Svakodnevno rasklapanje patrijarhata

Ive Marković i Žakline Živković, koje blokiraju deponiju kod bare Reva, Fare Kobajsi, koja uz bubnjeve u Libanu poziva na opšti štrajk protiv represije nad palestinskim narodom, glas Marinike Tepić koji tera siledžije iz javne sfere, Minje Nikolić kojim čuva svoju zajednicu na Staroj planini, glas Natalije Simović u Beogradu za feminizaciju gradske politike dok se u Zagrebu pravi buka oko semafora i parkova za žene.

Uz njih se čuju i glasovi nekih muškaraca, Miloša Đajića i njegovih saboraca, koji prethodnih dana, povodom nacionalnog dana sećanja na žene žrtve nasilja, poručuju ne posmatraj, reaguj.

Da li je vreme da završimo posao koji nikad nismo završile?

Da li smo spremne?

Da li ovaj put znamo kako?

Borba za rodnu ravnopravnost je rad na rasklapanju patrijarhata i razotkrivanju one vrste moći pojedinaca koja proizvodi dominaciju, privilegiju, isključivost nasuprot različitosti i hijerarhiju koja određuje mesto u društvu, pristup resursima i mogućnost odlučivanja.

Politike borbe za rodnu ravnopravnost time otvaraju mogućnosti ne samo za žene nego i za muškarce i za sve ostale koji nisu deo hijerarhija i glavnog toka.

Rodna ravnopravnost tako je katalizator pravde, jednakih mogućnosti, bezbednosti i očuvanja mira i sreće na planeti.

Ova borba prevazilazi nas kao ljudska bića i govori u ime onih koji ne govore naš jezik, u ime životinja, obala reka, njiva i pašnjaka, vazduha i vode.

Šta se dešava paralelno i nezavisno od politika glavnog toka?

Otvorena je čitava linija fronta u odbrani mira u zajednici i mira na planeti. Iako mnogim ženama nije lako da predvode u patrijarhalnoj i konzervativnoj sredini, naročito tamo gde su rođene i išle u školu, one se organizuju i delaju.

Njihova briga je briga za sebe, za druge, za njihovu decu, za interese lokalne zajednice, za zaštitu od nasilja, i za očuvanje biodiverziteta.

Žene se tako bave rasklapanjem patrijarhata svaki dan.

I to bez podrške sistema.

Za većinu njih, država ne postoji: ne daje im ni zaštitu, ni mogućnosti, ni priliku da kažu šta, kako i kada žele.

Žene se sve više uključuju u zelene stranke i inicijative koje iskorenjuju nasilje i eksploataciju.

S jedne strane one su bliže svakodnevnom životu i prirodi, a s druge – one imaju direkno iskustvo nasilja ili sećanje drugih žena koja su postala deo njih.

Današnje ženske politike svakodnevice razvijaju se paralelno sa ženskim radom na raspakivanju partijarhata.

Važno je da stvaramo nove oblike moći.

Moć žena nije moć nad nekim drugim, nego je to moć da učestvujemo, gradimo, čuvamo i štedimo, moć da radimo zajedno i čuvamo jedna drugu, moć u nama da volimo sebe i čuvamo svoje telo.

Žene zajedno rade, aktiviraju se i povezuju među lokalnim zajednicama koje se bore za sopstvenu autonomiju i očuvanje, za društvene promene u njihovom interesu.

Snaga naših veza koje gradimo sa ženama iz drugih zajednica, država i regiona, ovog puta je vidljivija i jasnija.

Ukoliko nastavimo da se povezujemo sa ženama koje rade iste stvari na zapadu, u Hrvatskoj, ili na istoku, u Libanu i drugde, ovoga puta mogle bismo da završimo posao.