Sve su istine tačne samo u granicama našeg trenutnog znanja

Svaka zemlja je bila neki drugi život, neka nova priča, gde se samo glavna junakinja i njeni najbliži nisu menjali. A sve ostalo je uvek bilo novo – ljudi, boje, mirisi, ukusi i da, ono što je najteže, uvek je postojalo nešto novo što se podrazumevalo „normalnim“.

***

A ono što je za mene „normalno“ je definisano Beogradom iz 80-ih i 90-ih. Definisali su ga moji roditelji, prijatelji, prijatelji mojih roditelja – druženje, druženje i druženje – roštilji, izleti, zajednička letovanja na otoku Kaprije blizu Šibenika u Hrvatskoj, puno smeha i vina (za velike) i ribe (za male i velike), kupanje u najlepšem moru na svetu i miris borova. Bila sam srećna i bezbrižna.

***

A tu su uvek bile i nezaobilazne Granice, selo pored Mladenovca, gde smo išli vikendom kod tatinih roditelja. U Granicama sam zavolela životinje, zemlju i poljoprivredu. Ali sam i naučila koliko je težak život na selu – dve godine sam živela na selu, pošto nisam htela da idem u obdanište.

***

Završila sam molekularnu biologiju i fiziologiju na Biološkom fakultetu u Beogradu. Oduvek sam htela da se bavim nečim između biologije i hemije. To je bio lep period. Nezaboravna letovanja, učenja sa drugaricama, prve ozbiljne veze… Bez obzira što je u pozadini bio rat, bili smo dvadesetogodišnjaci i tako smo i živeli. Bili smo buntovni, imali smo osećaj za pravdu i tako su se i dogodili protesti 96/97. Bilo je puno pozitivne energije, i neki duh zajedništva, borba za neku opštu stvar.

***

Često mislim na motivaciju tog protesta. Mislim da danas to ne bi bilo moguće. Ni u Srbiji, niti bilo gde drugde. Rezultat u utakmici „Ja“ protiv „Mi“ je 1:0 za „Ja“, bez obzira ko je to „Mi“.

***

Imam utisak kao da više ne postoji pravda niti pravednost. Postoje samo lični interesi i interesi grupe kojoj pripadaš – a i u okviru grupe, lični interes uvek pobeđuje. Svi mi govore da se svet promenio i da to treba da prihvatim, a ja opet ne mogu da ne razmišljam koliko je to loše za sve. Na kraju krajeva, homo sapiens nije evoluirao kao individualac, već u okviru zajednice, ali to je duga i druga priča. A i u nauku se uvukao individualizam i pravila liberalnog kapitalizma, tako da je bitnija karijera od same nauke. I to za mnoge.

***

Otišla sam iz Srbije 13. januara 2002. Nisam otišla zato što sam želela da odem iz Srbije, već sam htela da idem na doktorat. Želela sam da se bavim sa RNK. Zahvaljujući kovidu ljudi su naučili – dobro nećemo preterivati – čuli da postoji RNK, pa sada ne moram da objašnjavam šta je to.

***

Uvek mi je bilo smešno, bolje rečeno tužno, to što neki ljudi neće da se vakcinišu sa RNK vakcinama zato što je to nešto novo i neispitano. Novo je za ljude koji ne znaju ništa o molekularnoj biologiji, o tome kako opstajemo kao živa bića. Za sve nas koji smo to studirali, i koji se time bavimo, RNK je stara prijateljica, i tehnologija upotrebljena u RNK vakcinama nije ništa novo.

***

Čime se ja bavim? Hm… Kako to objasniti? Evo, pokušaću. Ja se bavim prevodom. Prevodom gena (DNK) u proteine od kojih smo izgrađeni. Ja proučavam šta se događa kada dođe do greške u prevodu. A do tih grešaka dolazi često kod raka, ali i kod bolesti nervnog sistema.

***

Konkretno, poslednjih šest godina se bavim autizmom. Kada razmišljam o tome šta radim, i meni deluje kao naučna fantastika. Mi dobijamo male uzorke kože pacijenata, onda uključimo program da te ćelije zaborave svoj identitet i postanu matične ćelije (reprogramiranje), pa potom uključimo drugi program da matične ćelije postanu neuroni (diferenciranje), i na kraju proučavamo neurone koji su veoma slični neuronima pacijenata koji su bili donori kože na početku.

