Svakog dana se budim sa željom da se vratim u Beograd, jer kuća je kuća

Prvih godinu dana smo putovali svakog vikenda, ili on u Beograd ili ja u Ljubljanu. U međuvremenu sam napustila posao projektnog vođe u jednoj internacionalnoj kompaniji i pokrenula svoj biznis. Postala sam fleksibilnija, naš odnos sve ozbiljniji, pa sam posledično provodila više vremena u Ljubljani. Kako je njegova firma tada većinu klijenata imala u Sloveniji, nije bilo zgodno da se on preseli pa smo se dogovorili da ja pokušam da živim u Ljubljani. Živeli smo malo duže od dve godine u Ljubljani, prošle godine smo se preselili u Maribor. U Ljubljani sam bila očajna, zaista mi nije prijala. U Mariboru mi je napokon lepo. Maribor ima dušu, reku, i mislim da nikada nisam srela toliko predivnih ljudi na jednom mestu za tako kratko vreme. Ali bez obzira na to koliko volim Štajerce, svakog dana se budim sa željom da se vratim u Beograd. Kuća je kuća – tako svoj životni put opisuje Jelena Delakorda, diplomirani ekonomista po obrazovanju, koja je pre par godina Beograd zamenila Mariborom i tamo osnovala porodicu, ali i pokrenula novi posao.

Po zanimanju je preduzetnica i u okviru firme se trenutno bavi razvojem i marketingom proizvoda.

Kako i sama kaže, na budućnost uvek gleda optimistično, pa je takva situacija bila i tada.

“Kada sam odlazila, razmišljala sam da se selim na neko vreme, kao što sam se i nekoliko puta pre toga selila u druge države. Ne obavezujem se nikada na zauvek. Okolnosti se menjaju, i mi ljudi sa njima. Ostavljam sebi slobodu da promenim svaki aspekt svog života onda kada poželim ili smatram neophodnim za sreću”.

Na pitanje da li je skoro bila u Beogradu i kako joj se grad dopada iz „druge perspektive“, Jelena kaže da je bila u februaru mesec dana.

“To je bilo prvo putovanje naše šestomesečne ćerke. Moram da priznam da sam sada kada imam dete, doživela Beograd potpuno drugačije. Bila sam neprijatno iznenađena nedostatkom lokala u kojima se ne puši, kao i koliko je parkinga i restorana bez prilaza za kolica. Takve stvari nisam primećivala pre. Ali nigde nije idealno”.

Život u u Srbiji joj nije bio loš, on je imao i neke pozitivne, ali i negativne stvari.

“Meni je stvarnost u Srbiji izgledala lepo i kada sam odlazila, i tako mi izgleda i sada. Ja sam radila u IT sektoru, kao i većina mojih prijatelja. Moj mikrosvet u Beogradu čine konstruktivni ljudi, orijentisani na rešenja, a ne na probleme. Mi pričamo o idejama, putovanjima, planovima koje imamo. Kada imaš dovoljno resursa, u Beogradu se lepo živi. Troškovi života su niski u poređenju sa drugim većim gradovima. Ima toliko sadržaja, možeš i u muzej, i pozorište, i restoran, i kod kozmetičarke, i da opet uštediš za putovanja i za nekretninu. Problem nastaje kada nemaš dovoljno resursa… i tu se nameće pitanje zbog čega nemaš? Možda si u industriji koja nije plaćena, uložio si silne godine i trud u školovanje i opet jedva sklapaš kraj sa krajem. A možda si i u ekipi koja misli da tuđe sunce uvek toplije greje i imaš tendenciju da prebacuješ odgovornost za svoj život na državu, sreću, neku višu silu”.

Kako dodaje, razume da jedino rešenje vidiš u tome da naučiš strani jezik i odeš.

“Međutim, ovu drugu grupu ne razumem. Ulažu silnu energiju da kukaju što su tu gde jesu umesto da nešto promene. Mislim da situacija nikada nije bezizlazna i verujem da zdrav čovek može da ima lepu stvarnost ako se dovoljno potrudi, u svakoj državi u kojoj je mir. Naravno da postoji jako puno sistemskih problema koji mogu da te izbace iz koloseka, u Srbiji, i u svakoj drugoj zemlji. Mene tu izbacuje iz koloseka birokratija, političari, pojedini mediji, bezobrazni i nevaspitani ljudi. Ali, navedite mi jednu državu koja ih nema?”.

