Na koji god način postojala, prošlost nam se uvek javlja, šalje znak: Ljudi, sećanja – Radoslav Petković (1953 – 2024.)

Niko vam, niti u jednom času, ne može garantovati da ćete se sutra probuditi, da ne govorim o pijanim vozačima ili naoružanim ludacima koji vas po buđenju mogu presresti. Naravno, postoji račun verovatnoće koji je, kada čovek ima dvadeset godina, ipak na njegovoj strani. Kada pređete šezdeset on je protiv vas, i što vreme više odmiče prestaje i biti računom verovatnoće. Postaje surova i neprijatna izvesnost.

***

Na koji god način postojala, prošlost nam se uvek javlja, šalje znak. Izlažem se opasnosti da budem smešno banalan i da pomenem: zvezdano nebo. Neće tu pomoći pozivanje na Kanta jer je i ona njegova rečenica o zvezdanom nebu iznad nas i kategoričkom imperativu u nama, toliko citirana da je i sama postala bolno banalna. Svejedno: kada pogledamo zvezdano nebo zagledali smo se u prošlost, one zvezde što ih vidimo bile su takve, i na tom mestu, pre recimo milion godina. Ali slika je još komplikovanija: celokupna slika zvezdanog neba predstavlja niz prošlosti, s obzirom na nejednaku udaljenost zvezda; negde vidimo bližu prošlost, vrlo relativno bližu, jer su opet u pitanju stotine hiljada ili milioni godina, negde dalju. Dakle, jednu vrlo slojevitu prošlost.

***
I ona nam se kao ljudima, u našim malim i kratkim životima snom omeđenim, upravo tako javlja. Osim ako je ne pokušamo sistematizovati kroz napor pisanja autobiografije ili memoara – sam pokušaj sistematizacije stvar čini, u jednom smislu, sumnjivom, mada je sasvim moguće ispisati neke lepe, ali nikada sasvim, ili čak vrlo malo, istinite knjige – prošlost nam se uvek tako javlja, slojevito i fragmentarno. Neki detalj iz ovog trenutka, dakle sadašnjosti, pokrene niz asocijacija. To se valjda zove sećanje.

***

Pisac sam romana koje i ja, a i oni koji su o tome ozbiljnije pisali, samo uz vrlo mnogo ograda mogu nazvati istorijskim, ali je zanimljivo kako sam roman u kojem se najviše i najneposrednije bavim sopstvenom prošlošću napisao onda kada sam lične prošlosti najmanje imao, na samom početku, kao prvi roman: „Put u Dvigrad“. Istorija je tu tek prodirala, kroz priču o poreklu spomenika u malom primorskom gradu, dakle upitanost o istinama istorije, ali je u tom romanu autobiografska crta neupitna i zapravo direktna.

***

Na davnom prvom izdanju toga romana stoji slika gradske kapije u Rovinju i danas mi se to sviđa, mada sam se onda, kao mladi pisac, bunio zbog, takvog preterano pojednostavljenog, tumačenja romana. Dvigrad je nekada postojao a i sada postoje njegove ruševine, iznad Limskog kanala, blizu gradića Kanfanar, ime poznato starijoj generaciji Beograđana koja je letovala u Rovinju jer se tu zaustavljao voz na liniji Beograd-Pula; Kanfanar je, onima koji su putovali vozom, označavao početak i kraj letovanja. U Rovinju nema spomenika renesansnom pesniku, junaci su (uglavnom) plod mašte, mada tadašnji direktor rovinjskog muzeja, danas u penziji, govori, kako sam čuo, kako je on zapravo jedan od njih. Moguće da sličnosti ima, nikada ga, nažalost, nisam upoznao.

***

Ali Dvigrad i te kako ima veze sa Rovinjem, on je „prevod“ Rovinja – da upotrebim taj Prustov izraz po kojem je literatura prevod, prevođenje (traduire) stvarnosti, dakle kao da prevodite sa jednog jezika na drugi. U Rovinj sam bio doveden u ranom detinjstvu, negde u drugoj polovini pedesetih; posle italijanskog egzodusa bio je to, dobrim delom, prazan grad. I dolaziću tu svakog leta, do 92.

***
Takva je uspomena slojevita, upravo kao pogled u zvezdano nebo, vezana za različite trenutke života, životnog doba. Postojalo je jedno naročito vreme, kada je to bio prostor slobode – značilo je pre svega oslobađanje od škole koju nikada nisam voleo – ali i prostor kakav može postojati samo u jednom periodu života, prostor za koji i u kojem verujete da bi vam se svi ludi snovi mogli ostvariti. Ali: i sada, kada bez nekog povoda pomislim na svoju majku, vidim je kako se sunča na jednoj, godinama istoj livadi, na otoku koji se tada, u vreme službenog ateizma, zvao Katarina, a pre kao i sada, Sveta Katarina; prizor koji je srećno pothranjivao iluziju o stalnosti, lepoj nepromenjivosti. Moja majka je, inače, umrla ubrzo pošto su prestali naši odlasci u Rovinj.

