Foto: B. Đ.U paraćinskom Zavičajnom muzeju otvorena je izložba „Košuljica izvezena“, a posetioci imaju priliku da se upoznaju sa ovim odevnim predmetima koji obuhvataju period duži od veka.
Ručni radovi kao unikatna dela predstavljaju eksponate velike vrednosti koji intrigiraju naučnike, umetnike i publiku, ali su takođe i od velikog značaja za saznaja o nekadašnjem životu i navikama ljudi.
Košulje zauzimaju kapitalno mesto, jer su vekovima bile glavni deo narodnih nošnji, a podaci pokazuju da se upravo taj odevni predmet koristio od najranijih početaka ljudske civilizacije.
Kustos etnolog iz čačanskog Narodnog muzeja, Snežana Šaponjić Ašanin, kroz postavku „Košuljica izvezena“ prikazuje modu, običaje i ručni rad u pediodu od druge polovine 19. do godina nakon Drugog svetskog rata.
„Posetioci mogu da vide oko stotinak eksponata koje baštinimo u našim depoima. Košulje su sakupljane dugi niz godina i imali smo priliku da prikažemo njihov izgled i put kroz vreme. Nakon Čačka i Gornjeg Milanovca, drago mi je da je izložba stigla i u Paraćin“, rekla je za Danas autorka.
Najpre treba reći da je postavka bogata, jer prikazuje košulje nastale u različitim društvenim miljejima, a kreirali su ih ljudi koji su živeli na istom prostoru, ali ipak sa nekim kulturnim razlikama.
Pravljene su or različitih materijala – konoplje, lana, njihove kombinacije, zatim od pamuka i svile, a stariji primerci šiveni su ručno.
„Izložba prikazuje muške, ženske i dečije košulje. Najvrednije su te najstarije koje su ručno pravljene raznim bodovima. Imaju ustanovljene delove kao što je prsnik, stan, klinovi, rukavi, kolir i prve košulje su bile duge, čak do ispod kolena“, objasnila je etnolog Snežana Šaponjić Ašanin.
Nosile su se, ističe naša sagovornica, u svim prilikama, a tako se i razlikuju, od svakodnevnih, preko svečanih, pa sve do košulja za venčanje.
Za onoga koji ih pažljivo posmatra, mogu da budu važan dokument o prošlosti, a pravo je pitanje šta saznajemo na osnovu samih materijala.
„Nakon drugog svetskog rata došlo je do migracija iz manjih mesta u Čačak koji se razvijao kao industrijski grad. Ti ljudi, iz Moravičkog vlaha, sa Peštera kao i siromašniji slojevi uglavnom su imali košulje od konoplje i grubljih materijala, dok su oni koji potiči iz Čačanske kotline koristili pamuk ili svilu“, rekla je naša sagovornica.
Podseća da je pre Drugog svetskog rata gotovo svaka bogatija kuća u Čačku imala dud i prostoriju sa svilenom bubom. Tako dobijena svila se prela, a potom su se od nje tkale košulje.
Nakon proučavanja materijala, dolazi onaj lepši i atraktivniji deo koji svaki odevni predmet čini jedinstvenim.
Devojke i žene su godinama usavršavale svoje veštine i danima vezle kako bi konačni proizvod izledao što bogatije.
„Razne tehnike su veza, imamo ih dosta od pamučnog konca u najraznovrsnijim bojama, a za ukrašavanje se oristilo i prišivanje, perlica, šljokica i ukrasa. Devojke iz bogatijih kuća imale su raskošnije i bogatije vezove i košulje. Žene, posebno na selu, najviše su vezle zimi, jer tada nisu svakodnevno radile u polju kao leti“, kaže autorka izložbe.
Košulje za svakodnevnu upotrebu skromnije su ukrašene, dok su se one svečane reirale i pravile dugo i sa posebnom pažnjom.
Služile su, na primer, da se na saborima, vašarima i poselima vidi materijalni status, koliko je devojka vredna i spretna, a i motivi su bili tu, da pomognu u slanju poruka.
„Devojke su često vezle cveće i nosile ga na košuljama, kao simbol rađanja i nečega lepog, ali to nisu jedini motivi. Tu su razni geometrijski oblici, ono što i je okupiralo, ono što ih je okruživalo. Tako imamo na primer i košulju sa šljivama po kojima je poznat čačanski kraj“, objasnila je Šaponjić Ašanin.
Kako kaže, žene su same kreirale i pravile šeme. Ponekad su delove kopirale i dodavale nove ideje, eksperimentisale su i u košulje unosile kreativnost, snove i simbole.
Kada je reč o motivima, treba pomenuti i najvredniji eksponat na izložbi „Košuljica izvezena“, koji datira od sredine 19. veka.
„Zanimljiva je košulja Suzane iz porodice Kren. To je bila najpoznatija Čačanska porodica industrijalaca, a Suzana se udala za Ali-Pašu u Carigradu i naručila je košulju od čiste svile koja sadrži elemente hrišćanske i muslimanske religije ondosno na košulji su i krst i zvezda sa polumesecom kao motivi“, ispričala je naša sagovornica.
Danas možda nezamislivo, ali pre 100 ili 200 godina jedan od najvažnijih životnih događaja odnosno sklapanje braka nije moglo da prođe bez znatne uloge košulja.
Najpre, doprinosile su da mladić na osnovu lične karte koja se čita iz veza i motiva na košuljama uopšte primeti devojku, a potom je i devojačka sprema morala da bude ručno rađena sa što više detalja.
„Svaka devojka morala je da zna tehnike ručnih radova, a svaka majka imala je obavezu da te veštine prenese na ćerke. Kada bi se devojka udala, u novoj kući se vrednovala po košuljama i ručnim radovima, a to se opet odražavalo na sliku i status u javnosti koje ta kuća ima“, rekla je etnolog Snežana Šaponjić Ašanin.
Prema običajima, provodadžija se daruje košuljom, zatim prosci, a i snajka od svekra na dar dobija ovaj odevni predmet.
Na dan venčanja, dok budući mladenci i porodice uzbuđeno čekaju svatove, važnu ulogu ima muštulugdžija koji treba da javi da se povorka bliži kući.
Za tu radosnu vest i on dobija košulju, nekada ručno rađenu, mada se običaj sa darivanjem ovog odevnog predmeta na svadbama zadržao i do dan danas.
Svi koji žele da saznaju više zanimljivih priča o košuljama, mogu da posete paraćinski Zavičajni muzej i izložbu „Košuljica izvezena“.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