Jelenini planovi su sasvim jasni, ona nema nikakve uslove oko povratka u Srbiju i u nju bi se vratila.

“Nama i jeste ideja da živimo na relaciji Beograd – Maribor jer želimo da naše dete bude blizu nama dragih ljudi, i odrasta u obe kulture”.

Na pitanje šta joj je Slovenija pružila ona kaže da joj je ta zemlja dala osećaj kao da je konstantno u nekoj banji na fizičkim pripremama.

„Iako smo bili jedna država, i imamo sličnu kulturu, životni stil Slovenaca je potpuno drugačiji od našeg. Posle svih ovih godina, i dalje mi je izazov da razumem zbog čega bi se neko peo na brdo 10 puta gore dole svakog dana. Ili još gore, trčao. Meni je dovoljno da se popnem jednom u 3 meseca, i biram brda koja na vrhu imaju restoran ili makar kafu“.

Osim što su je približili prirodi, pomogli su joj i da razvije svoju ekološku svest, ali i da nadogradi svoje akademsko znanje.

„Ljubav prema prirodi i briga o njoj su ovde na izuzetno visokom nivou i to je nešto na čemu sam im zahvalna. U Srbiji sam studirala na FON-u, a kada sam se preselila u Sloveniju završila sam Ekonomski fakultet na Univerzitetu u Ljubljani. Moram da kažem da su što se obrazovanja tiče, dosta ispred nas čak i kada uporedim sa FON-om koji ima dosta moderniji pristup od ostalih fakulteta Univerziteta u Beogradu“.

Sa druge strane, Srbija joj je pružila odrastanje među ljudima toplog srca, druženje, uživanje u životu, otpornost i borbenost u jednoj poprilično opuštenoj atmosferi.

„Nisam uvek znala da cenim tu našu opuštenost, ali su mi nedavna dešavanja pokazala da ima dosta psiholoških prednosti način na koji se mi kao narod nosimo sa problemima. Slovenija mi to ne pruža, i moja percepcija je da ovde druženje nisko na lestvici prioriteta. Moram da priznam da mi to često zasmeta. Svakako, mnogo je toga što možemo naučiti jedni od drugih“.

Kako i sama objašnjava, prati aktuelna dešavanja u Srbiji.

“Ako mene pitate aktuelna dešavanja u Srbiji su da imamo sjajnu pesmu za Evroviziju zahvaljujući Konstrakti, spisateljica Milica Vučković je nedavno osvojila nagradu „Zlatni suncokret“, imamo sjajne mlade matematičare, studenti FON-a su šampioni sveta u rešavanju studije slučaja po ko zna koji put… U Srbiji, kao i u drugim zemljama u regionu i svetu, žive divni ljudi. Pametni, kreativni, obrazovani. Ti ljudi imaju moć da nas inspirišu i predstavljaju nas na najlepši mogući način. Trebalo bi da opominjemo sebe da češće govorimo o tim dešavanjima. Brine me to što čitam o zagađenosti vazduha, ali svesna sam i da nemam dovoljno informacija i znanja da bih rekla bilo šta pametno na tu temu”.

Objašnjava nam da Slovenci jesu upoznati sa dešavanjima u Srbiji.

„Upoznati su sa dešavanjima u Srbiji, često bolje od mene. A nema nikakvih spektakularnih reakcija. Ili kažu da vole da odu u Beograd ili da dobro govorim njihov jezik, a da su neki tu 20 godina i još ga nisu naučili. Većina Slovenaca će sačuvati ono što zaista misli za sebe. Oni nemaju potrebu da o svemu i pred svima iznose svoje stavove“.

Kako navodi, u dobrim je odnosima sa svim normalnim građanima otvorenog uma i srca, iz koje god da su države.

