezera, osim škole, ostalo je i nekoliko novoizgrađenih kuća kao sećanje na zavičaj i selo koje je bilo centar srednjeg Istoka. Njemu su gravitirali Gostuša, Bela, Pakleštica, potopljeni Mala Lukanja i Zavoj, Koprivštica i Pokrovenik.
Podsetili su se na ranije okupljanje Lukanjaca 1989. i 1990. godine i dogovorili da ovakvi susreti budu stalni. Posle više od tri decenije sreli su se i sa setom gledali u jezero na čijem je dnu njihovo rodno selo. Setili se rodnih kuća, plodnih oranica kraj Visočice, škole, rođaka i prijatelja…
Susret je bio jako dirljiv. Preko 100 učesnika po veoma toplom vremenu došlo je u novu seosku školu koja je ostala na obali jezera a stara je potopljena. Njima se najpre ispred škole obratio član Organizacionog odbora Negoslav Đorđević. Nadahnuto je govorio o rodnom selu, dosadašnjim okupljanjima i namerama da se Lukanjci okupe na mestu gde je nekada bilo selo.
– Ove godine su se napokon stekli uslovi da, posle pune tri decenije, obnovimo prekinute susrete, da se jedni drugima obradujemo, razmenimo životna iskustva i ponovo zbližimo. Smatram da su, uz rođačke, kumovske i prijateljske, zavičajne veze među ljudima jednako važne i da ih, kroz ovakva druženja, potrebno stalno osnaživati. Voleli bi da ovakva druženja budu redovna i masovnija i da vremenom prerastu u tradicionalna – rekao je Đorđević.
Na video-bimu su prikazane fotografije koje svedoče o selu, ljudima i događajima nekadašnje Velike Lukanje.
– One su svedoci jednog vremena i u svima nama probudile su emocije i u mislima nas vratili u nostalgično vreme u kome se možda živelo skromnije nego sada. Ovog vremena ćemo se prisetiti jer smo u njemu bili znatno mlađi, a mnogi od nas još uvek deca pred kojom se tek otvarao život – podseća Đorđević.
U knjizi utisaka ostaće zapisano da su svi jako želeli da se sretnu i razmene koju reč. Emocije su proradile i mnogi nisu skrivali suze. Skup je u potpunosti uspeo, slažu se Lukanjci. „Oduševljena sam pre svega inicijativom, a potom i organizacijom skupa. Bila sam dete kad je postojala Velika Lukanja, prepoznala sam većinu prisutnih, a i oni mene. Želim da se ovako nastavi i traje. Susreti se moraju nastaviti iz godine u godinu. Ovo je nešto najlepše što mi se dogodilo ove godine. Svaka čast organizacionom odboru. Suze radosnice rekle su sve. Lepo je videti se opet sa svojima. Veoma emotivan susret. Neke ljude sam video prvi put u zivotu. Predivno“, napisano je u knjizi utisaka ispisanoj sa puno emocija.
– Cilj susreta je bio da se okupimo u što većem broju, da se prepoznamo, sa nekima i upoznamo i razmenimo adrese i zakažemo privatna i poslovna druženja – kaže jedan od članova Organizacionog odbora Zoran Cvetković Laba, oduševljen što je veliki broj Lukanjaca i njihovih potomaka došao na ovaj susret.
Druženje je nastavljeno u vikendicama nadomak nekadašnjeg sela i u susednoj Gostuši uz obilnu trpezu koju su im u etno kući pripremili Gordana i Dragan Tošić. Rastali su se u nadu da će se i naredne godine sresti na istom mestu.
Škola ne postoji od 1988. godine
Osnovnu školu u Velikoj Lukanji pohađali su učenici iz Velike Lukanje, Gostuše, Pakleštice, Bele, Zavoja, Male Lukanje, Koprivštice i Pokrovenika. Prestala je sa radom školske 1987/88. godine. Krajem 1989. godine selo je raseljeno. Kuće su porušene i od tada Velika Lukanja ne postoji. Maticu sela čini nekoliko kuća na Rudini iznad sela gde se nalazi i zgrada nove škole. Ostala su imanja, ali i sećanja Lukanjaca koja ne blede.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
