„Sve je bilo crveno od krvi“: Kako su vlasti SSSR pokušale da sakriju jednu od najgorih katastrofa 1970-ih

Nesreća je odnela živote 23 osobe, a povređeno je 125. Sovjetske vlasti su učinile sve da detalje tragedije sakriju od javnosti, pa su se pojavile glasine da su ljudi pali na visokonaponske žice, poginuli od strujnog udara, ili stradali pod točkovima voza. Ali, šta se zapravo dogodilo tog dana u mirnom podmoskovskom gradiću, kako je katastrofa šokirala njegove stanovnike i kako je uticala čak i na istoriju SSSR-a?

Tog dana 1977. godine, na železničkoj stanici grada Puškino kod Moskve, bila je, kao i obično, gužva. U jeku letnje sezone neki meštani su odlazili ​​da uživaju u poslednjim letnjim danima, drugi su žurili u prodavnice prestonice – bilo je vreme spremanja za školu.

Oko 11 sati na pasareli koja prelazi preko stanice okupila se masa. Pošto nije postojala tabla za red vožnje, informacije o dolascima i odlascima vozova dobijali su preko razglasa. U međuvremenu, voz iz Zagorska je malo kasnio. Nije bilo jasno koji će brže krenuti za Moskvu – taj ili drugi koji je stajao na susednom peronu. Tada je u rasporedu bila planirana i višečasovna pauza, pa su ljudi bili u neizvesnosti i mnogi su čekali na mostu, sa kojeg su bila podjednako blizu oba voza.

Dok su putnici čekali saopštenje, stigao je i voz iz prestonice, a broj ljudi na mostu se povećao. Nastala je gužva i konfuzija, bilo je mnogo starijih ljudi sa malom decom, kao i tinejdžera koji su bili na raspustu.

Konačno je sa razglasa najavljen skori dolazak voza iz Zagorska. Putnici su pojurili preko mosta do željenog perona. U tom trenutku most je zlokobno zaškripao, građa se urušila, a potom – odlomila.

„U 11.10 časova, kada su putnici prelazili preko mosta, došlo je do pucanja donjeg pojasa raspona broj tri na mestu najveće slabosti, zbog čega se most obrušio na magistralni i stanični kolosek“, pisalo je kasnije u optužnici protiv nadležnih.

Pad mosta su odložile žice kontaktne mreže, ali samo na nekoliko sekundi. Onima koji su se u tim trenucima penjali uz stepenice to je sigurno spasilo živote. Međutim, težak komad mosta probio je sajlu i uz strašnu graju se srušio na šine, vukući za sobom ljude.

Direktorka srednje škole broj 2 u Puškinu, Olga Zinovjeva išla je tog dana na sednicu gradskog komiteta KPSS.

„Bila sam otprilike na sredini mosta kada mi je iznenada nestao ispod nogu“, rekla je ona lokalnom istoričaru Vasiliju Pančenkovu 2007. godine

Olga je potom imala kratko zamračenje svesti, a sledeće čega se se seća je sebe kako već sedi između šina i čvrsto drži torbu u rukama.

„Desno i levo od mene ležali su ljudi, mnogi su stenjali. Vremena je, očigledno, prošlo vrlo malo, pošto su neki ljudi i dalje padali. Pokušala sam da se pomerim, ali nisam mogla. Sve okolo je bilo crveno od krvi“, ispričala je.

Prilikom pada, jedna nastavnica u istoj školi je slomila nogu, a u okružnoj bolnici su je smatrali „lakše povređenom“.

„Jecaj koji kao da je došao ispod zemlje“

Još mnogo pre tragedije se među meštanima šuškalo o „nesrećnom mostu“. Sagrađen je još kasnih dvadesetih godina prošlog veka i kako se stanica razvijala, produžavan je novim rasponima, kako se kasnije ispostavilo, uz korišćenje polovnih materijala. Most se spuštao na tri platforme. Neposredno ispod glavnog dela mosta bile su žice sa strujom visokog napona. Prema rečima jednog od stanovnika Puškina, pozivajući se na sećanja njegovog dede, koji je služio u policiji 1940-ih, most se prvi put delimično srušio već posle rata.

Nadogradnja mosta bila je potrebna ne samo za prolaz do železničkih platformi – on ​​je povezivao centralni deo Puškina sa zapadnim. Nije bilo drugih legalnih načina da se peške pređe sa jedne na drugu stranu grada. Postojao je automobilski prelaz, ali ga je nedisciplina vozača učinila preopasnim.

Ekaterina Saprunova je radila kao zamenik šefa apoteke broj 26, koja se nalazila na staničnom trgu. Ona se priseća da su se 70-ih godina prošlog veka građani plašili da hodaju po mostu, iako nisu znali za postojeće probleme.

„Pričalo se o mostu, bilo je strašno spuštati se niz stepenice, posebno zimi, kada zaledi. Čak se i pričalo kako vlasti voze automobile, a ne vide situaciju sa mostom “, rekla je za ruski portal Lenta.ru.

