Sva vlast partijama

Mihal Ramač Između nekadašnjeg i današnjeg poretka postoji bar jedna razlika: tada je odskočna daska bila članska knjižica kompartije, danas gotovo sva vrata otvara pripadnost bilo kojoj. Komunistima je bilo stalo da u svojim redovima imaju Desanku Maksimović i Ivu Andrića, ali nisu se otimali o svako piskaralo. Oni su, uz to, pazili na svoje kadrove. Ko je suviše štrčao po dobru ili po zlu, uklanjan je milom ili silom. Danas se ljudi koji drže do sebe klone partija, pa u partijskim višim slojevima ostaju mahom oni koji nekad ne bi dogurali dalje od opštinskog komiteta. Zato u Srbiji ima tako malo političara

koje će neko pamtiti nakon što prođe njihovih pet minuta. Zato većina njih, za razliku od komunista, grabi sve što im vlast pruža. Komunističkom moćniku bilo je dovoljno da ga prilikom odlaska među narod počaste jagnjetinom i hladnim špricerima. Današnji ima svoje restorane, svoja preduzeća, mrežu ortaka koji posluju pod njegovim blagoslovom. Bošku Kruniću su nakon smenjivanja nabijali na nos dve automobilske gume koje tobože nije platio. Bilo je to, doduše, u vreme kada se na sva zvona oglašavalo da drugovi Milošević i Čkrebić žive u skromnim trosobnim stanovima. Danas bi bio suđen zbog uvrede i klevete svaki novinar koji bi napisao da neki poslanik ili član nekog upravnog odbora poseduje samo trosoban stan i jedna kola. I najmanja parlamentarna partija danas je moćnija od nekadašnje jedine. U skladu s tim, i najpametniji i najsposobniji vanpartijac nema šanse pored partijca koji se u pravo vrema nađe na pravom mestu. Nevažno je biti odličan ili vrhunski znalac svog posla. Važno je znati naplatiti partijsku knjižicu.
DOS je vrelog leta 2000. obećavao da će stručne poslove poveriti najboljim stručnjacima. Mnogi su poverovali da demokratija neće doneti nove Ivane Markoviće, recimo. Kao i većina političkih obećanja, i pomenuto je važilo samo do izbora. Možda neće biti preterivanje ako se kaže da je DOS pukao upravo zbog toga što je kao najvišu vrednost prihvatio partijsku knjižicu. Na znanje i umeće se, nakon njegovog raspada, poziva samo jedna partija, mada i za njene stručnjake ostali kažu da se dobro snalaze jedino tamo gde su novci. Ministarske fotelje i poslanička sedišta, direktorska mesta i upravni odbori u javnim i komunalnim preduzećima i ostali unosni položaji dostižni su samo vlasnicima partijskih knjižica. Nije dovoljno biti iskusan bankar, vrstan ekonomista, ugledan naučnik. Mora se biti nečiji. To jest, pripadati nekoj partiji i biti blizak nekom iz njenog vrha. To otvara sva vrata i donosi vratolomne brojke na računu. Partije se mnogo brže dogovaraju o programu vlade i programu za njeno rušenje nego o podeli stolica iz kojih se okreću novci. Ko dobije avione, vozove, poštu, vodovod ili nešto slično – moćniji je od svih pisaca sabranih dela i najcitiranijih istraživača. Partije ni ne pokušavaju da spoje lepo i korisno, to jest da privuku i potom dobro uhlebe ličnosti koje nešto znače u svojoj struci. Verovatno zato što čovek koji se u nešto razume ume da bude svojeglav. Drži do onog što zna i ne laća se onoga o čemu ne zna dovoljno. Partijski stručnjak opšte prakse smatra da o svemu zna sve što treba znati i radi šta mu partija kaže.
Upustite li se u razgovor o tome sa nekim iz partijskih vrhova, reći će vam da ni Toni Bler – koji se pre neki dan dobrovoljno iselio iz Dauning strita 10 – nije završio ni Oksford ni Kembridž. Bio je političar od mladosti. Deset godina uspešno je vodio vladu Njenog veličanstva. I bez fakultetske diplome valjao je i svojoj partiji i većini sunarodnika. Sve je tačno, uz malu dopunu: bio je Toni Bler. Ili, kako na tu temu ovih dana reče jedan uman čovek sa puno smisla za cinizam – kakvi smo mi Hrvati, takav Krleža nam je zapao. Engleska nije jedina zemlja u kojoj se politikom bave ljudi kojima je to jedino zanimanje. Kao i u Francuskoj, da se ne ide dalje, tamo se od političara zahteva da budu vrhunski majstori tog zanata. Ministar za nauku, dakle, ne mora biti naučnik svetskog glasa, ali mora stvoriti svetske uslove za naučni rad naučnicima svetskog glasa i poredak u kojem se takvi stvaraju. Isto važi i za poljoprivredu, energetiku ili pravdu. Iako je bio član partije, Ivo Andrić možda bi bio loš ministar kulture. Zato mu nisu nudili taj posao. Danas retko ko pamti ko je sve bio ministar kulture u Andrićevo vreme. Dovoljno je znati da je u njihovo vreme Ivo Andrić mogao da bude to što je bio i da piše što je pisao. To je bilo u komunizmu. U demokratiji, Srbija još nije sazrela za donošenje zakona o kulturi, iz kog bi proistekli oni o izdavaštvu, filmu i ostalom što tamo spada. To ne znači da je sadašnji poredak gori od nekadašnjeg. Znači samo to da u starom poretku nije sve bilo tako loše kako se danas govori. I da mnogo šta mora biti mnogo bolje nego što jeste. Nije bolje i zbog toga što je sve u rukama partija koje su mnogo moćnije od bivše komunističke. Birač, doduše, može slobodno birati koju hoće. Na tome se njegova prava završavaju. Nekad je mogao da bira i da bude biran. Danas se od njega traži da do narednih izbora bude miran.