Da je festival Tamburica fest bio organizovan pre izbora, pitanje je kakav bi bio izborni skor u Vojvodini. Iako ovo može biti samo duhovita opaska nakon nedavno završenog tamburaškog festa i brojnih reakcije na njega, ideja koja je stajala iza premeštanja već slavnog tamburaškog megdana iz Deronja, sela pokraj Odžaka, u prestonički Novi Sad jeste u stvari jedno od opštih mesta ovdašnje političke kulture, koju najbolje opisuje termin centralizacija.
Mnogi zaljubljenici u tamburašku, čitaj vojvođansku muziku, bili su više nego neprijatno iznenađeni odlukom da se Festival, nastao u Deronjama, premesti u glavni grad pokrajine. Čak i pored objašnjenja organizatora da iza toga stoje čisto pragmatični razlozi, te da sredina kakva je jedno vojvođansko selo nije više mogla materijalno i finansijski pokrivati Festival (neočekivano izrastao u veliki muzički brend), nezadovoljstvo javnosti oličene u zaljubljenicima tamburaškog melosa nije umanjeno.
Novac za Festival je, doduše, obezbeđivala opština Odžaci, ali njeno rukovodstvo nije moglo ništa protiv argumenata vlasnika „patenta“, idejnog tvorca Festivala Jovana Pejčića, koji je svoju odluku da premesti festival u Novi Sad obrazložio gubicima iz proteklih manifestacija.
Problem je, čini se, što je Festival nakon četiri godine održavanja u jednom ni po čemu posebnom vojvođanskom selu, prerastao svoje organizatore i postao sinonim tamburaške muzike ravnice. A ona je, kao takva, upravo i izrasla iz seoskog miljea, i zato je fešta u Deronjama imala svoj autentični ambijent, smatraju pobornici dosadašnjeg festivala. Njegovo premeštanje na Petrovaradinsku tvrđavu mnogi vide kao uništavanje tog autentičnog šmeka koji je ovaj muzički događaj imao upravo usred panonskih njiva.
Premeštanje Festivala mnogi vide i kao još jednu u nizu odluka političke elite koja je sve što donosi profit smešta u samo dva centra Srbije: Beograd i Novi Sad.
– Umesto da Novi Sad, kao administrativni centar čitave Vojvodine, podrži ovu manifestaciju, on je otima jednoj seoskoj sredini za koju je festival bio događaj godine, ali koja je u nju unela dušu i srce. A tamburaške muzike nema bez ravnice i blata – navodi Josip Ivković, novosadski tamburaš.
Meštani Deronja su posebno razočarani. Festival je tokom prošle, poslednje godine održavanja, uspeo da privuče oko sto hiljada posetilaca, a na festivalskoj pozornici nastupili su najpoznatiji tamburaši i tamburaški sastavi iz celog regiona. Mesna zajednica je uz to Festivalu velikodušno poklonila lokaciju od nekoliko hektara utrine na besplatno korišćenje na period od 99 godina. Festival je tu bio „svoj na svome“, jer se tambura, kako kaže sekretar mesne zajednice Vladimir Majstorov, u Deronjama svirala i slušala vekovima.
Uzmite sve!
Jedan od očajnih ljubitelja tamburaške muzike je na jednom od foruma napisao „Pravite novosadizaciju Vojvodine! Uzmite sve, uzmite i Kobasicijadu, i Pihtijadu, i Kulenijadu, i Kulpin fest, i Trenchtown, i Filmski festival Palić, i Dane piva u Zrenjaninu, i Dane vina u Vršcu i sve prebacite u Novi Sad. Sramota!“ Za malo novca ovoliko razočarati građane se ne isplati. Ili se možda ipak isplati?
Guča u Beogradu
„Zašto se onda Guča ne preseli u Beograd“, pitaju se razočarani meštani, tvrdeći da je oduzimanjem festivala jednoj maloj sredini oduzeta i mogućnost njene promocije i razvoja, dok se na drugoj strani ponovo demonstrira centralistička bahatost i bezobzirnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