Prema lokalnim istoričarima, tih godina most se tresao, vibrirao i „disao“. Osim leti, bio je opterećen i zimi, pošto je u blizini stanice bila buvlja pijaca. Pričalo se i da je mnogo pre tragedije, deo mosta „klonuo“ pod teretom ljudi koji su išli iz vozova ka pijaci.

Prema spisima, dve godine pre tragedije, 30. oktobra 1975. godine, Ministarstvo železnica (MPS) SSSR je planiralo izgradnju tunela na stanici Puškino u narednih pet godina, u okviru pripreme železničke pruge za Olimpijske igre 1980. Projekat podvožnjaka završen je 1977. godine i od tog trenutka nabavka gornje konstrukcije za pešački most više nije bila uključena u godišnje prijave upućene Ministarstvu železnica. Međutim, za izgradnju tunela bilo je potrebno nekoliko godina.

Kada se most 1977. raspao, odvojeni raspon mosta bio je slomljen na pola, deo je ležao horizontalno na platformi, a drugi pod uglom u odnosu na oslonac. Očevici iz Puškina su dugi niz godina delili užasne detalje: jedna od žrtava imala je butne kosti koje su joj, navodno, od snažnog udarca izašle iz pazuha, druga je visila na žicama i zadobila smrtonosne opekotine. Mlada devojka se od straha tako čvrsto uhvatila za ogradu da su joj ruke jedva bile otvorene. Preživela je šok. Prema rečima Saprunove, desetak svedoka katastrofe lečeno je u psihijatrijskoj klinici u ovom gradu.

„Bilo je mnogo žrtava“, naveo je advokat Mark Kogan u svojim memoarima. „Neki od putnika su poginuli, udarila ih je struja, neki su umrli ili su zauverk osakaćeni pod srušenim konstrukcijama mosta.“

Međutim, njegove tvrdnje o strujnom udaru mogu biti dovedene u pitanje, jer kada se žica pokida, deonica se automatski isključuje. Postojala je i verzija da su neke od žrtava bile one koje su završile pod točkovima dolazećeg voza, ali na forumima stanovnika grada Puškina mogu se pronaći tvrdnje očevidaca da voz nije pregazio nikoga.

„Kada sam stigao do stepenica, most se zatresao“, napisao je očevidac. „Začuo se prasak i vrisak. I video sam da je ceo raspon mosta sa moje leve strane bio na šinama. Raspon je ležao dole, a na njemu se rojila ogromna masa ljudi i začuo se plač. Ljudi su naglo počeli da se spuštaju niz stepenice do platforme, a i ja sam otišaoda se popnemdrugim stepeništem bliže gradu i upozorim majku da ne ide dalje.“

Saprunova je sa kolegama iz apoteke pet minuta kasnije istrčala na mesto tragedije. Poneli su zavoje i lekove kako bi pomogli žrtvama.

„Pogodio me jecaj, jeziv, kao da dolazi ispod zemlje“, sećala se. „Potrčali smo uz stepenice, svuda je bilo uplašenih ljudi koji su imali sreću da ostanu na vrhu. Počeli smo da oslobađamo unesrećene iz ruševina na dnu mosta i pružamo im prvu pomoć.“

Okolinu mesta incidenta ogradili su službenici saobraćajne policije, u pomoć su im pritekli policajci iz drugih odeljenja. Tela su prekrivana belim čaršavima i na nosilima odneta sa platforme.

Unesrećeni su odvezeni u Centralnu okružnu bolnicu i bolnice u susednim gradovima, a zbog nedostatka prostora, ljudi su položeni na podove u hodnicima. Pacijenti koji su bili na nogama su odmah otpuštani. Tada, pre 45 godina u Puškino je prvi put dovezena oprema za oživljavanje iz Moskve. Prema rečima Saprunove, mnogi su spaseni zahvaljujući šefici apoteke Svetlani Kozirevoj koja je počela da sortira žrtve po težini povreda, sama je vršila trijažu pacijenata i i slala ih u Centralnu okružnu bolnicu. Godinama kasnije, Kozireva je ušla u manastir i još uvek služi kao monahinja.

U katastrofi su stradale 23 osobe. Još 125, uključujući nastavnika fizike Zinovjeva, zadobilo je povrede različite težine. Tragedija je na ovaj ili onaj način pogodila mnoge stanovnike Puškina. Svako je poznavao nekoga ko je umro ili postao invalid.

Nakon evakuacije ranjenih, nadležni su pristupili hitnoj demontaži  oštećenih konstrukcija mosta i zameni žica. Mesto tragedije zatrpano je peskom i posle samo tri sata je obnovljeno kretanje vozova. Kažu da ljudi koji su se uveče vraćali sa posla nisu mogli ni da slute šta se dogodilo.

Materijalna šteta na moskovskoj železnici procenjena je na skoro 30 hiljada rubalja. Novine nisu saopštile detalje incidenta, ali su objavile da je pokrenut krivični postupak. Pod kontrolu ga je uzeo Centralni komitet KPSS, a istraga je poverena istražnoj jedinici za posebno važne slučajeve Tužilaštva RSFSR.

