Svakodnevni život je postao rizik: Da li građani opravdano strahuju za bezbednost posle pada nadstrešnice u Novom Sadu?

Ovim rečima psihološkinja Radmila Vulić Bojović odgovara na pitanje Danasa da li je strah posle stradanja 14 ljudi zbog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, poprimio oblik paranoje, pa mnogi građani čim izađu iz kuće gledaju hoće li im nešto pasti na glavu i ubiti ih, ili su objektivno zabrinuti za sopstvenu i bezbednost svojih porodica.

Na društvenim mrežama građani danima dele slike oštećenih fasada zgrada, škola i ruiniranih javnih prostora, koje svedoče o opštem nemaru, a Sindikat zaposlenih u prosveti Srbije pozvao je zaposlene i roditelje da provere da li školski objekti koji su renovirani ili adaptirani u poslednjih 10 godina imaju upotrebne građevinske dozvole, iako one, kako kažu, u društvu i sistemu u kome živimo, ne daju nikakvu garanciju.

Posle nesreće u Novom Sadu glavni gradski urbanista Marko Stojčić najavio kako će nadležne službe obići sve javne prostore i objekte u vlasništvu Beograda i utvrditi da li postoji potreba da se zabrani korišćenje određenih prostora ili delova objekata ne bi li se sprečila potencijalna tragedija.

Prvi korak je bio zatvaranje dela Bezistana gde preti da se obruši deo tavanice kod ulaza u nekadašnji bioskop „Kozara“.

„Svesni nemara kada je u pitanju tretman postojećih građevinskih objekata, ukazujemo na zakonom propisanu obavezu vlasnika i investitora za redovnim sprovođenjem pregleda i održavanjem konstrukcija u skladu sa važećim pravilnicima. Ovo je posebno važno sprovoditi kod objekata gde je predviđeno okupljanje velikog broja ljudi“, poručili su sa Građevinskog fakulteta, povodom nesreće u Novom Sadu.

Nesigurnost i nepoverenje

Vulić Bojović kaže da osećaj sigurnosti crpimo od najranijeg detinjstva iz odnosa u kojima svoju životnu situaciju doživljavamo kao stabilnu i predvidljivu, a za to su najviše odgovorni roditelji i ljudi koji o nama brinu.

Kako rastemo i ulazimo u spoljni svet, naša iskustva formiraju osećaj spokojstva i sigurnosti, koji, ako je dominantno prisutan tokom celog života, stvara ljude koji su u psihološkom smislu stabilni i sigurni.

– Ako toga nema, a ovde jako dugo nema, mi smo u stanju permanentne i stalne krize. Stvara se bazično osećanje nesigurnost i nepoverenja koje, suočeno sa ovako neizmernim tragedijama koje su se nama desile u vrlo kratkom vremenskom periodu, dovode do toga da se ti mehanizmi potpuno poremete i sada zapravo u svemu vidite moguću opasnost. Ja to ne bih zvala paranojom nego vapajem za uspostavljanje jedne normalnosti gde će se ljudima vratiti sigurnost da će nadležni zaista uraditi ono za šta su zaduženi – kaže Vulić Bojović.

Sociolog Dalibor Petrović smatra da je normalno da posle nekog traumatičnog događaja reakcije građana budu takve da se pitaju da li se nešto slično njima može dogodili i da imaju pojačanu pažnju pa zato i gledaju građevine.

Drugi nivo priče je, dodaje, kada se to desi u jednom društvu u kome postoji već podriveno poverenje u institucije i u procedure, a to je nešto što se kod nas intenzivno dešava ne samo u poslednjih desetak godina, nego ta percepcija postoji praktično od pada socijalizma.

– To znači da se 30 godina taloži jedna vrsta osećanja da živimo u društvu u kome se svaki papir može iskamčiti na ovaj ili onaj način, kroz političke ili druge veze, pričamo priče da će početi da nam se dešava da padaju zgrade i da se ruše mostovi ako stručnjaci dobijaju diplome na neregularan način, ako postoji korupcija i slično. Takve priče odstaju pohranjene u vašoj podsvesti i kada se dese neki tragični događaju, one izlaze u kolektivnu svest i postaju dominante. Tako da, s jedne strane, imamo normalnu reakciju na traumatski događaj koja bi u svakom društvu, verujem, bila slična, ali kada to padne na plodno tle, onda mi imamo nešto što može da bude vrsta kolektivnog straha koji naginje ka jednoj vrsti kolektivne paranoje za koju ne možemo da kažemo da je paranoja, jer ona predstavlja nerealan strah od nečega što se u praksi ne može desiti. A mi ovde svedočimo nečemu što je realno i ima teške posledice – ističe Petrović.