“Tokom života u Sloveniji sam stekla prijatelje iz Srbije, Bosne, Hrvatske, Crne Gore, Brazila, Slovenije… Istina je da sa Srbima, Bosancima, Crnogorcima i Hrvatima imam više zajedničkih tema, smejemo se na iste fore. Najbliže odnose imam sa Hrvaticom, Bosankom i Slovenkom. Čovek je čovek, i svaki ti donese nešto drugo u život, bez obzira na to odakle je. Nekad klikne između ljudi, nekad ne klikne, nema to veze sa tim ko je odakle“.

Ipak, priznaje da joj se život svakako promenio.

„Teško je napraviti paralelu jer trenutno menjam pelene, dojim i igram se. Takođe, dok sam živela u Beogradu, nije postojao COVID-19. Život mi se veoma promenio u odnosu na život u Beogradu, postao je izazovniji, ali opet ne samo zbog Slovenije već zbog okolnosti. Što se tiče posla, bavim se razvojem proizvoda i strateškim marketingom. Radim od bebinog trećeg meseca kada i koliko mogu, ali je to daleko od punog radnog vremena. Imamo sreću da naša firma nije pogođena pandemijom, i da je vreme koje sada mogu da posvetim poslu dovoljno“.

Kako ističe, slobodno vreme koristi uglavnom za čitanje.

„Čitanje je veoma važan deo mog života. Od nedavno se trudim da idem na jogu jedanput nedeljno, pravim keramiku, učim da šijem… Sada planiram da posadim baštu na balkonu. Balans nisam postigla. Iskreno, nisam čovek koji ima balans ali mu težim. Uvek malo preterujem, uvek bih još nešto uradila, popravila, naučila. To nema veze sa tim gde sam, nego ko sam“.

Jelena nam priča i tome kakav je život u Mariboru.

„Život u milionskom gradu kakav je Beograd, i život u malom gradu od 100 000 ljudi kakav je Maribor se teško može uporediti. Čak i ako se osvrnem na period dok smo živeli u Ljubljani koja ima oko 300 000 stanovnika. Ali hajde da povučem neke paralele. Na primer, ovde ne možeš da očekuješ taksi za 3 minuta ili prevoz za 5 minuta. U Ljubljani kada zakasniš na prevoz, sledeći dođe za 30 minuta. Prosečno vreme čekanja taksija je 20 minuta. Međutim, ovde u prevozu niko nikome ne stoji nad glavom, ne smrdi, ništa se ne klati i ne raspada. I u Ljubljani i u Mariboru, možeš da koristiš električni auto. Uzmeš ga sa stanice, otključaš pomoću aplikacije, voziš se, ostaviš ga na drugoj stanici i za to koliko si prešao ti skine novac sa računa. Postoje iste takve stanice sa biciklima, platiš godišnje oko 4 evra, i možeš da koristiš te gradske bicikle, otključaš ih karticom, odvezeš se gde treba, ostaviš ih na bilo kojoj drugoj stanici u gradu i zaključaš. Dalje, reciklaža. Sve se odvaja, postoje i centri za reciklažu u koje nosiš belu tehniku, lekove kojima je istekao rok, itd. Postoji i specijalan kontejner za garderobu. Bitno je da je opereš i staviš u čistu kesu, zatvoriš i baciš u taj kontejner. Mi smo tu 20 godina iza njih“.

Kada je tema hrana, kod kuća ljudi jedu sličnu hranu kao u Srbiji, ali je u restoranima velika razlika, napominje Jelena.

„Ako uporedim one koje sam posetila u Srbiji sa onima koje sam posetila u Sloveniji, u našima je mnogo bolja ponuda i dosta niže cene. Ovde se veoma pažljivo troši novac, i popusti su bitan aspekt kupovine. To me nije iznenadilo previše jer sam ipak živela u Holandiji, i oni imaju slične potrošačke navike. Iznenadilo me to da kada pošalješ fakturu za uslugu koju nudiš, prosečan Slovenac te pita da li možeš da mu daš popust. Kod nas ti kažu da pare nisu problem, pa ti ne  plate fakturu. U Sloveniji nemaš probleme te vrste. Postoji čak i sajt na kojem objavljuju te koji ne plaćaju, i kada završiš na tom sajtu znaš da si završio svoju preduzetničku karijeru“.