Teorija pukotina

Andrej Zenkin, šef stanice, Jurij Majboroda, glavni inženjer pruge Moskva-Jaroslavlj, Boris Pavlov, šef koloseka filijale Moskva-Jaroslavlj, i Nikolaj Ivanov, načelnik odeljenja inženjerskih konstrukcija pružne službe bili su oni protiv kojih je podignuta optužnica zbog urušavanja mosta. Kako se navodi u službenim dokumentima, sva četvorica su, „kao službena lica, krivičnim delom i nesavesno postupali u vršenju službene dužnosti, čime su naneli značajnu štetu državnim interesima i zakonom zaštićenim pravima i interesima građana“.

Majboroda se izjasnio krivim za nemaran odnos prema službenim dužnostima, Zenkin kao delimično kriv, a Pavlov i Ivanov su se izjasnili da nisu krivi.

Istražitelji su otkrili da je Zenkin još u julu 1975. godine organizovao pregled konstrukcija na železnici, uključujući pešački most na stanici Puškino. Radnici koji su ga pregledali ukazali su na opasne nedostatke u trećem rasponu, koji je u velikoj meri bio zahvaćen korozijom. U stvari, most je tada već bio u zapuštenom stanju. Zenkin se složio sa ovim zaključkom.

U maju 1976. izvršeno je planirano, detaljnije ispitivanje mosta: i ponovo su inženjeri skrenuli pažnju na ozbiljne nedostatke. Međutim, ovoga puta, iz nekog razloga, Zenkin nije uvideo opasnost i dozvolio je da most radi bez ikakvih ograničenja.

Majboroda je optužen da je znao za neispravno stanje trećeg raspona, ali nije preduzeo mere da otkloni nedostatke i nije to zahtevao od majstora nadležnih za popravku mosta. On je 1976. pisao da je napravljeno ojačanje metalnim uglovima za bezbedan prelaz putnika u trećem rasponu, iako to u stvari nije učinjeno.

Pavlov je znao i za neispravno stanje nadvožnjaka. Prilikom farbanja mosta u junu 1977. godine nije proveravao kvalitet radova, za koje se pokazalo da su urađeni uz grubo kršenje pravila – bez odgovarajućeg čišćenja metalne površine od rđe. Zbog toga nije otkriveno oštećenje korozijom.

Ivanov, upoznavši se sa rezultatima inspekcije u julu 1975. godine, „nije preduzeo mere da temeljnije ispita most kako bi u potpunosti identifikovao sve postojeće nedostatke“. Branio ga je advokat Mark Kogan.

Preliminarna istraga je dugo trajala. Bilo je potrebno ispitati stotine žrtava i svedoka, sačekati oporavak žrtava koje su bile u bolnicama, kako bi se utvrdila težina njihovih povreda. Kao razlog za uništenje mosta navedeno je smanjenje donjeg pojasa pod uticajem korozije. Takođe je otkriveno da je opterećenje konstrukcije od strane ljudi bilo značajno manje od maksimalnog dozvoljenog.

Kogan se obratio profesoru Grigoriju Barenblatu, specijalizovnom mehaničaru, koji je govorio o „teoriji pukotina“ tada malo poznatoj u SSSR-u. Advokat je uspeo da dobije zakazivanje ponovnog ispitivanja, kojim je ustanovljeno da su gvožđe od kojeg su napravljene urušene konstrukcije mosta proizvodile fabrike sve do 1864. godine, kada su promenjeni standardi.

Na suđenju se prvi put čula narodna izreka – „Most je umoran“.

Dana 28. februara 1979. godine, Sudski kolegijum za krivične predmete Moskovskog oblasnog suda izrekao je kazne optuženima po članu 172 Krivičnog zakonika RSFSR „Nepažnja“.

„Kao rezultat nemarnog odnosa optuženih Zenkina, Majborode, Pavlova i Ivanova prema službenim dužnostima i nepreduzimanja mera u skladu sa svojim službenim položajem da obezbede bezbedno stanje pešačkog mosta na stanici Puškino u Moskvi Železnica je nastavila sa radom u vanrednom stanju“, rečeno je na sudu.

Zenkin i Majboroda su osuđeni na tri godine u radnom logoru, dok su druga dvojica  odmah puštena zbog amnestije povodom 60 – godišnjice Oktobarske revolucije. Ivanov je dobio dve godine, Pavlov takođe, ali uslovno. U njegovom slučaju je uzeto u obzir stanje njegove supruge invalida, kojoj je bila potrebna nega.

Most je ubrzo obnovljen, ali su se meštani i dalje plašili da hodaju po njemu, radije su prelazili prugu preko privremene drvene konstrukcije. U jesen 1979. godine pojavio se dugo obećavani podzemni tunel dužine 100 metara.

Prema rečima advokata Kogana, posle katastrofe u Puškinu konačno su u celom SSSR-u počele da se dešavaju pozitivne promene u obezbeđivanju bezbednosti putnika u železničkom saobraćaju.

„Posle katastrofe, skoro svi stari pešački mostovi na mnogim stanicama moskovskog železničkog čvora su potpuno ili delimično zatvoreni, a počela je izgradnja podvožnjaka za pešake“, zaključio je on.