***

U projektu koji ja vodim imamo za cilj pronalaženje biomarkera za autizam – odnosno želimo da doprinesemo pronalaženju markera za autizam. Nauka vam je nešto kao slaganje puzli. Svaki projekat je samo jedna puzla, i tek kada se stavi stotine projekata zajedno i sve što smo naučili u njima, onda dobijemo konačnu sliku.

***

Za bavljenje naukom je potrebno strpljenje, puno rada i truda i ima dosta frustracija. Ali isto tako ima i puno zadovoljstva kada eksperimenti uspeju, kada se početna hipoteza pokaže tačnom, ili ako otkrijete nešto sasvim neočekivano!

***

Naravno, put do vođenja i osmišljavanja ovakvog projekta je bio dug. Definitivno ne lak, ali ipak lep. Doktorske studije sam završila u Milanu, u bolnici San Raffaele i delom na Evropskom institutu za molekularnu biologiju (EMBL) u Heidelbergu, u Nemačkoj. Zatim sam išla na usavršavanje u Centar za gensku regulaciju (CRG) u Barseloni, nakon čega sam se vratila u Milano, u Evropski institut za onkologiju, gde i sada radim.

***

Naučno gledano, nisam napravila nijednu grešku u koracima u svojoj karijeri. Svaka nova laboratorija, novi projekat, donela je novo znanje, veštine i naučna poznanstva koja su mi omogućila da sastavim tim međunarodnih eksperata kao što je ovaj koji trenutno vodim.

***

S druge strane, gledano sa strane karijere a ne nauke, odlazak na neki od zvučnih instituta ili univerziteta bi mi doneo neophodne poene za brži napredak u karijeri. Ono što hoću da kažem je da i u nauci vladaju ista pravila kao u savremenom društvu, gde je za većinu ljudi jedino važno da imaju moć i titule – i naravno pare – a ne ono što rade i kako to rade. I to se odslikava na kvalitet nauke globalno.

***

Nomadski način života ima svojih prednosti i mana. Upoznate različite kulture, ljude, običaje, hranu… Imam prijatelje širom sveta, gledam filmove i sanjam na različitim jezicima i zovem „kuća“ svako mesto gde spavam duže od jedne noći – dom je nešto drugo, to je ipak samo Beograd. Shvatite da vam neke kulture odgovaraju više, a druge manje za život – odmor je nešto drugo – i da su mnoge predrasude o narodima i kulturama u stvari tačne – nešto kao opservacije koje su statistički značajne.

***

Ipak, bilo je i nekih stvari koje su me iznenadile. U Nemačkoj mi je odgovaralo poštovanje pravila i zakona i to da su ljudi direktni, da govore ono što misle, i sa tog stanovišta život je bio lak. S druge strane, bila sam šokirana nacionalizmom u Barseloni koji se osećao na svakom koraku. Italija je sasvim druga priča.

***

U toku doktorata bila sam ušuškana studentskim načinom života, dok se sada suočavam sa prekarnim radom i neizvesnošću radnog mesta. Italija je divna, to je zemlja za uživanje. Ali, raditi tamo, pogotovo u nauci, to je sasvim druga priča. Život je težak, može se reći surov. Verovatno je surovost sinonim za prekarijat, bez obzira na oblast kojom se bavite i zemlju u kojoj žvite.

***

Valjda najviše zbog neizvesnosti radnog mesta, mada ne samo zbog toga, pre neku godinu sam pokušala da se vratim u Beograd. I onda sam naučila jednu tužnu istinu – mi, naučni radnici, nismo potrebni ovoj i ovakvoj Srbiji. Da biste se vratili u Srbiju i bavili naučnim radom, potrebno vam je:

1. nostrifikacija doktorata; 2. da budete u srpskom sistemu nauke, tj. da ste izabrani u adekvatno akademsko zvanje. Mislim da je mnogo lakše da Betmen, Supermen ili Mila Jovović spasu svet nego da uspete u tačkama pod 1 i 2.

***

Umesto da vam se doktorat automatski prizna ukoliko ste doktorirali na međunarodno priznatom fakultetu – kao u ostatku sveta! – u Srbiji se saziva komisija koja treba ponovo da oceni vaš doktorat – iako možda ne postoji ni jedna jedina osoba u celoj Srbiji koja se bavi vašom temom, ili iz političkih razloga se ne slažu sa vašim doktoratom. Onda, čak i ako uspete da prođete tu farsu i da nostrifikujete doktorat, dolazi problem izbora u zvanje. Naravno da većina ljudi, ukoliko ne sarađuju sa institutima ili fakultetima u Srbiji, nisu izabrani ni u jedno akademsko zvanje u Srbiji, te shodno tome vam ponude studentsku platu od 200-300 evra, pa onda polako počnete da se penjete lestvicom zacrtanom u srpskoj nauci.

