Sve o Neši ništa o Ugovoru

MORE MIKI, MAN SE NAŠEG PUTA MORE MALI, NE KVARI BIZNISA MORE MIKI, DAJ NA UVID SPISE
Glavu dajem, Ugovor ne dajem.
Glavne junake ove savremene narodne epske pasme sigurno prepoznajete. MIKI (Ministar Kapitalnih Investicija) je „narodni“ Velja, Velimir Ilić, bivši i sadašnji ministar, Mali je mladi predsednik Parlamenta Vojvodine Bojan Kostreš, a „drum“ oko koga se spore je autoput Horgoš – Požega. Mada bi nadimak „mali“ odgovarao čitavom narodu sorabskom, radoznalom i znatiželjnom, koji nema druga posla nego da „graditelja“ ometa i usporava u svom poslu. Zna se da je dobro, pošteno i u narodnom interesu, čim je „narodni“ Velja ugovorio. Zar da suvozač petooktobarskog bagera prevari i izigra svoj „rođeni“ narod. Kome je, posle tolikih puteva, putića, staza, trotoara, mostova i mostića, počeo i kliniku da pravi.
Sve za narod, a taj isti nezahvalni narod na tolika dobročinstva uzvraća sumnjom i „prozivanjem“. Hoće nezahvalnici i uzaludnici da vide nekakav koncesioni ugovor. Šta ima da gledaju, kad ništa ne razumeju. Visoka je politika to, bre. Viši državni interes. U koji se obična „raja“ ne razume. Njeno je da ćuti i radi. Ima ko da razmišlja i sastavlja ugovore. Zar to još nismo apsolvirali, iako nam je makijevalizam predavao nadaleko čuveni profesor SM.
Mada baš nije jasno, što ni poslanici, kao „najviši predstavnici naroda“, ne smeju ništa da vide ni čuju o koncesiji. Iako skoro nije bilo sednice u prva tri meseca rada Hajd Parlamenta, a da neko nije tražio da „narodni“ Velja izvuče ugovor iz fioke i pokaže ga javnosti. Kakav se „dijalog gluvih“ tim prilikama najčešće vodio, ilustrovaću citatom iz ove iste rubrike od 30. juna: „Neša (Čanak) sa govornice traži pokažite ugovor (o koncesiji), Veljini narodnjaci odgovaraju ti si kao mlad duvao, Neša opet pokažite ugovor, oni vozio si motor, Neša po treći put pokažite ugovor, oni tvoj prijatelj je bio narkodiler. Sve saznasmo o Neši, ništa o Ugovoru“. Čak je na jednoj od sednica, „nestašni“ Ivica (Dačić) crnohumorno prokomentarisao da je Velja sa svojim „tajnim“ autoputem, uspeo ono što niko do sada nije uspeo – da Čeda, Neša i Toma budu istomišljenici po nekom krupnom pitanju.
Međutim, opet je Velja u pravu. Jeste poslanike izabrao narod, a poslanici ministre sa sve Veljom. Pa bi bilo logično i zdravorazumski da izabrani podnose račune (pa i ugovore) onima koji su ih izabrali. Da, ali smo mi država Partokratije, gde vladaju partije, dok su poslanici, kako kaže Slobodan Vučetić, samo „partijski kuriri“ svojih stranaka. Pa kad je već tako, šta će im Veljin ugovor. Njihov posao je da budu tu kad se pritiska „zeleno“ ili „crveno“. O čemu se odlučuje i šta lično misle, nisu bitne činjenice. Sve je to promućurni „narodni“ Velja shvatio i dao obavezne instrukcije svojima u Hajdu. Da ništa ne odgovaraju što se tiče ugovora, već da veličaju „lik i delo“ najvećeg graditelja i vređaju radoznale i znatiželjne „pitače“.
Na kraju, malo ozbiljnosti. Zašto stara a pogotovo nova vlada Profesora Premijera dozvoljavaju ovaj besprizorni „dijalog gluvih“ između Velje i naroda, i posebno, da je „narodni“ Velja zastupa i „brani“. Da li su možda Velju pustili da se do kraja ugruva, kad ga već na vreme nisu zaustavili, pa će ga u dogledno vreme „pustiti niz vodu“. Ili sa autoputem i ugovorom nešto zaista nije u redu, pa se plaše da ga objave. Jedni kažu da ovaj autoput nije uopšte trebalo graditi jer ima važnijih prioriteta (na primer koridar 10), da on, u strateškom smislu, nigde ne vodi(ne računajući predele Veljinih birača), da nema uslova za ekonomsku opravdanost (broj vozila koja ća ga koristiti). Drugi opet kažu da je pokradena Vojvodina, kojoj Velja direktno uzima „njihove novce“ od putarina koje bi se naplatile na već izgrađenim deonicama. Treći kažu da je izgradnja autoputa možda opravdana, ali da je ugovor krajnje sumnjiv i problematičan.
Šta je prava istina, niko ne zna, niti može znati. Da li je izgradnja ovog autoputa opravdana, trebalo je raspraviti i utvrditi pre potpisivanja koncesionog ugovora. Toliki inženjeri i ekonomisti, a sve se radilo i odlučivalo u uskom partijsko-ministarskom krugu iliti kružoku. Tako se i inače radi, pa nas, iako se radi o investiciji „teškoj“ milijardu i po evra, ništa nije iznenadilo. Ni ranije nas niko ništa nije pitao. Dok se sve ne dogovori i ugovori. Ali su nas makar izveštavali. Bolje reći, zvonili na sva zvona i partijske bubnjeve. Da „velike uspehe“ marketinški iskoriste i politički kapitalizuju. Asfaltira se kilometar seoskog puta negde u „dubokoj“ provinciji, pa pravo na drugi dnevnik RTS-a. Da ljudi vide šta se radi i kako se radi.
A oko Veljinog autoputa vrte se milijarde, a svi ćute kao zaliveni. Iako su mogli da naprave pravi višednevni TV karneval. I prikupe i povrate mnogo „biračkih duša“. Pa ko ne bi onda pomislio da se nešto krije. Tako da će teško neko poverovati da su „posla čista“, čak i da se ispostavi da je ugovor(ako se nekada zaista obelodani) korektan i rentabilan za „našu stranu“(ako se uopšte zna koja je „naša“). Pre će se verovati da se radi o nekoj novoj ujdurmi, e da bi se prikrile činjenice. Jer ako je sve u redu, šta se i što se čekalo.
I tako sve u krug. Dok jednom ne dođe vreme da su „ministri zbog naroda“ a ne obrnuto.