Duple poruke i manipulacija vlasti

Naši sagovornici ukazuju da strah i zebnju građana dodatno podstiču majske tragedije od pre godinu i po dana, jer ni tada institucije nisu uradile svoj posao, niti je bilo sistemskog odgovora na sve što se dogodilo.

Na pitanje kako građani da povrate osećaj sigurnosti kada je kod velikog broja ljudi prisutno nepoverenje u državu i ako je prethodnih dana vlast učinila sve da relativizuje odgovornost za nesreću u Novom Sadu, zbog čega postoji opravdana sumnja da će odgovorni biti kažnjeni, Radmila Vulić Bojović kaže da je upravo to ključni deo problema.

– Nesreće se, nažalost, dešavaju. Međutim, ovo nije samo nesreća, ovo je proizvod sleda događaja u kojima oni koji su za to bili odgovorni, nisu radili svoj posao kako treba. A kada se ta strašna nesreća desila krenuli su da nas ubeđuju da ono što znamo i što vidimo nije istina. I to su te duple poruke sa kojima se stalno manipuliše i koje ljude dodatno dovode u stanje nesigurnosti i nepoverenja. Jako je opasno ovo što se sada dešava i bojim se da se društvo nalazi na litici. Možda je ovo baš pesimistično što ću reći, ali ne vidim kako ćemo se mi iz ovoga vratiti u stanje kakve – takve funkcionalnosti. Ništa ne ukazuje da ljudi koji donose odluke to razumeju na pravi način, koliko je neophodno da se vrati neko ustrojstvo, neki red i poverenje – smatra Vulić Bojović.

Petrović misli da će se osećanja koja mnogi građani sada imaju stabilizovati, ali da će u nama ostati male traume koje će se u nekom sledećem događaju jače aktivirati.

– I to je sada dilema: kako će te reakcije koje se natalože izgledati u budućnosti. Drugo važno pitanje je kada se taj nivo nepoverenja u institucije i strah pojačaju do mere koja je teška za kontrolisanje. Ne moramo da govorimo o buntovima i protestima, mi govorimo o tome da ljudi prestaju da računaju na državu i na institucije, da na neki način imaju osećaj da su prepušteni sami sebi i da nemaju veru ni u jedan element sistema. To više nije vezano samo za građevinu ili inženjerstvo nego i za zdrvstvo, obrazovanje, za sve sfere. A u takvoj atmosferi društvo ne može da funkcioniše. Atmosfera straha, zebnje i nepoverenja je recept za raspad jednog društva – ukazuje Petrović.

Bes i agresija kao odgovor 

Na našu opasku da su se već videle reakcije nekih građana koji su učestvovali u neredima ispred Gradske kuće u Novom Sadu, a za koje se veruje da nisu „ubačeni elementi“, kaže da ne sumnja da je među ljudima koji su te večeri bili nasilni bilo i običnih građana.

– Imamo iskustvo nenasilnih okupljanja i protesta nakon masovnih pucnjava koji suštinski nisu ništa doneli. Ni bezvezni rijaliti šou nije mogao da se ukine kao posledica tog protesta, da ne govorimo o nekim ozbiljnijim promenama. Naravno da neki ljudi osećaju nemoć i jednu vrstu besa i imaju potrebu da ga iskale na onom koga percipiraju kao odgovornog za to što se dešava u situaciji kada su sigurni da nekakva šetnja i masovno okupljanje neće doneti ništa novo. Tako da ja ne bih sumnjao da deo ljudi koji su bili nasilni jesu obični, besni, revoltirani građani i da je to nešto što može da se očekuje u budućnosti, ukoliko nepoverenje bude raslo. S druge strane, ako imate percepciju da izborima ne možete da promenite stvari, da je opozicija nedorasla tome da zameni aktuelnu vlast, šta su vaše alternative? Da se potpuno povučete iz neke vrste javnog građanskog aktivizma i potrebe da nešto kažete ili da radikalizujete svoje postupke? Ne bi me iznenadilo da toga bude u budućnosti još više – ističe Petrović.

Vulić Bojović kaže da je agresija prirodan odgovor na nepravdu i nemogućnost dolaženja do pravde.

– Šta je alternativa tome? Pasivnost? Pasivnost nas je i dovela do ovde. Ja zaista ne mislim da agresivni čin može da se opravda, ali može da se razume u kontekstu koji ne daje bilo kakav referentni okvir u kome čovek može da se oseća zbrinuto. Oba su ekstremi koji ne daju odgovor. Međutim, čini mi se da je problem u tome što trenutno vladajuća struktura nije zainteresovana da bilo šta menja, to je nešto što se njih uopšte i ne tiče. Mi nemamo društveni sistem u kojem svako ima pravo na život, na dostojstvo i na sigurnost – zaključuje Vulić Bojović.