***

Znači, osim što treba da prihvatite da će se vaš nivo nauke drastično sniziti zbog (ne)dostupnosti adekvatne opreme /materijalnim sredstvima/ mogućnošću učestvovanja u međunarodnim projektima, praktično treba i da prihvatite da radite za platu koju biste dobili na početku vaše karijere i koja naravno nije dovoljna za život (niti preživljavanje), i koja ne odgovara vašim kvalifikacijama i potrebama.

***

Neki to ipak učine, ali je teško da se odlučite na taj korak, pogotovo ako treba da živite od svoje plate. Bilo bi zanimljivo kada bi političari i srpska elita trebali da žive od prosečne – ili studentske plate… Da plate kiriju, hranu i sve što podrazumevamo pod normalnim životom, bez luksuznih zimovanja i letovanja, samo osnovni život.

***

Tako je moj pokušaj povratka u Srbiju propao. U međuvremenu sam dobila finansiranje od Evropske unije za projekat Altruisam (Altered translation in autism) i ostala u Milanu. Bar za sada.

***

U Milanu me je zatekla i korona, odnosno kovid 19. Verovatno svi u životu imaju neke oslonce, gurue, ljude kojima veruju i kojima se dive. Tako sam i ja imala svoje gurue u doba korone, naučnike Andrea Crisantija, trenutno profesora mikrobiologije na univerzitetu u Padovi – i Ilaria Capua, trenutno profesorka na Institutu za hranu i poljoprivredu na Floridi. Njihova objašnjenja o virusu kovid 19 i bolesti koja je njime prouzrokovana – coronavirus disease – uklapala su se u moje znanje i način razmišljanja.

***

Sve je bilo nekako logično i jasno u smislu da je virus nov i da ne znamo kliničku sliku, niti kako treba da se borimo protiv njega, osim najstarijeg vida borbe – a to je da se fizički ne dođe u kontakt sa virusom.

***

Ne možete da se bavite naukom ako ne prihvatite da postoji nešto što ne znate, odnosno – puno toga što ne znate – i da su sve istine tačne samo u granicama našeg trenutnog znanja, te da se shodno tome mogu menjati kada dođemo do novih saznanja.

***

A ispostavilo se da je to zbunjivalo ljude: zašto se svi naučnici ne slažu oko kovida i zašto menjaju mišljenje? Ono što je bilo jasno od početka je da se ne radi o virusu poput ebole i da nije kraj sveta, tako da se nisam plašila, nisam bila u panici. Sam lockdown mi nije teško pao.

***

Kao i većina naučnika i ja sam workoholic, pa mi je to opšte usporavanje života dobro došlo: uspela sam da završim gomilu nezavršenog posla, povezala sam se sa starim prijateljima sa kojima sam izgubila kontakt tokom jurnjave kroz život, malo se odmorila i u stvari veoma brzo vratila na posao s obzirom da radim u bolnici.

***

Ono što pamtim kao neprijatno iz tog perioda jeste period kada sam se razbolela, u martu 2020. Jedini kontakt sa lekarom je bio putem SMS-a. Trebalo je sama da procenim koliko sam loše. U Italiji nije bilo pregleda ljudi koji su bili pozitivni na kovid 19, lečenje je uglavnom išlo putem SMS-a, i tek ako procenite da ste puno loše, mogli ste da pozovete hitnu pomoć.

***

Mislim da su mnogi ljudi umrli zbog toga. Prekasno su se javili, prekasno su otišli u bolnicu. Bilo je puno nelogičnih stvari u ove poslednje dve godine. Mislim da nije normalno da ljudi koji nemaju nikakvo znanje iz medicine i srodnih nauka treba sami da procene da li će im vakcina spasiti život i uz to još i da odluče koju će vrstu vakcine.

***

Kao što se videlo širom sveta, odluka da se ljudi vakcinišu ili ne vakcinišu svela se na poverenje ili nepoverenje u sistem/državu/zdravstvo kao institucije. Mislim da nevakcinisanje u slučaju kovida nema veze sa nepoverenjem u medicinu, pošto većina ljudi koji se nisu vakcinisali koristi druge lekove u svakodnevnom životu.

