Sve što ste hteli da znate o Koraksu

Prva karikatura i čašćavanje društva

Želja za crtanjem javila mu se dok je pohađao gimnaziju u Zemunu. U ateljeu gimnazijskog  profesora Milana Besarabića, Corax je učio o osnovama likovne umetnosti, što će kasnije biti značajno za njegov rad. Sa svojih 17 godina, skupio je hrabrosti da jednu od svojih karikatura pošalje časopisu “Jež” u kom je objavljena 1950. godine.  

A na karikaturi nalazio se bugarski ministar unutrašnjih poslova čija je smena izazvala veliku reakciju i naše javnosti. On je tada nacrtao jednog čoveka koji u prugastom odelu sedi u zatvorskoj ćeliji uz natpis “bugarski ministar policije postavljen na novi položaj”. 

Ovaj sedamnaestogodišnjak je za svoju karikaturu dobio 300 dinara, što je u ono vreme bila velika svota novca (prosečna plata u to doba iznosila je oko 3.000 dinara).

Od prvog honorara, sav ponosan, odveo je svoja četiri druga u poslastičarnicu “Glumac” u kojoj nije bilo ničeg sem kifli, jogurta i minjona. Društvo je pojelo sve što je u toj poslatičarnici bilo, toliko su se počastili da je nekima od njih pozlilo.

Za nas- Corax, za kolege- Tempera

Kako je izjavio, on retko za čim žali. A u to retko spada to što mu majka nije dozvolila da upiše likovnu akademiju. Pravdala se da je bitno imati neki opipljiviji posao, pa je Predrag Koraksić upisao  arhitekturu u Beogradu. Ipak, posle tri godine studija napustio je fakultet, pošto se zaposlio kao karikaturista u listu “Rad”.

Kako se u gimnaziji susreo sa crtanjem i pre svega sa temperama, bio je zanimljiv kolegama iz unutrašnjosti koje nikada pre nisu čule za tempere. Tako su mu nadenule nadimak- Tempera. Kako je jednom izjavio, i danas kada se organizuju druženja i kolege sa arhitekture se okupe, svi ga zovu ovim nadimkom, retko ko onim po kom je poznat.

Kasnije će tokom svoje karijere, Corax preferirati da karikature crta četkicom i tušem. To je za razliku od ostalh karikaturista bio njegov zaštitni znak. Isprva su njegove karikature bile crno bele. Napretkom tehnologije, Corax je počeo da ih ubacuje u računar i popunjava bojom.

Danas sve više, umesto četkica, za crtanje svojih karikatura koristi flomaster. Problem mu pravi polineuropatija, zbog koje ponekad sve slabije oseća prste te mu i za izradu karikature treba više vremena. Ipak, kao što možete ispratiti u listu Danas, ovaj 87-godišnjak, redovno nas obraduje barem jednom karikaturom.

Crtanje uz pomoć samo jednog oka

Coraxovi roditelji bili su učitelji, a kako mu je otac bio komunista i aktivno seljake podstrekivao na pobunu protiv vlasti, odnosno kralja, stalno je dobijao premeštaje pa se porodica stalno selila. Corax je kao dečačić dobio male boginje i tada je preporuka bila da bolesnik mora da boravi u što mračnijoj prostoriji.

Ipak, kako su do drugog mesta putovali vozom, ovaj uslov nije mogao da se ispuni pa je Coraxu stradalo levo oko, tj. postao je razrok. Kako je izjavio u jednom intervjuu, sve što je do sada nacrtao, nacrtao je jednim okom. Levim okom vidi sve oko njega, ali ne i ono što se nalazi ispred njega.

Vežbajući, uspeo je da vrati oko u normalan položaj, ali njegovu funkciju nije mogao. I danas, dok crta mora da “fiksira pogled” i zato je tokom tog procesa uvek “zrikav”.

