Sva lica intifade

On se u septembru 2000. u pratnji policije „prošetao“ platoom ispred džamija u Jerusalimu, da bi izazvao palestinsku reakciju. Na reakciju nije trebalo čekati. Izbila je druga intifada, u mnogo nasilnijem obliku nego prva. Dobila je naziv „intifada Al-Aksa“ po imenu svete jerusalimske džamije, trećeg svetog mesta islama, posle Meke i Medine. Ovaj drugi talas nasilja bio je posebno okrutan i krvav. Navešćemo samo neke podatke: u izveštaju Ujedinjenih nacija utvrđeno da je samo u periodu od maja 2003. do juna 2004. bilo ubijeno 768 palestinskih civila (od kojih 23 odsto dece) i 189 Izraelaca (od kojih devet odsto dece).

Intifada kamenicama 1987. i intifada Al-Aksa 2000. bile su vrlo različite. Prva je bila narodni pokret u kome su se Palestinci praktično bez oružja suprotstavili Izraelcima, a druga je bila politički, organizovan pokret oružane borbe. Već u vreme druge intifade uočena je nova promena u palestinskom vođstvu. Arafatov PLO izgubio je poverenje naroda zbog optužbi za preterane ustupke, ali i zato što se stepen njegove korumpiranosti stalno povećavao. Na drugoj strani isticali su se islamisti, koji su uglavnom bili okupljeni u grupu Hamas. Zbog toga je druga intifada pokrenula nezaustavljivo mnoštvo napada i uzvratnih osvetničkih odgovora na njih. Ako su Palestinci počeli da organizuju samoubilačke napade u kojima su „mučenici“ napunjeni trotilom leteli u vazduh u kafeima ili diskotekama koje posećuju Jevreji, izazivajući tako ozlojeđenost i osudu međunarodne javnosti, izraelska vlada, na čijem čelu je od 2001. bio sâm Arijel Šaron, odgovorila je ne samo razaranjem terorističkih domova, kažnjavajući tako njihove porodice, ili angažovanjem snajperista koji su bez razlike pucali na sve, čak i na civilne ciljeve, nego je ciljano ubijala sve istaknute članove palestinskog otpora koje je procenila kao najopasnije (najveći odjek imalo je ubistvo duhovnog vođe Hamasa, šeika Jasina, u martu 2004). Celokupnu situaciju pogoršavala je i ekonomska oskudica, jer je Izrael držao pod izuzetno jakom vojničkom kontrolom teritorije naseljene Palestincima i, još više nego pre, onemogućavao Palestincima da u Izraelu nađu posao i da ga zadrže. Kada je broj napada višestruko povećan, Šaron je čak hteo da odgovori izgradnjom zida koji bi, pod čvrstom zaštitom izraelske vojske, Palestincima ozbiljno ograničio kretanje i komunikaciju, međusobno izolovao arapske gradove i dodatno kaznio palestinsku privredu, povrh toga što bi tako onemogućio rađanje palestinske države sa teritorijalnim kontinuitetom. Izgradnja zida je sa stanovišta međunarodnog prava nezakonita, ali je ipak nastavljena.

Nasilje i naizgled nerešiva situacija dali su, međutim, pozitivan rezultat: uverili su veći deo svetske javnosti – uključujući ovaj put i Sjedinjene Države Džordža V. Buša – da je mir moguć samo pod uslovom da uporedo nastanu i palestinska i izraelska država. Kakva surova ironija istorije, koja jedini izlaz iz situacije vidi u podeli palestinske teritorije, što su Arapi odbili još 1947. Činilo se da je do preokreta došlo posle Arafatove smrti, gotovo u isto vreme kada je izraelski premijer Šaron odlučio da uništi jevrejske kolonije u Gazi. Smrt Arafata (2004), koji je nesumnjivo bio prepreka za stvarni napredak, otvorila je put umerenijem i savremenijem palestinskom rukovodstvu, koje su predstavljali Mahmud Abas (Abu Mazen), novi predsednik Palestinske nacionalne vlasti posle Arafata, i Abu Ali, novi premijer. Međutim, ni novo palestinsko rukovodstvo nije imalo kontrolu nad Hamasom i drugim oružanim grupama i nije bilo u mogućnosti da stane na put terorizmu.

Nastavlja se