Svaki drugi zaposleni na univerzitetu ne bi ni prijavio plagijat: Koliko je plagiranje prisutno u akademskoj zajednici Srbije i kako se kažnjava?

– Pitanja akademskog integriteta predstavlja široko polje koje obuhvata čitav niz različitih tema, koje se mogu kretati od plagiranja naučnih radova, preko odnosa između kolega, do odnosa profesora prema studentima. Cilj istraživanja je bio da se utvrdi koji su to ključni problemi i aspekti akademskog integriteta o kojima se mora više govoriti, i koji narušavaju ukupan kvalitet akademskog života. Stoga smo u maju ove godine, uz podršku Ambasade SAD najpre, realizovali kvalitativno istraživanje sa zaposlenima u akademskoj zajednici u Americi i sa njima razgovarali o akademskom integritetu, a potom sproveli istraživanje u Srbiji, u kojem je učestvovao 341 ispitanik, od kojih je najveći broj (73 odsto) sa Univerziteta u Beogradu – kaže za Danas Dušan Pavlović, iz MASA.

Članovi akademske zajednice u Srbiji akademski integritet razumeju prevashodno kao autonomiju, nezavisnost u radu i slobodu naučnog rada i izražavanja, kao i poštovanje opštih etičkih normi.

Ispitanici procenjuju da je najučestalije neakademsko ponašanje korišćenje institucionalnog položaja za ličnu akademsku korist, korišćenje rada asistenata i mlađeg osoblja od strane starijih, korišćenje institucionalnog položaja za ličnu neakademsku korist, kao i za lične sukobe.

Oni kažu i da je plagiranje takođe prisutno u našoj akademskoj zajednici, ali njihova je ocena da ono nije naročito izraženo.

Preko 40 odsto ispitanika smatra da je mali broj njihovih kolega sklon plagijatorskom ponašanju, a više od 30 odsto misli da „neke“ kolege to rade.

Da je plagiranje veoma učestalo smatra samo pet odsto anketiranih, dok svaki četvrti tvrdi da takva praksa ne postoji.

– Međutim, dve trećine članova akademske zajednice koji su učestvovali u ovom istraživanju potvrđuje da poznaje makar jednog i/ili više kolega koji su plagirali naučne radove. U najvećem broju slučajeva, kada se detektuje plagijat, nema podnošenja prijave, a čak i kada se to desi, veoma često ne dolazi do sankcija. Više od polovine ispitanika tvrdi da ne zna kakav je ishod ili status prijave za plagijat, preko 16 odsto je reklo da proces traje, 15 odsto kaže da je dokazan plagijat i izrečena sankcija, a u devet odsto slučajeva plagijat nije dokazan – navodi Pavlović.

Kada je reč o sankcionisanju, 39 odsto naučnih radnika smatra da bi plagijat trebalo javno osuditi, a petina je veoma radikalna u ovom pogledu i zalaže se da onaj koji je plagirao treba da dobije otkaz, bez prava da se ponovo zaposli u naučno-obrazovnoj instituciji.

Više od 16 odsto anketiranih smatra da bi javna opomena bila adekvatna kazna za prvi prekršaj, a svaki deseti da je potrebno dodeliti jasnu opomenu ako je plagirano manje od 10 odsto teksta.

Oko osam odsto ispitanika se zalaže da plagijatori dobiju otkaz, ali bez zabrane zapošljavanja u drugoj naučnoj instituciji. Konačno, 3,5 odsto ispitanika smatra da treba javno osuditi plagijatora, ali bez gubitka radnog mesta, prenosi Pavlović rezultate istraživanja.

Kada je reč o autoplagijatima, najveći broj ispitanika (oko 38 odsto) smatra da autoplagijat treba tretirati na isti način kao i plagijat ukoliko je razmera plagiranja preko 50 odsto, a 30 odsto misli da autoplagijat treba tretirati kao plagijat ukoliko je stepen plagiranja veći od 10 procenata.

Sa druge strane, svaki peti smatra da autoplagijat ne treba tretirati kao plagijat, dok 14 procenata ne uviđa razliku između ova dva oblika nekademskog ponašanja.

Svaki drugi ispitanik verovatno ne bi prijavio plagijat, dok 36 odsto ističe suprotno, a osam odsto kaže da zavisi od kolege ili koleginice o kome/kojoj je reč.

Zanimljivo je da muškarci koji su učestvovali u anketi izražavaju značajno viši stepen spremnosti prijavljivanja u odnosu na žene, kao i redovnim profesori, u odnosu na kolege u drugim zvanjima, naročito asistente.

– Na svakom fakultetu etički odbor je jedno od ključnih tela koji se bavi pitanjima akademskog integriteta. U istraživanju smo pitali kakav je njihov stav o članstvu u etičkom odboru, a dobili smo podeljena i uravnotežena mišljenja, te je prilično ujednačen broj onih koji bi učestovali u njegovom radu i onih koji to ne bi želeli. Oko 40 odsto anketiranih nije navelo razloge zbog kojih ne žele da učestvuju u radu etičkog odbora, 30 odsto kaže da nema vremena da se time bavi, a oko 14 odsto ne može da se zameri kolegama – ističe Pavlović.

Prema njegovim rečima, mišljenja su podeljena kada je reč i o mogućnosti da etički odbor neke srodne naučne ustanove u okviru grupacije rešava pitanja na referentnim institucijama, a većina zaposlenih u naučnim institucijama se slaže sa idejom da se formiraju etički odbori na nivou grupacija.

Više od polovine članova akademske zajednice smatra da bi članovi etičkog odbora trebalo da budu plaćeni za svoj rad, dok 27 odsto ispitanika smatra suprotno.

Kada je reč o procedurama za izbor u zvanje, većina misli da su one pravedne i transparentne. Za ukidanje mogućnosti da se bude uzdržan prilikom glasanja za izbor u zvanje zalaže se 43 odsto ispitanika, dok je svaki četvrti protiv ove ideje.

Jedno od pitanja u istraživanju bilo je da li u postupcima izbora u zvanja treba da se uvede obavezno pojedinačno izjašnjavanje o razlozima glasanja suprotno zaključku komisije za izbor u zvanje, a dve trećine anketiranih ovu ideju je ocenilo kao dobru.

Svaki drugi podržao je ideju da se napredovanje u karijeri odvoji od radnog odnosa, a sličan procenat bi prihvatio taj predlog ako bi to značilo da će se uslovi za napredovanje pooštriti.

Prednost pri zapošljavanju

– Poslednje pitanje u istraživanju ticalo se ne tako retke prakse da se na konkurs osim kandidata koji je već zaposlen na visoko školskoj instituciji, javi i neki drugi kandidat. Neretko, reference tog drugog kandidata su bolje u naučnom smislu, i onda se postavlja pitanje izbora kandidata po konkursu. U praksi, naučne institucije po pravilu preferiraju kandidata koji je već zaposlen na toj instituciji, a skoro 60 odsto anketiranih smatra da treba dati prednost kandidatu koji je već radio na toj visokoškolskoj instituciji, bez obzira što alternativni kandidat ima bolje reference. Sa druge strane, svaki četvrti ispitanik bi podržao kandidata koji ima bolje reference, iako on nije radio u visokom obrazovanju – navodi Dušan Pavlović.