***

I tu se opet vraćamo na individualizam koji je verovatno trenutno najmnogobrojnija religija na svetu. Nijedan čovek ne bi mogao da opstane bez zajednice sa drugim ljudima, pa ni da se reprodukuje, i samim tim kada bi svi ljudi bili ekstremni individualisti, došlo bi do istrebljenja ljudske vrste.

***

Umesto obaveznog vakcinisanja i preuzimanja odgovornosti (ali i davanja garancije) od strane države i odgovarajućih institucija, vakcinisanje je postalo individualni čin, bez obzira na to da li ljudi imaju potrebno znanje i da li mogu da razumeju dostupne informacije o vakcinama, virusu i o bolestima izazvanim virusom.

***

Ja ne znam da upravljam avionom, a kada dolazim u Beograd, letim putničkim avionom koji vozi obučeni pilot. Nikad mi nije palo na pamet da objašnjavam pilotu kako da upravlja avionom. U slučaju kovida od „putnika“ je traženo da govore „pilotu“ kako da vozi avion u kome sede oni sami. Kao molekularni biolog, ja to ne razumem. A više ne razumem ni ulogu države.

***

U nekim državama poput Italije interes odnosno dobrobit zajednice je bio rešen green passom. Umesto preuzimanja odgovornosti i davanja makar nekog vida garancije od strane države, ljudima je ostavljena mogućnost izbora oko vakcinacije. Međutim, ako izaberu pogrešan odgovor, onda su izbačeni iz društvenog života.

***

Mnogo mi je lakše da razumem šta se dešava u našem telu i našim ćelijama kada dođu u kontakt sa korona virusom nego šta je država danas i celu tu zbrku oko ličnih sloboda. Meni to izgleda kao pobrkani lončići. Valjda se zato i bavim molekularnom biologijom. Naše ćelije su iste kao i ćelije drugih životinja. Razlika je u složenosti organizma, a potom i u složenosti i organizaciji zajednice tih organizama – opet neka zajednica. Problemi nastaju kada se dođe do ljudi i tvorevina ljudi.

***

Moderna biomedicina prati razvoj tehnologije. S jedne strane napreduje neverovatnom brzinom i granice se pomeraju svakodnevno, ali s druge strane – sloboda izbora je svedena gotovo na obavezno korišćenje najsavremenije tehnologije. Čak i kad nije potrebna. Posledica toga je da je dostupnost materijalnim sretstvima postala presudna u rangiranju naučnih projekata – pa i otkrića – čak i kad je neproporcioinalna realnim potrebama.

***

Neosporno je da su želja za inovacijama, vlasti i moć doprineli našem izuzetno brzom razvoju u prethodnom veku, ali mi često zaboravljamo da evolucija označava neprestanu promenu, a ne poboljšanje. Nove stvari mogu biti bolje, ali ne moraju. Sigurno je da je život danas komforniji nego pre 30 godina kada sam bila dete. S druge strane, ja ne mogu da zamislim kako komfor, tehnologija ili pare mogu da nadoknade vreme – vreme koji su naši roditelji imali da provode sa nama, sa svojim prijateljima i rođacima – za svoja interesovanja i hobije. Mislim da je danas slobodno vreme najveći luksuz.

Sagovornica o sebi

Rođena sam 1. juna 1975. u Beogradu, gde sam i živela sve dok se nisam otisnula u svet. I dalje volim da se vratim u Beograd i mali stan na Voždovcu smatram svojim domom. Školovala sam se i radila u Jugoslaviji, Izraelu, Italiji, Nemačkoj i Španiji. Završila sam Molekularnu biologiju i fiziologiju na Biološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirala na Molekularnoj medicini, iz oblasti Neuro-nauke na univerzitetu Vita-Salute u bolnici San Raffaele u Milanu. Bavim se molekularnom biologijom. Koristim matične ćelije za modeliranje i proučavanje autizma. Govorim pet jezika. Volim da putujem. Ventil za stres mi je aikido i idem često na planinarenje.

„Život je težak, može se reći surov“

U toku doktorata bila sam ušuškana studentskim načinom života, dok se sada suočavam sa prekarnim radom i neizvesnošću radnog mesta. Italija je divna, to je zemlja za uživanje. Ali, raditi tamo, pogotovo u nauci, to je sasvim druga priča. Život je težak, može se reći surov. Verovatno je surovost sinonim za prekarijat, bez obzira na oblast kojom se bavite i zemlju u kojoj žvite.

„Karijera bitnija od nauke“

I u nauku se uvukao individualizam i pravila liberalnog kapitalizma, tako da je za mnoge – bitnija karijera od same nauke.