Suživot i tolerancija

Bez namere da tu sliku iskrivljujem, a ne dao Bog idealizujem, ipak, mi, u gradiću na padinama Zlatara, imamo razloga da se zbog ove činjenice ponosimo i budemo odličan primer okruženju kako i mlađa populacija poštuje i uvažava pre svega nacionalne i verske različitosti. Najbolja potvrda tome je što ni u prošlosti ni danas gotovo da nije zabeležen nijedan incident na ovoj relaciji. Premda je rat uzimao svoj krvavi danak na samo nekoliko desetina kilometara, Varoš je živela svoj život. Mirno i skladno, autistična na ratni vihor, šovinističke pokliče i histeriju. Tako je i danas.

U nekom promilu može biti i potvrda da već profana jugoslovenska sintagma „bratstvo – jedinstvo“ (ma koliko nam ona bila nametnuta od rahmetli Tita) u zlatarskom kraju, zapravo, nikada nije u potpunosti izgubila smisao. I pored toga što je u skorijoj prošlosti, ratnih devedesetih, u prvi plan isplivala nacionalistička retorika, ratno -huškačka, i agresivna reinterpretacija zajedničke istorije i prošlosti, ona se nije u značajnijoj meri zapatila u ovim gorštačim vrletima.

Do kidanja one primarne socijalne strukture – prijateljstva, susedstva, kumstva, emotivnih i bračnih partnerstava, zapravo nikada nije ni došlo. I danas ima iskrenih prijateljstava, bez obzira da li su drugari „u krstu il u dinu“, dobri komšijski odnosu su i dalje na delu, doduše sve su ređi takozvani mešoviti brakovi. Ali, to ne mora nužno biti pokazatelj netrpeljivosti. Valjda se u većini svi drže one stare „nek se svi poštuju, ali nek ženi svako svoga“. Ima i tu onih koji ne vide nikakav problem. Kažu: pijemo istu vodu, udišemo isti vazduh, jedni se klanjaju , drugi krste … Sve ovo skupa znači da je danas činjenica da su socijalni oblici nekog ranijeg, gorkog iskustva, ipak, utihnuli pred suživotom i nadživeli su sve strahote. Kako se taj suživot u aktuelnim trenutku ispojava u praksi među mladim Novovarošanima? Idu u zajedničke škole, izlaze u iste kafiće, nadmeću se na istim sportskih borilištima, posećuju i organizuju iste društvene događaje, učlanjuju se u političke partije ne obazirujući se puno da li su one većinski srpske ili bošnjačke, ispomažu se u radu i druženju… To je temelj njihove socijalne povezanosti, i on je stabilan, bez obzira na sve negativne tendencije i uticaje.

Ovde će vam svi reći da komunikacija među mladima u velikoj meri nije opterećena ratnim dešavanjima i verskim antagonizmima, istina, svi su više upućeni na „svoje“, ali ne na način da povređuju one „druge“. Još da nije nekih starijih da ih povremeno podsete ko je koga i zašto nabijao na kolac, klao, ubijao maljem, steljao i tako to (sve „radnje“ jezive do bola) , situacija bi bila još ružičastija. Kontakti među mladim Bošnjacima i Srbima su zaista česti. U većini slučajeva nisu ni samo svedeni na poznanstva. Jednostavno – dele zajednički život.

E, sad, zašto je to tako. Optimisti će reći jer su tako vaspitavani, a oni koji ne gledaju sve kroz „ružičaste naočare“ da su na takvo stanje prinuđeni jer nemaju kud i ne mogu drugačije. Možda su obe strane u pravu. Istina je da smo poneli iz svojih kuća da se ne mrzimo jer smo različiti po verskom i nacionalnom opredeljenju. Doduše, mnogo manje ili nikako političkom ili polnom. Da se zna – peder je peder, komunisti su komunisti, a antikomunisti su to zauvek!To ćete čuti i od mladih – nije važno što je muslimanske ili pravoslavne veroispovesti, ali to što je gej ili radikal ili „žuti“ – to je neoprostivo! Ali, ni to čak ne znači da pojedine manjinske grupe većina mrzi u pravom smislu te reči. Uzrok takvog odnosa i ponašanja leži u neznanju. I neznanje se u velikom meri može pripisati mladima u našem gradu. Anketa među novovaroškim srednjoškolcima o tome koliko poznaju sopstvenu istoriju, tradiciju i baštinu, daje poražavajuće rezultate. Malo toga znaju i još manje čitaju, sa minimalnom željom da takvo stanje „hroničnog“ neznanja promene. Kako ne poznaju svoje korene, tako ama baš ništa ne znaju o tuđim običajima, načinu života, njihovoj prošlosti. I zato im je najlakše da kažu oni su različiti i to je meni malo sumnjivo. Srećom, tu je i kraj priče. Ipak ne dopuštaju da ih neznanje odvede u mržnju. Jer u svojoj suštini nisu loši ljudi.

A da su ovde svi mladi u istom blatu i da nemaju neki izbor, i to je tačno. Prvo, danas ih je u Novoj Varoši svega par hiljada. Poslednji popis stanovništva pokazao je da je mlada populacija dominantna kada su u pitanju migracije. Šta će, odlaze „trbuhom za kruhom“. Srbi put Šumadije i Beograda, a Bošnjaci u Sarajevo, Tursku ili zemlje zapadne Evrope. Oni što su gej verovatno još dalje! Jer ovde su svi oni uglavnom bez posla, bez dinara u džepu, često bez užine u školskom rancu. O pristojnoj obući i odeći i da ne govorim. I jedni i drugi. Gurnuti su na margine svega i svačega. Obijaju pragove tražeći radno mesto, uglavnom bezuspešno. A u mutnom svi love. Jedni ih savetuju da se okrenu veri (kao da to do sada nisu bili ili već nemaju neki izgrađen stav o tome), drugi ih vrbuju da „zastrane“ u politiku. Tu im je, kažu, jedini izlaz. Sve dok je tako, zaista su mladi u Novoj Varoši u pravu kada kažu da je najmanje važna boja kože i to da li si Bošnjak, Srbin ili neki drugi.