***

Uz Rovinj sam kasnije otkrivao čaroliju i zagonetku Istre – a i Trst je odmah tu, uprkos granicama, nerazdvojno sa Istrom povezan – i tako upoznavao, upijao sliku, dah i mirise Mediterana, koji će se kasnije uredno javljati u bezmalo svemu što sam napisao. Ali me je uvek pratila i sumnja u pouzdanost predanja i ona se potvrđivala i na rovinjskom primeru. Sv. Katarinu smo zatekli popločanu stazama od crvene cigle i kao klinac sam čuo priču da je to učinio jedan grof, vlasnik otoka, koji je bolovao od reume a lekari su mu rekli kako je dobro bos se šetati takvim stazama. Tek sam nedavno saznao da je grof uistinu postojao, vodio pustolovan život, na kraju osiromašio i ovde proveo zadnje dane. Bio je paralizovan, posledica neke povrede ili možda sifilisa, te su ga gurali u kolicima.

***

Oni koji pamte odlaske u Rovinj, verovatno pamte i serije ruskih viceva, vezanih za, dobrim delom fiktivni, „Radio-Jerevan“. Vicevi su se sastojali od pitanja koje navodni slušaoci postavljaju navodnom radiju i odgovora. Dakle, slušatelji pitaju da li je tačno da na Trgu Gorkog svakom stotom prolazniku poklanjaju automobil. Odgovor: vest je delimično tačna. Prvo nije Trg Gorkog, već Lenjina; nije automobil već bicikl. I ne poklanjaju ga, već mu ga ukradu. Naša su lična i kolektivna pamćenja, a plašim se i istoriografija, upravo tako, delimično tačna.

***

Devedesete su bile oštar i grub rez u našim životima, ne samo zbog prestanka odlazaka u Istru, a mnogo toga što bih mogao reći bili bi više komentari na istoriju nego lična sećanja. Pouzdan dokaz koliko su to bila loše vremena: kada velika priča proguta ličnu, pojedinačnu.

***

Našao sam se tako u ulozi koju nikada nisam želeo, niti je ikako više želim: govornika na masovnim skupovima. Prvi put sam govorio na Terazijskoj česmi, kada je na njoj organizovan alternativni TV-dnevnik, u znak protesta zbog načina na koji je televizija izveštavala. Kasnije ću govoriti više puta, zavisno od prilike pred različito brojnim auditorijumima, od nekoliko desetina do više hiljada i uglavnom sam, na svoje iznenadjenje, bio ocenjivan kao dobar govornik. Poslednji put je to bilo uveče, 4. oktobra u Staroj i Novoj Pazovi.

***

Ne znam da li sam bio dobar ili loš govornik ali znam koji mi je najgori govor: sa simsa zgrade u kojoj je tada bilo sedište Demokratske stranke, preko puta palate Albanija. Sims je bio bezbedno širok ali ja se prilično plašim visine i nemam pojma šta sam, tek nagađam o čemu, govorio; samo sam mislio kakvo ću veselje napraviti u masi, kada se u nju strmoglavim.

***

Bio je to početak slavnih „šetnji“ u zimu 96/ 97, protesta zbog krađe na lokalnim izborima. Ovo mi spada u najlepše uspomene vezane za Beograd; bili su to politički ali i veseli događaji, gde su hiljade ljudi ne samo protestovali već se i veseli, srdačno družili; zdrava mešavina ličnog i opšteg.

***

Tada sam se, sticajem okolnosti, našao i najviše involviran u više sfere srpske politike: u mom stanu su se nalazili Zoran Đinđić i Nebojša Čović, tada još uvek SPS-ov gradonačelnik Beograda. Zorana sam znao još iz gimnazije, IX beogradske (novobeogradske), on me je i zvao na moj prvi govor na Česmi, Čovića sam upoznao sticajem okolnosti kojima bih kada bih ih sada ispričao, zadro u sferu privatnih uspomena nekih drugih ljudi.

***

Ne vodim svakodnevne beleške, a sigurno ih u ovoj situaciji ne bih ni vodio, no, mada sam razgovorima prisustvovao, uopšte se ne sećam o čemu su razgovarali. Možda mi je nešto bitno promaklo, možda ništa nije ni izrečeno već se radilo o nekoj vrsti uzajamnog preispitivanja, ne znam, i preostaje mi samo zaključak kako sam u bitnim trenucima loš svedok.

