Svako nosi svoj žig

„Posle višedecenijskog rada u novinarstvu Dragan Popović se otisnuo u nove vode. I to odmah, najuzburkanije. Na književnoj sceni debituje zahtevnim romanom epohe. „Žig“ je knjiga u kojoj se, kao što je i logično na ovim našim ludim prostorima, sreću ljotićevci, hipici, predratni zemunski trgovci, advokati, bluzeri, partizani, lepe Nemice, ružni policajci, špijuni, ustaše i svakakva boranija.

Koristeći princip klasične filmske montaže Popović se kreće neopterećeno kroz decenije, tečno ispisujući ovu porodičnu sagu. Slikovito i verno nas vraća u Zemun u vreme balkanskih ratova, uvodeći nas u strahote onog „Velikog“. I onog sledećeg. Brojni likovi, mirisi i ukusi tih vremena daju priči autentičnu žicu i omogućuju čitaocu da razvija sopstvene slike i asocijacije. Dok sam listao knjigu, vraćale su mi se scene iz cenjenog filma „XX vek“ koji je Bernardo Bertoluči snimio još 1976. I u njemu su junaci nesrećni, razbijeni ideologijama, strasnim ljubavima i jakim mržnjama. Neću reći ništa novo, ali ljudske zablude, zaslepljenost i sebičluk oduvek predstavljaju visoko kaloričnu hranu za bolne priče.

Kao i u Bertolučijevom slojevitom filmu, tako i u romanu „Žig“ jedan od glavnih junaka, u poznoj dobi, pred smrt, ostaje suočen sa grehovima i zabludama iz prošlosti. Star, usamljen i nagrižen kajanjem. Nije loše tokom života, posebno kad se donose značajne odluke, pomisliti na sebe i sopstvenu savest u starosti. Kako je davno napisao Momo Kapor povodom albuma „Pljuni istini u oči“, prvog u karijeri grupe „Buldožer“: „Ne krivite ogledalo što ste ružni!“

Popovićev roman zahvata period od početka pa do sredine 1970-ih godina. Ratovi, politički lomovi i lične tragedije daju okvir za večnu temu: odnos oca i sina. Borba iz koje nikada ne izađe pobednik. I u kojoj svako nosi svoj žig“, beleži, između ostalog, novinar i publicista Petra Janjatović, u pogovoru za ovu knjigu.