Foto: I. H. D.Iza nas je godina koju je „pojela“ pandemija. Propratne epidemiološke mere odrazile su se na gotovo sve segmente života koji smo poznavali. Mnoga zanimanja su prestala da postoje, mnogi poslovi se odlažu, ljudi su promenili navike, menjaju se običaji… U najugroženije svakako spadaju poslovi vezani za organizovanje svadbi i venčanja.
Daliborka Daca Sadagić otvorila je 2008. godine u Prijepolju salon za iznajmljivanje venčanica i „propratnih“ detalja vezanih za „kićenje“ mladenki. Zašto?
– Bilo je traženo, venčanja su postajala društveni događaj. Po uzoru na televizijske serije buduće mlade su bile sve zahtevnije, tražile su se sve raskošnije venčanice. Devojkama je bilo veoma važno da budu u toku, da znaju koje su nove kolekcije, koji su modeli popularni. Tako smo i mi nabavljali modele poznate u svetu: „Rimljanka“, „Sirena“, „Princeza“, „Barbi“. Na venčanicama se zaista nije štedelo. Uostalom, to je san većine devojaka i one žele da budu savršene u tom svom savršenom danu. Mi smo bili tu da ispunimo te snove. I to je bio unosan posao, kaže Daca koja baš ume da priča tu priču u svom salonu punom haljina iz snova mladenki.
Bilo je, priseća se Daca, ekskluzivnih zahteva, traženi su modeli renomiranih kreatora. Takve venčanice se iznajmljuju i za 350 evra.
„Bilo je zaista raznih narudžbina i mi smo se trudili da pratimo sve što se dešava u toj oblasti. Naravno, cene u Beogradu ili Podgorici su bile mnogo veće, ali Prijepolje je dobro pozicionirano za ovaj posao, jer je blizu i Priboju, Novoj Varoši, Pljevljima ili Bijelom Polju. Mušterije su galantne kad su venčanja u pitanju. Mesečno je nekada iznajmljivano i po desetak venčanica, neki vikendi su bili baš puni. Ali treba znati da su ovde venčanja sezonska. Gužve su leti, kad stižu oni što rade u inostranstvu. Tada su i venčanja brojnija. U ovom poslu je bilo dobro i što je ovo mešovita sredina, venčanja su vezana i za verske praznike. Niko se ne venčava dok traje post i pravoslavni i muslimanski. Retka su „zimska“ venčanja. Ovo je posao koji se radio od aprila do novembra“, priča Daca.
S godinama, preduzimljiva Daliborka Sadagić prošira je delatnost. Ponudila je i organizaciju tog najznačajnijige događaja u životu većine ljudi i njihovog okruženja. Bivalo je zaista velikih svadbi, sa više od 300 zvanica. Zahtevi su bili razni.
– Bila su popularna ambijentalna venčanja. Eto, mi smo čak dočaravali venčanje na moru, tako što smo organizovali čamce na jezeru u Kokinom Brodu. Uz dosta mašte, mnogo cveća, dočara se neka egzotična destinacija o kojoj su maštali mladenci. Bilo je naravno raznih zahteva, mi smo nudili sve, a ima tu dosta posla, treba i mašte i kreativnosti i dogovora, a najviše organizacije. Vrlo je odgovoran posao jer su uključeni i drugi ljudi i vrlo je važno da sve bude na vreme jer svadba ne sme da kasni, priča Daca dok sedimo u njenom salonu.
A onda je došla 2020. Epidemija je „zaključala“ restorane, hotele, ali i ljude. Odjednom se sve promenilo. Kako je to bilo sa svadbama i venčanjima? „Kao da je odjednom sve stalo. Ovo je posao koji se ugovara mesecima unapred. Otkazane su svadbe koje su bile zakazane za mart, april ili maj. Mi smo več imali dogovoreno sve. Od tada, odnosno od marta prošle godine ovaj posao je potpuno stao. Nismo ni kafići, ni butici, ni restorani jer oni su barem nešto mogli da rade tokom ovih godinu dana ali ova delatnost je ugašena“, kaže Daca.
Venčanja su od marta prošle, do marta ove godine bila retka, a svadbi nema. Sve se organizuje u krugu najuže porodice, kumova, prijatelja, najčešće kući, a kad nema svadbi, nema ni iznajmljivanja venčanica. Mnogi su planirana venčanja upravo zato i odložili „dok ovo ne prođe“. Ali ne prolazi.
Nekako je čudno, pomalo i tužno sedeti okružen venčanicama koje niko ne traži. Ne počinje se lako ni novi posao jer je u ovaj mnogo uloženo. Ne može ni da zatvori salon jer nema kome da proda toliko venčanica koje čekaju mlade jer delatnost praktično više ne postoji. Daca mi pokazuje fotografije nekih venčanja. Ističe kako je zahvalna gazdama lokala koji su imali razumevanja i smanjili su kiriju. Svakog dana dolazi u svoj salon za iznajmljivanje venčanica. Barem na nekoliko sati. Sedi i čeka, kaže. Čeka da stane pandemija ili da država reaguje. Reč je o poslu od koga živi mnogo ljudi, a to su najčešće i porodični poslovi.
Mnogi mladi ljudi su odložili svoje snove. Neki od tih snova su i venčanje i svadba. I „poznata cura u belom“. Fotografije koje se čuvaju do kraja života. Kao kad se zamoli vreme da stane kako bi ostali zauvek onakvi kakvi volimo da jesmo: nasmejani, razigrani, zagrljeni, elegantni, radosni, lepi. I mladi.
Država nema razumevanja
Kako je država reagovala, da li je bilo ikakve pomoći za one koji su bili uključeni u vrlo razgranat posao vezan za svadbe?
– Mi smo se priključili „ivent industriji“ koju čine vlasnici salona za venčanice, sala za iznajmljivanje, fotografi, dekorateri, muzičari. Pokušali smo da skrenemo pažnju države da smo ugroženi. Bilo je okupljanja i kod Narodne skupštine u Beogradu, ali je bilo slabo i medijski propraćeno. Država nije prepoznala naš problem kao poseban. Stigla je pomoć kao i ostalima, odnosno tri puta po 30.000 dinara i dva puta po 18.000 dinara. To nije dovoljno ni za kiriju i doprinose, a gde su ostali izdaci. Ovo je zaista težak period. Moja koleginica je rekla da sve liči na ružan san, a kad se probudimo mnogi od nas biće mnogo gladni, kaže Daca Sadagić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
