Svakog dana se rasprsne poneki balon iluzija

lenjinizma i proleterskog internacionalizma.“ Tu je još zahtev za disciplinovanje sredstava masovnog informisanja, kao i uputstvo da će čehoslovačka spoljna politika morati da se kreće isključivo u okvirima „zajedničkog kursa“ i onoga što se označava kao „interesi socijalističke zajednice“.
8. oktobar – Pred zgradom Centralnog komiteta koja se nalazi uz samu obalu Vltave, jutros se okupila velika grupa Pražana. Ljudi su došli da na licu mesta provere ko će sve doći na današnju sednicu Predsedništva i da na njihovim licima „pročitaju“ raspoloženje pred ovaj značajan razgovor. Nisu propustili da aplauzom pozdrave Dubčeka, Svobodu, Smrkovskog i Černjika, koji su pristigli među poslednjima.
Partijsko rukovodstvo izvršiće danas detaljnu analizu dvodnevnih razgovora u Moskvi i razgovaraće o daljem putu normalizacije unutrašnjih prilika u zemlji. To i neće biti tako teško s obzirom da je ona već ozvaničena u kremaljskom kominikeu, ali će zato znatno delikatniji biti onaj drugi deo posla: da se u sasvim suženom slobodnom prostoru koji je ostavio protokol, iznađu najbolji potezi budućeg razvoja.
Izvesno je da će čehoslovačko rukovodstvo morati u mnogim slučajevima da odstupi od svoje poslejanuarske varijante razvoja i da će pred javnost izaći sa novom, u kojoj će biti više elemenata političke realnosti.
12. oktobar – Čehoslovački lideri su se danas više nego ikada pre angažovali u objašnjavanju svom narodu da poštena rasuđivanja o nastaloj situaciji valja uskladiti sa realnošću čiji se čvrsti okviri ne mogu probiti. Sa vikend-novinama u džepu, Pražani su izašli jutros van grada da predahnu i da svoja dosadašnja saznanja i osećanja sučele sa onim što im je sinoć rekao Aleksandar Dubček, čovek koji, uprkos svemu, uživa njihovo poverenje.
Prvi sekretar CK KPČ pojavio se, naime, sinoć pred partijskim aktivom devetog praškog rejona, i to je njegov prvi govor posle prošlonedeljnih moskovskih pregovora – i prvi značajniji u poslednje vreme.
Šta je on novo rekao? Suština je sledeća: u poslejanuarskom razvoju stvarno su postojale antisocijalističke snage koje su taj razvoj htele iskoristiti; suština poslejanuarske politike neće se menjati; sadašnja politička orijentacija, usvojena u poznatim okolnostima, jedini je izlaz iz krize. Po njegovim rečima socijalističku demokratiju neki su shvatili u liberalističkom smislu, zaboravljalo se na odgovornost i disciplinu, otvorena su vrata stihijnosti. „Bez obzira, rekao je on, koliko su naša osećanja ranjena, moramo biti internacionalisti, a to znači da je naša budućnost jedino u savezu sa socijalističkim zemljama, a naročito sa Sovjetskim Savezom… Neutralnost nije moguća u doba bitke između kapitalističkog i socijalističkog sveta.“
Kada je reč o aktuelnim kretanjima u Čehoslovačkoj, ovde se podseća i na jedan martovski dijalog između praških studenata i književnika Pavela Kohouta. „Mislite li da naša savremena situacija ima neke crte kineske kulturne revolucije“ – pitali su studenti poznatog romansijera i esejistu.
„Želim da kažem samo to – odgovorio je Kohout – da sam živeo u vreme kapitalizma, fašizma, staljinizma i ne terajte me molim, da živim i u maoizmu. To je previše za jedan ljudski život. Za promenu – mogli bismo pokušati nešto čehoslovačko“.
Česi i Slovaci su to pokušali, ali sudbina nije vodila računa o tome i 14-milionska zemlja nastavlja da živi u veoma čudnim uslovima – koji još nisu dobili konačnu definiciju i perspektivu. Nije je dao ni Pavel Kohout, ali je ovih dana na pitanje šta predstavlja dominantno raspoloženje u Pragu – nada, ravnodušnost, rezignacija, strah – ovako odgovorio: Ako izuzmemo ravnodušnost, svega toga ima u raspoloženju, rekao bih da je to dominantna mešavina straha i nade…
Ova Kohoutova ocena svakodnevno se ovde potvrđuje, s napomenom da se svakog dana rasprsne po neki balon od inače malog broja preostalih nada i iluzija.