Sve manje izgleda za nalaženje preživelih

Prema najnovijem bilansu u Kini je poginulo 32.477 ljudi u razornom zemljotresu koji je prošle nedelje pogodio zemlju, dok zvaničnici strahuju da će taj broj preći 50.000. Kineska vlada takođe je juče saopštila da je 220.109 ljudi povređeno, dok se veruje da je oko 4,8 miliona ljudi ostalo bez krova nad glavom u potresu od 7,9 stepeni po Rihterovoj skali čiji je epicentar bio u jugozapadnoj provinciji Sečuan.
Sve manje je izgleda za nalaženje preživelih, šest dana posle udara koji je opustošio jugozapad Kine, i mada spasilačke ekipe i dalje tragaju centar pažnje je pomeren na uklanjanje mrtvih i sprečavanje širenja bolesti i zaraza. Uprkos sve manjoj nadi da će oko 10.000 zarobljenih u ruševinama biti nađeno živo, juče je pronađeno još 60 preživelih u Sečuanu.

Porodilja doji osam tuđih beba

Čengdu – Jedna Kineskinja, po profesiji policajac, pritekla je u pomoć žrtvama zemljotresa tako što doji osam beba, piše juče dnevnik iz Čengdua. Prema pisanju lista, 29-godišnja Đijan Sjaođuan, koja se nedavno porodila, prihvatila je da hrani bebe tri žene koje su, zbog stresa, ostale bez mleka, a čija deca su odbijala mleko u prahu. Mlada žena je uzela na sebe da hrani i pet beba smeštenih u sirotišta koja nisu imala zalihe mleka u prahu. List je tu vest objavio na specijalnoj stranici pod nazivom „heroji“.

U glavnom građu Sečuana, Čengduu, koji je na oko 200 kilometara južno od epicentra novog potresa, zaljuljale su se zgrade. Hiljade vojnika i članova porodica koji traže nestale rođake obilaze Bejčuan, jednu od teško pogođenih oblasti u provinciji iz koje su juče ljudi pobegli zbog opasnosti od prelivanja voda iz napuklih brana. Širom Bejčuana vide se zabrinuti ljudi koji traže rođake kako se svađaju sa policijom koja im ne dozvoljava da ulaze u neke delove iz bezbednosnih razloga. Mnogi zanemaruju upozorenja i kopaju rukama po kamenju i zemlji uzvikujući ime traženog u nadi da će nekog naći. Neki ljudi i dalje stoje ispred škola i fabrika u iščekivanju vesti.
Vlada pokušava da unese neki red među izbeglice i da ih registruje po mestu stanovanja. Prave se spiskovi imena koji se kače u bolnicama i centrima gde su okupljene izbeglice. Samo u jednoj areni u gradu Mjangjangu, blizu oblasti Bejčuan, nalazi se 25.000 izbeglica, gde timovi za pomoć rade na beleženju njihovih imena i gde se povremeno uzvikuju imena ljudi koje rođaci traže. Rad na spasavanju je otežan lošim vremenom, nepristupačnim oblastima i stotinama naknadnih potresa tla. Ponude za pomoć stigle su sa svih strana i spasilačke ekipe stigle su iz Japana, Rusije, Tajvana, Južne Koreje i Singapura, a dato je do sada oko 900 miliona dolara u novcu.
Svi listovi se osvrću na „kinesku agoniju“, nakon razornog zemljotresa, i naročito na očaj roditelja čija su deca u velikom broju izgubila živote u ruševinama škola. Neki se i dalje nadaju da je njihovo dete preživelo i novine su pune potresnih članaka o roditeljima čije su se nade izjalovile.
Brza reakcija Pekinga na ovu katastrofu ne može međutim da prikrije činjenicu da je korupcija kriva za tako veliki broj ljudskih žrtava, primećuje britanski Observer; trećina poginulih su deca zatrpana u 6 900 učionica koje nisu izdržale silinu zemljotresa. Škole su se pokazale kao najmanje bezbedne zgrade, kao i veliki broj nedavno izgrađenih stambenih zgrada, ali i brana, uprkos tome što je Sečuan poznato trusno područje. Ovo je posledica sistematskog nesprovođenja pravila u zamenu za mito, što svi u Kini znaju. Problem je u tome što lokalni zvaničnici imaju veliku moć i nadležnosti za koje nikom ne odgovaraju, a više nemaju veru u komunističku utopiju, te im ostaje samo da u svom okrugu prate ubrzani razvoj zemlje i veliki deo novca namenjenog gradnji stave u sopstveni džep.