Svaka diktatura ima svoje čari i svoj šarm

Naši sagovornici su se osvrnuli i na aktuelnu društveno-političku situaciju, ali i na temu broj jedan – pandemiju korona virusa, odnosno na način na koji su se struka i političari „borili“ sa ovom pošasti.

S obzirom da ste napravili dužu pauzu, jasno je koliko ste nedostajali publici jer se na društvenim mrežama sve češće čulo pitanje – kada kreće nova sezona PLJiŽ-a. Zašto je ljudima humor potrebniji danas nego ikada?

LJ: Verovatno zato što nas je zatrpala ovakva stvarnost, koja je sve drugo samo ne smešna. Ta stvarnost je postala svojevrsno hibridno čudovište i sve više liči na neku od kreatura iz Borhesove „Knjige o izmišljenim bićima“. Konstantno smo u nekom strahu, za šta se uredno brinu oni kojima smo privremeno dali vlast nad sobom. A pošto smeh privremeno otklanja strah, on na nas često deluje kao lek. Tako je uvek bilo, nije ovaj trenutak ništa specifičniji od ostalih užasa koji su nam se događali, a neki nam se još uvek događaju. Mislim na ratove, sankcije, inflaciju, nestašice, bombardovanje, informativne emisije na Pinku i Studiju B, naslovne strane Informera, pa sad i ovaj virus…

Ž: Ako humor razumemo i kao neku vrstu relaksirajućeg objašnjenja za komplikovanu problematiku, meni se čini da ljudi donekle žarko žele samima sebi da kažu: „Ijao, jeste ovako!“ Pošto svet oko nas dobija jednu neočekivano veliku dozu tragikomičnosti, svi mi koji se bavimo ovim poslom smo nekako napredovali u funkciju analitičara tog stanja. Kroz satiru se priča o apsurdu. Pa to eto i PLJiŽ radi: daje traženu „robu“.

Koliko je satira danas drugačija od pre recimo tridesetak godina u vreme vladavine Slobodana Miloševića? Tada ste bili aktuelni sa Indeksovim radio pozorištem. Kada je bio veći izazov raditi?

LJ: Nemojte mi sad tražiti da biram između dve diktatorske vladavine, jer su mi obe podjednako drage. I svaka diktatura ima svojih čari, pa tako i ove naše. I u Miloševićevo vreme su nam mediji sa nacionalnom pokrivenošću bili uskraćeni, kao što su i sad. I to je najupadljivija sličnost. Ali, recimo, tada nije bilo kablovskih kanala, Jutjuba i interneta, pa smo mogli da budemo viđani bar u pozorišnim salama. Danas nas više nema u pozorišnim salama, bar ne u satiričnim predstavama, ali su se razmnožile kablovske televizije i društvene mreže, pa smo prisutni na druge načine. Svaka diktatura ima svoj šarm, koji posebno dolazi do izražaja u visokopolitizovanim periodima, u kojima ovde nikad nismo oskudevali.

Ž: Čini se da je veći izazov sada. Pošto ova vladavina počiva na komplikovanijim osnovama. Ili, ako ćemo, reč je o istoj vrsti društvene bolesti, koja se dodatno zakomplikovala. Nešto poput podmuklijeg gripa, sa pratećom upalom pluća. Kovid, dakle, samo politički.

Postoje li pritisci na vas kao autore i u čemu se oni ogledaju? Da li vas je neko od političara zvao ili komentarisao?

LJ: Nije bilo nikakvih pritisaka, ali za pritiske nikad nije kasno. Jer znate kako kaže ona narodna izreka: „Ako autor petlju stisne i protiv režima vrisne, tabloid ga tad pritisne, ako samo pisne!“ Što se zvanja od strane političara tiče, to se nikad nije dogodilo, ni devedesetih, ni danas. Ne nalaze oni pravi odgovor na satiru i podsmeh, pa se ponekad „prave mrtvi“, kao da ništa od toga do njih ne dolazi i kao da ih ne dotiče. A nije baš tako. Eto, u nekoj emisiji je Vesić komentarisao moju imitaciju njega, kaže da mu je to simpatično. Umalo i na kafu da me pozove, valjda da mi pomogne da ga još vernije „skinem“. Nije više ni parodija ono što je bila.

Ž: Niko ništa ne pritiska, sem što se povremeno jave spontano ili profesionalno nervozni (ovi drugi su botovi) na društvenim mrežama. I da, jednom prilikom je i sam predsednik kratko i neraspoloženo prokomentarisao PLJiŽ, dok je valjda bio u jednom od ova dva prethodno navedena raspoloženja.

S obzirom na malo dužu pauzu, a svašta se u međuvremenu događalo, da li vam je žao što neku vest niste bili u prilici da „obradite“ i izanalizirate?