Karikature zbog kojih je imao “problema”

Nakon pet godina provedenih u “Radu”, Koraksić prelazi u “Večernje novosti”.

U to vreme bilo je zabranjeno crtati Tita, već su karikature oslikavale neke situacije iz društva, loše osobine naroda i slično. To su bile, kako je Koraksić jednom izjavio, “karikature bez adrese”.

A kada je Corax počeo da “adresira” svoje karikature, snosio je posledice. Srećom ne tako teške.

Karikaturisti koji su radili u Novostima, dobili su priliku da u nedeljnom dodatku crtaju nešto “slobodnije” karikature, ali ništa što bi jako uvredilo čelnike partije.

Početkom sedamdesetih u Sloveniji, visoki funkcioner komunističke partije France Popit, smenio je dvadesetak direktora velikih slovenačkih firmi, plašeći se da sektor privrede ne ugrozi vlast komunista.

Kako je rekao Corax u dokumentarnom filmu “Corax- crtanje istorije”, Popit je bio poznat po tome što je voleo da popije.

Zato je na karikaturi predstavljen sa časom viskija u ruci, a u čaši su se uz kocke leda nalazili i smenjeni direktori. Karikaturu je pratio naslov “France Popi(t)”.

Odmah po objavljivanju karikature, centralni komitet Slovenije žalio se komitetu u Srbiji. Brzinski je sastavljena komisija i donešene “presude”. Urednik ovog dodatka, Branko Stošić, izbačen je iz partije, a Corax je kažnjen tromesečnom suspenzijom.

Druga “sporna” karikatura trebalo je bude objavljena u “Dugi”, za koju je Corax takođe crtao.

Akter je bio Kurt Valdhajm, tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija i Titov dobar poznanik. Odnekuda se pojavila fotografija Valdhajma sa Kozare, nastala tokom Drugog svetskog rata, na kojoj je on obučen u nacističku uniformu.

Corax je nacrtao portret Valdhajma, naizgled sasvim običan. Ipak, preko usta mu je bio zalepljen flaster u obliku kukastog krsta. Magazin je otišao u štampu, ali je cenzor zaustavio proces štampanja. tada je 50 hiljada primeraka lista bačeno, a novi tiraž štampao se bez Coraxove karikature.

Koraksić je sačuvao jedan cenzurisan primerak, za svoju ličnu arhivu. Ovo je izazvalo veću reakciju nego prethodni Coraxov “kiks”.

Kako je Koraksić jednom naveo, čak ga je i Manjo Vukotić, koji je tada bio nešto istaknutiji član partije, opomenuo da je on primarno karikaturista “Večernjih novosti” i da ne crta više za “Dugu”.

Corax u Predsedništvu

Smrt Tita karikaturistima donela je slobodu da crtaju sve šta žele, ali i koga žele. Iako se Koraksić karikaturom bavi od 1950. godine, kako je i sam rekao, pravi zamah u karijeri doživljava devedesetih godina prošlog veka, jer je tek tada mogao da radi onako kako je stvarno želeo.

Vreme raspada Jugoslavije, ratova, bombardovanja i problema sa kojima su se suočavali građani, uz sve političke aktere tog vremena, uredno su zabeleženi na njegovim karikaturama.

A jedini tadašnji predsedik koji je “uredno” skupljao Coraxove karikature na kojima je on akter, bio je Milan Milutinović. Nije mu smetalo što ga je Corax uglavnom predstavljao kao fikus u Miloševićevom kabinetu ili kao ribu u akvarijumu.

U trenutku kada je Milošević čekao izručenje Hagu, Milutinović je pozvao Koraksića u Predsedništvo na razgovor. Tada mu je otkrio da je stalno predlagao Miloševiću da treba da se zakupe dve stranice u “Njujork Tajmsu” i na njima da se objave Coraxove karikature kako bi se pokazalo da postoji demokratija u zemlji. Predlog nikad nije usvojen.

