Sve nenormalno mi smo živjeli kao normalno

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Anida, izvini, hoću da znaš da nemam ništa s tim. Da sam pokušao da zucnem , ali to je bilo dovoljno da postanem ustaša i izdajnik, i još ponešto o čemu ne smem….. Ni sad nije mnogo bolje….

   1. Rat u Bosni je bio samo nastavak onog istog gradjanskog rata iz 1941.
      Bilo bi lepo ali čudno da vidimo neku priču proteranih Srba, ali eto malo je onih četvrt miliona iz Hrvacke ili isto toliko sa Kosova da se medju njima jelte nadje neko da ispriča svoju priču, a tek da se neko iz naroda njihovih progonitelja izvini? Nemogući dogadjaji. Ah što rekle Lale, ta mante ih.

2. Hvala gdji Kljucanin za ovu iskrenu i humanu autobiografsku pricu

3. A ja se secam zivota za vreme komunizma u Jugoslaviji, tj.vreme pre pada Berlinski zida. Bili smo zigosana porodica jer mi je deda bio visoki oficir Kraljevine Jugoslaviji a drugi deda bivsi industrijalac.Pravnik sam sa zavrsenim postdiplomskim studijama i polozenim pravosudnim ispitom, vredan i dobar radnik sam bila ali nisam mogla da napredujem vise od viseg ssvetnika i to mi je otvoreno bilo receno kad god bih izrazila interesovanje ili ucestvovala na konkursu za neko rukovodece mesto, makar to bio i samo sef nekog odseka. Receno mi je da je bezbednosnom proverom utvrdjeno da moji roditelji pripadaju porodicama koje „nisu uvidjale revolucionarni znacaj narodnooslobodilacke borbe“ i da zato ne mogu napredovati vise od viseg savetnika,tj. ne mogu biti rasporedjena ni na kakvo rukovodece mesto. A deda koji je bio oficir Kraljevine Jugoslaviji bio je heroj Prvog svetskog rata, nosioc najvisih odlikovan kao sto je Ordren Belog orla sa macevima, orden Jugosloveneke krune, tri zlatne medalje za hrabrost „Obilic“, orden Svetog Save, orden za najbolje izvedenu nastavu posto je izmedju dva rata predavao i na Vojnoj akademiji a celo vreme Drugog svetskog rata je bio zarobljen u logoru Osnabrik u Nemackoj, sto znaci da nije bio u cetnicima a opet je komunistima bio kriv i celu porodicu su mu maltretirali decenijama. A tek sta je moja porodica jos prezivela od te revolucionarne oslobodilacke borbe. Izbacili su nas iz naseg vlastitog stana u najstrozem centru Beograda i to kad sam ja bila beba od mesec dana, u januaru na sneg i strpali nas u zajednicki stan sa jos dve porodice od kojih je jedna isto tako bila zigosana a druga je bila dousnik Udbe. Celo vreme od 1945-1990 bili smo porodica koja je morala da zivi tiho, pobuceno, da nikada ne spominuemo ko nam je otac, ko nam je deda, bili smo cutljivi i ziveli po strani. Ja se secam kada sam bila treci razred osnovne skole nase odelenje je spremalo neku predstavu za tadasnji Dan Republike 29.novembar koja je imala naslov „Sunce se radja“, svi u odelenju su dobili po neku ulogu samo j i Romi koji su tada bili u nasem odelenju nikakve ulogu nismo dobili iako smo sedeli u klupama i zeljno ocekivali da nam uciteljica bar dodeli da mozemo i mi da stanemo na binu sa ostalim nasim drugovima ali samo ja i Romi smo ostali van te razredne predstave. Ja sam cak sutradan kad sam posla u skolu obukla plavu suknjici i zutu bluzicu da izgledam kao sunce koje se radja ne bi li mi uciteljica dozvolila da i ja stanem na binu ali ostala sam da sedim u klupi. A bila sam se smrzla taj dan u toj odeci jer je to bila letnja odeca sa kratkim rukavima a bila je druga polovina novembra meseca. Nisam imala pravo da ucestvujem u predstavi zato sto je uciteljica znala da mi je deda bio industrijalac pre rata i nije smela da me stavi u predstavu. Skola je bila u blizini naseg sustanarskog stana, koji je pre rata bio u nasem vlasnistvu a u koji su nam posle rata ubacene jos dve porodice, i cesto sam cula da me komsije nazivaju gazdina unuka pa je taj naziv stigao i do uciteljica. Eto narode moj, takav je bio zivot 70% gradjana Srbije u tom „leeepom vremenu“ za kojim cesto sada naricemo, spasili su se jedino oni koji su pobegli iz zemlje, ali su zato njihovi cak i dalji clanovi porodice koji su ostali da zive ovde bili zigosani i to cak najvise zigosani jer su imali rodbinske veze sa srpskom dijasporom u inostranstvu i bili su duplo sumnjivi zbog toga pa su stalno bili pod prismogtom. Naravno u svom tom nasem jadu najvecu ulogu su odigrali dousnici koji su se izivljavali zbog ljubomore i kompleksa prema nama. Tako je bilo sve do 1990-godine, padom Berlinski zida svi ti ljudi su konacno prodisali, ja sam posle toga normalno napredovala u sluzbi i dostigla sam najvisa zvanja u pravnickoj struci. Znaju nasi ljudi kako je to bilo, a tek da ne govorim o onim jadnicima na Golom otoku, onim sirotim ljudima kojima je oduzeta nacionalna cast pa su ih iako su bili visoki intelektualci terali da ciste ulice, onim jadnicima koji su po 10-15 godina proveli po zatvorima ni krivi ni duzni radeci tamo po kamenjarima a bili su u zatvorima samo zato jer su pripadali intelektualnoj gradjanskoj klasi. Tako da ne treba govoriti o tom vremenu kao leeepom zivotu tada jer lep zivot tada je imalo samo 30% stanovnistva a 70% gradjana je moralo da bude povuceno i da cuti, trpi i pati. I ovi ratovi 90-tih su rezultat svega toga sto se desavalo od 1945-1900.