***

Tih devedesetih se i meni lično svašta dešavalo: upravo je prvom polovinom decenije roman „Sudbina i komentari“ postigao najveći uspeh, dobio Ninovu, nagradu Meša Selimović i tada značajnu, danas nepostojeću kao i novine, Borbinu nagradu. Da dodam i jednu zanimljivu, kratkoveku, nagradu jednog džez kluba: Jazzbina. Ali nije bilo to srećno već shizofrenično vreme: između Meše i Nina, umrla je moja majka.

***

Od svih knjiga koje sam napisao, ovaj roman je naišao na najbolji prijem kod publike, te se i danas dobro prodaje: upravo ovih dana u Laguni doživljava novo izdanje. Koliko je bilo prethodnih u izdanju Vremena knjige, potonjih Stubova kulture, teško da ću ikada saznati. Nema više ni te kuće.

***

Još jedan detalj: bila je to prva knjiga koju sam napisao na kompjuteru. U pitanju je moj prvi kompjuter, neki će razumeti kada kažem 286, kasnije nadograđen da bude 386, a onima kojima to ništa ne znači: sprava beskrajno ispod mogućnosti ne samo najglupljeg pametnog telefona, već i nekog boljeg ali običnog mobilnog. Mogla se čitati pošta, ali se sa njim na Internet nije moglo, njega ću otkrivati tek nešto kasnije, sa novim kompjuterom, istina uz radosti dajal-ap konekcije; beskrajno sporo i stalno puca, no sve smo prihvatali bez preteranog roptanja, cena novih poduhvata. A počeli su da stižu, prvo preskupi, kao ozbiljan znak društvenog statusa, potom po podnošljivijim cenama, mobilni telefoni.

***

Bilo je to, zapravo bitnije od svih demonstracija, režima, ili romana: početak istinski novog doba, koliko god se ono nekome sviđalo ili ne.

***

U novobeogradskom stanu sam proveo skoro četiri decenije, a onda sam se zakotrljao i počeo seliti: prvo u Pančevo, lep grad, ako se mera redovnog zagađenja izuzme, gde sam stekao dobre prijatelje, potom u Novi Sad. On je sadašnost, ne spada pod rubriku sećanja, dakle nekom drugom prilikom, ako je bude.

***

Sa mnom su se selile i moje mačke, tačnije mačka po selidbi: Bella sa Novog Beograda u Pančevo, Felix iz Pančeva u Novi Sad i sve su selidbe dobro podnele. Molim lektora da ne ispravlja ovakav način pisanja imena, stran premudrom srpskom pravopisu: Isabella-Bella, lepa, velika i divlja, ime je dobila po nekim rovinjskim lepoticama, damama sumnjivog morala, koje su se kasnije srećno udavale u Italiji. Tako makar predanje kaže i voleo bih da u ovom slučaju nije samo delimično tačno; odatle i ime junakinje moga romana „Senke na zidu“. Crni mačak Felix je nazvan po Felix the Cat, junak jednog od prvih crtaća sa početka XX stoleća. On je i dalje stvarnost, dok ovo pišem čujem kako se moja žena svađa s njim jer spretno otvara plakar.

***

U životu čoveka mačke, životinje uopšte, mogu biti bitne ništa manje nego ljudi. Takođe: stripovi – volim stripove, Korto Malteze je važan junak „Sudbine i komentara“, jedan od likova sa ključnim značenjem – crtaći, knjige. Čitalac je mogao primetiti kako često citiram, ali knjige su bitan deo moga životnog iskustva. Kako je to negde napisala Virdžinija Vulf: nikada mi neće biti jasno zašto bi čitanje neke knjige bilo manje bitno, manje životno iskustvo od čajanke u pet.

***

Živeli smo tada u Pančevu i moja žena se vraća kući i kaže: umesto da na putokazu pročitam Kovin, Vršac, pročitala sam Rovinj, Vrsar. U Istri tada dugo nisam bio i nisam želeo, plašio sam se emotivnog šoka koji bi mi, verovao sam, doneo taj put, te sam joj samouvereno rekao: – Sigurno ti to neću prirediti. A onda, nekakav sticaj okolnosti, i počeli smo ići u Istru, čak dva, tri puta godišnje.

Ali Rovinj i dalje, pomalo, izbegavam, mada smo i tamo proveli dva proletna dana, u hotelskom apartmanu sa divnim pogledom na grad i Svetu Katarinu, u okviru rovinjske promocije istarskog izdanja „Puta u Dvigrad“.

***

Naravno da to nije bio povratak: mesta koja smo poznavali ne pripadaju prostoru u koji ih lakoće radi smeštamo; uspomena na jedan prizor je samo žaljenje za jednim trenutkom; a kuće i ulice nam, avaj, beže kao i godine. Sve postoji samo u vremenu. Tako, makar, tvrdi Marsel Prust, a njegovo traganje za izgubljenim vremenom spada u ozbiljnija životna iskustva mojih poznih godina.