Ali je tom prilikom pokojni urednik “Vremena” Dragoljub Žarković poslao fotoreportera koji je uslikao kako se Milutinović i Koraksić rukuju, pa je ispalo kao da su posebno bliski.

 Kome su više smetale Coraxove karikature- Miloševiću ili Miri Marković?

Kako mu je tada otkrio Milutinović, Milošević se nije previše obazirao na karikature na kojima je akter on.

A nalazio se na velikom broju njih. Ipak, Koraksić ističe da je stalno tražio pravi način kako da predstavi Miloševića. U jednom trenutku napravio je potez i povukao liniju, te tako Milošević na licu nije imao oči. Koraksić je izjavio da je time predstavljao autizam Miloševićeve ličnosti.

Ništa od toga mu Milošević nije zamerao. Sem dve stvari.

Smetalo mu je što Corax Miru Marković crtao jako punačku, a ona je zapravo bila na liposukciji i tako je uklonila sav taj višak kilograma.

Druga zamerka je bila što ju je predstavljao sa cvetom u kosi koji Mira nikad nije nosila.

Mira Marković jednom je izjavila da je “Predrag Koraksić najgori karikaturista na svetu”. Dodala je da kada vidi njegove karikature, poželi da više ne bude levičar.

U jednom intervjuu, Koraksić je izjavio da to u vreme nije bio svestan u kojoj je opasnosti bio.

“Nežniji” Tadić

Pored Milutinovića, još se samo bivši predsednik Boris Tadić interesovao za karikature na kojima je on akter.

Kako je Koraksić otkrio u intervjuu za Al Jazeeru, Tadić je poslao saradnika iz svog kabineta da otkupi oko 20-ak karikatura.

Ipak, mladić je izabrao, kako je Corax izjavio, nešto “nežnije” karikature, odnosno one čija tematika nije bila problematična, a Tadić predstavljen u ne toliko lošem svetlu.

Koraksić je vitez

On je 2004. godine postao nosilac najvišeg francuskog priznanja- Legije časti.

Postao je Vitez zbog svog dugogodišenjeg rada i svakodnevnog predstavljanja stvarnosti kroz karikature.

On je tada izjavio:

“Radio sam onako kako sam mislio da je najbolje, uporno i bez kompromisa, a o nagradama i odlikovanjima nisam razmišljao.”

Ovo odlikovanje uspostavio je Napoleon Bonaparta, kao priznanje za vojne i civilne zasluge, bez obzira na primaočevu veroispovest ili mesto rođenja, sve dok je primalac ordena privržen slobodi i jednakosti kao jakim principima.

Orden  su između ostalih dobili i Olja Bećković, Veran Matić, Ružica Đinđić, Emir Kusturica.

Takođe, 2015. godine dobio je nagradu Službenog glasnika za najbolju knjigu iz oblasti publicistike. Priznanje mu je dodeljeno za knjigu njegovih karikatura “Trajno prošlo vreme: Hronologija 1990-2001” koja je objavljena 2014. godine.

Koji je njegov životni moto?

Njegov moto je naslov knjige Žigmund Morisa, koja se zove  “Budi dobar sve do smrti”.

Kako je navodio u intervjuima, nikada nije dao da mu se neko meša u posao i utiče na to šta će Corax da nacrta.  Jedino mu je važno ono što on misli i kako on posmatra i crta stvarnost oko njega.

Corax  na latinskom znači gavran, a Koraksić upravo tako vidi sebe. Kao vranu koja grakće i opominje- do smrti.

Novi kalendar u prodaji

Novi kalendar za 2021. godinu sa karikaturama Predraga Koraksića Koraksa možete kupiti na svim prodajnim mestima štampe, Delfi knjižari u SKC Beograd ili poručiti putem redakcije Danasa na 0113441186 i mejl [email protected] , kao i u našoj online prodavnici na klub.danas.rs.