LJ: Nije, jer dosta toga može da se obradi i naknadno, ako je bilo dovoljno važno i upečatljivo. Naravno da je tajming bitan, nekad je i presudan, ali sticajem okolnosti smo krenuli s PLJiŽ-om na N1, dakle na info kanalu, koji u vanrednom stanju nije imao potrebe i prostora za zabavne i satirične sadržaje, pa nismo stigli da se pozabavimo analizom detaljnije.

Ž: Tako je moralo biti, pa kad se mora – nije teško. Makar smo se još malo odmorili. A i ako je i bilo nečega što smo propustili, nadoknadićemo. U ovom našem poslu to uopšte nije teško.

Kako ste provodili karantinske dane? Da li ste pratili konferencije Kriznog štaba i ko vam je bio posebno interesantan od „struke“?

LJ: Karantinski dani su bili svi nalik jedan drugom, ali su bar poslužili i za završavanje nekih zaostalih obaveza. Posebno što nas trojica imamo i druge poslove osim PLJiŽ-a. Ali pošto je skoro sve stalo i virus nam postao opsesija, naravno da su i te dnevne KZN bile gledane. Imale su one i svoje heroje i svoje antiheroje, zaplete i rasplete, akcione i emocionalne momente, svoju dramaturgiju, svoj patos… Od struke mi je najinteresantniji bio – predsednik, posebno kad je davao onaj njemu svojstven ton tim konferencijama, kad ne znaš da li te više iritira onim što priča, ili što se prvo neodgovorno smeje povodom opasnosti od virusa, a onda još neodgovornije unosi paniku u narod svojim neodmerenim izjavama o trajanju policijskog časa.

Ž: Ja sam izbegavao „klasičnu“ televiziju kad god sam mogao. Ako sam i pogledao neku konferenciju struke ili neki intervju našeg nadstručnjaka, ne mogu toga da se setim. Gledao sam da se poštedim stresa, jer kažu da stres nije dobar za imunitet. I mislim da su u pravu.

Kako se, po vašem mišljenju, predsednik Srbije snašao u vanrednom stanju? Po nekim istraživanjima njemu je skočio rejting, dok druga kažu drugačije. Neki čak tvrde da je uživao u demonstraciji moći i mogućnosti političke promocije do te mere da je lekarima ne samo lično isporučivao respiratore već ih i podučavao kako da ih koriste.

LJ: Pokazalo se da se on dobro snalazio i ranije u vanrednim stanjima, recimo za vreme bombardovanja, kad je bio ministar za informisanje i medije. Ja mislim da mu je srce bilo uz bake i deke, da su mu misli bile na predstojećim izborima, a da su mu reakcije i refleksi bili zauzeti traganjem za respiratorima, plaćenih kešom iz nekakvih crnih fondova. Te tako i ne znam da li mu je rejting skočio ili pao. A ne znam ni zašto sad nekome smeta što on tu svoju omnipotenciju, svoju svestručnost, dokazuje svima nama po ne znam već koji put i što svakog dana u svakom pogledu sve više napreduje, jer je prosto takav – napredan.

Ž: Ja sam pasionirani gledalac istorijskih kanala na televiziji. I kad god se dešavaju ovakve situacije, odmah zamišljam kako izgleda dokumentarac koji se pravi od materijala koju je dala ta situacija i akteri u njoj. Već sad mi se taj dokumentarac ne gleda, a najviše zbog pretpostavljenog osećaja neprijatnosti, od čega dobar deo tog osećaja odlazi na komunikaciju za vreme epidemije. A čini mi se da je predsednik zauzeo dobar komad te komunikacije.

S druge strane, kako se opozicija snašla? Pre vanrednog stanja bili su donekle ujedinjeni po pitanju bojkota, sada i tu postoje razmimoilaženja.

LJ: Opozicija je pokazala da je spretna i okretna kao mačka! Fantastično su se snašli i pokazali nam u nekoliko poteza da su spremni da dođu na vlast i da imaju sve isplanirano, do tančina. Samo da se još malo dogovore da li će ipak da izađu na izbore, ili ipak neće. Razmišljaju čak i da se o tome odluči po savremenom metodu „en-den-dinu-savarakatinu“. I samo još posle da vide da li će, ovi koji izađu, izaći i na lokalne i na parlamentarne. Ili samo na lokalne. Ili samo na parlamentarne. Ili ipak ni na jedne. Neki su i dalje za sigurnu luku bojkota, jer oko bojkota nema nekog posebnog truda, samo sediš, tvituješ i – ne izađeš na izbore! #OstanešKodKuće. Jer gde će sad još i oni da se lomataju po Srbiji i da ubeđuju ljude zašto da glasaju za njih, i usput bez ikakve potrebe objašnjavaju narodu svoj program kad dođu na vlast. Tim pre što bi prethodno trebalo napraviti neki smislen i ubedljiv program. Meni je žao što je tako kako je s opozicijom, ali moramo biti realni kako bi se i oni konsolidovali i uozbiljili, te tako postali relevantniji faktor na političkoj sceni.