Što se tiče noćnog života, on skoro da ne postoji, ni u Ljubljani ni u Mariboru, pa ni u Sloveniji generalno.

„Postoje neke diskoteke za tinejdžere i mlade studente. Postoje mesta na koja možeš da odeš, slušaš muziku i razgovaraš. Moram da priznam da sam i u Beogradu više volela takva mesta, ali ponekad mi fali mesto gde možeš da odeš i provedeš se. Ovde se ne puši ni u jednom lokalu, zabranjeno je pušiti u zatvorenim prostorijama. Čistoća je takođe neuporediva. Nema šanse da u Sloveniji u bilo kom gradu podzemni prolaz smrdi na mokraću, a male su šanse i da nađeš papirić, pikavac, kesu na ulici. Takođe, ako odeš u prirodu, nećeš naći bačene konzerve i ostavljeno đubre od piknika. Mislim da to ima do kulture, ali i do veličine mesta i broja stanovnika. Ne znam da li postoji neki milionski grad koji je potpuno čist“.

Kada priča o anegdotama, one su uglavnom vezane za jezik, ističe Jelena.

„Većina reči se piše identično, samo se drugačije izgovara, odnosno naglašava. To te često navede da pomisliš da sve reči koje se isto pišu isto i znače, a to zapravo nije uvek slučaj. U prvih godinu dana učenja jezika sam toliko puta pocrvenela kada sam shvatila šta sam zapravo izgovorila. Na primer, ono što je nama obraz, njima je lice i obrnuto. Kada ti kažu da si zgodan, to znači da si došao ranije, tako da može da zazvuči jako čudno ta interakcija. Zamislite, zahvalite se nekome oduševljeni što vam je rekao da ste stigli ranije nego što ste se dogovorili. Ja ne moram da zamislim. Kada sam prvi put posetila Maribor, bilo mi je jako smešno što se vinoteka zove „Stara trta“. Mislila sam da se šale. Međutim, trta ovde znači loza i u Mariboru se nalazi najstarija na svetu. Jedna od smešnijih scena je bila kada je moj muž svojoj bivšoj koleginici preda mnom rekao da je zagorela. Šokirano sam ga pogledala šta sa njim nije u redu, a onda sam shvatila da zagorela znači da si pocrnela. I tako, ima tih situacija za knjigu“.

Poslednja tema o kojoj smo sa Jelenom razgovarali bila je o korona krizi i kako je po njenom mišljenju Slovenija kroz nju prošla.

„Meni se lično ne dopada narativ u kojem preovlađuje strah, niti fatalizovanje stvari koje nisu fatalne. Sa druge strane, neprijatno me iznenadila reakcija ljudi na jedan kolektivni problem, i koliko smo se lako podelili na ove i one u vremenu u kojem bi bilo dobro da se ujedinimo. Očekivala sam da će narativ ići u pravcu kako poboljšati imunitet, i da će sve akcije ljudi i država biti orijentisane ka rešenju. Moram da priznam da me je neprijatno iznenadilo što to nije bilo tako. Da ne govorim o tome da mi je par njih reklo da ću umreti jer sam se vakcinisala u trenutku kada je moja beba bila stara 3 meseca. Ne mogu da zamislim da u bilo kom drugom periodu neko kaže nešto tako mladoj mami, bez da trepne. Da ste me pitali pre tri meseca, rekla bih da pandemija uopšte nije uticala na mene i moj život. Međutim, nedavno sam shvatila da jeste. Nepoznato dete se zaletelo ka meni u parku i zagrlilo me. Pre pandemije bih bila presrećna, zagrlila bih ga nazad, pitala kako se zove… Sada nisam. Sada sam se ukočila, uhvatila me panika i kroz glavu mi je prošlo: Joj, nadam se da je dete zdravo. Trebalo mi je dobrih par minuta da i ja njega nazad zagrlim i normalno odreagujem. A onda je dotrčala mama tog deteta, verovatno sa istim strahovima poput mojih i povukla ga ka sebi. Nije li to grozno?“, završava razgovor za portal Danasa Jelena Delakorda.