Ž: Čini mi se kao da nekakav stručni rad, doktorat ili knjiga pod naslovom „Društvena uloga opozicije u Srbiji za vreme epidemije virusa kovid 19“ nema neki preveliki broj strana. Pošto epidemija još nije završena, te pošto će ona imati i neke ekonomske posledice, a i pošto se očekuje njen drugi talas, možda treba sačekati da vidimo da li će te nedostajuće strane biti napisane. I koliko će ih još biti. Tanko, dakle, za sada.

Kulminacija vanrednog stanja su događaji u večernjim časovima – od aplauza medicinskim radnicima, preko protesta protiv vlasti lupanjem u šerpe, do „spontane“ podrške režimu sa krovova zgrada uz baklje i pogrdne povike sa ozvučenja. Kako vama ti događaji izgledaju i kako će se sve to završiti?

LJ: Tapšanje, lupanje, paljenje, buka s razglasa… Nešto od toga spontano, nešto izrežirano. Ništa to nije novo i to je ono što boli one koji su najnemoćniji i najugroženiji sve ove godine, a to su obični građani ove zemlje. NJihova nemoć je ogromna i dugo traje, a sad je još bila i pojačana ekstremnim ograničenjima vanrednog stanja i strogošću policijskog časa. Nemati mogućnost da se slobodno krećeš i okupljaš, samo se nadovezalo na nemanje mnogih drugih elemenata civilizovanog života. Ne znam kako će se i kad će se sve to završiti, jer to na kraju zavisi od stepena fokusiranosti nezadovoljstva, pomnoženog brojem onih koji su nezadovoljni.

Ž: Nekako se čini da je kulminacija vanrednog stanja – njegov kraj. I da nikad brže događaji od juče nisu postali prošlost. Da li će to biti i kraj svega što ima veze sa epidemijom – neće, naravno. U tom smislu, šta god da nam se sada čini da je „kulminacija“, možda se na kraju učini tek laganim zagrevanjem. Tarabići, pomagajte…

Da li su po vama izbori rešenje i kako uopšte kao društvo možemo izaći iz ove dugogodišnje apatije i opšteg beznađa?

LJ: Izbori jesu rešenje, ali samo kad postoje uslovi da budu pošteni i regularni, a da im prethodi poštena i fer kampanja. Ovde to trenutno nije slučaj i mislim da svako ko izađe na izbore u ovim ne-uslovima pristaje na posledice tih neregularnosti i na političku borbu koja je sve samo ne fer. Što se drugog dela pitanja tiče, nema brze formule za izlazak iz ove apatije i beznađa, jer se u njih i upadalo dugo i temeljno. Nije ovo u čemu živimo isključivo posledica apsolutne vlasti pojedinca koji se pojavio niotkuda i prigrabio je, nego je posledica višedecenijskog odbijanja da se izgrade ili obnove sve neophodne insitucije jednog društva i da se ponovo stekne poverenje u njih. Pošto su do temelja srušene, trenutno se krhotine tih institucija svakodnevno zloupotrebljavaju na štetu onih zbog kojih su prvobitno bile i stvarane, a to su građani.

Ž: Ovo u osnovi nije ni apatija ni beznađe, već autokratija koja se pokriva fasadom demokratije. Pod tom fasadom se podrazumevaju i izbori. Ako pitate da li će izbori fasadne demokratije biti rešenje, odgovor je – da. Ali samo za nju. A za odgovor na pitanje koji je izlaz, biće potreban i novi intervju, a verovatno i neki drugi sagovornici. Mi smo samo dva slova iz PLJiŽ-a.

Poverenje u struku

Da li su vam nadležni ulivali poverenje, s obzirom da su se stavovi i mere menjali iz dan u dan, pa i češće – od najsmešnijeg virusa u istoriji, preko zastrašivanja da nas čeka „italijanski i španski scenario“, zatvaranja ljudi po tri dana u kućama, do naglog puštanja i otvaranja kafića?

LJ: Retko ko mi je u životu ulio toliko poverenja kao nadležni u ovoj krizi. Daj bože da više niko i nikad ne bude žrtva ovog virusa, ali, bar što se nadležnih tiče, ja mirno čekam taj drugi talas, jer znam da će nadležni momentalno nastaviti sa dolivanjem velikih količina dodatnog poverenja.

Ž: Ja sam se lično pridržavao pravila da ako nećeš da se zaraziš, treba da se ponašaš kao da si se već zarazio. Sam sam sebi bio „struka“. U poređenju sa tom mojom ličnom strukom, zvanična verzija iste mi je ponekad delovala kao da viškom ili zastrašivanja ili umanjivanja nadoknađuju nekakav drugi manjak. Čega su to imali manje i zbog čega je to bilo tako, možda ćemo saznati. Ali ne sad. Sad će izbori.