Pandemija je dodatno osiromašila korisnike Svratišta, pa deca sada dolaze sve češće i u većem broju. Kako u ustanovi istovremeno ne sme da boravi previše dece, njihove potrebe zadovoljavaju se po principu „hitnosti“.
Odmah na ulazu u Svratište čuju se deca koja se dogovaraju ko je sledeći na redu za kupanje. Zvuk nekog crtanog filma meša se sa zvukom fena dok starija korisnica Svratišta suši kosu mlađoj.
Ona se sva srećna ogleda očigledno prezadovoljna svojom tek sređenom frizurom. Dva dečaka završavaju sa svojim obrokom i uredno pospremaju za sobom, dok se treći sprema za kupanje.
Znatiželjno gledaju ko je to došao u Svratište, uredno se javljajući kada bi išli iz prostorije u prostoriju.
– Jesi li ti nova vaspitačica?, ohrabrila su se dva dečaka da pitaju.
Nije im bilo baš jasno šta je to novinarka i šta tu radi, pa na objašnjenje da će jedna priča o njima biti objavljena i da će to ljudi moći da pročitaju usne su im se razvukle u osmeh.
– O nama ćeš da pišeš?, upita jedanaestogodišnji dečak. Ja ne znam da pišem ni da čitam, pa onda moram glasovne poruke na telefonu da šaljem.
– Ne znam ni ja, dodaje drugi, ali ćemo naučiti, krećemo u školu uskoro.
Kažu da su drugari od rođenja i da se ni u Svratištu ne razdvajaju.
Funkcionisanje tokom korone
Svratište je osnovao Centar za integraciju mladih, a u Beogradu se nalaze na dve lokacije: na Zvezdari u Krfskoj ulici broj 7a i na Novom Beogradu u Bulevaru Arsenija Čarnojevića 145.
Ono što se od osnivanja Svratišta 2007. godine nije desilo je da je ono od marta do maja bilo zatvoreno.
Ipak, vaspitači su gotovo svakodnevno bili u telefonskom kontaktu sa porodicama i decom, a neke njihove probleme rešavali su u hodu.
Zbog mera prevencije, vaspitači se trude da u prostorijama Svratišta ne bude previše dece. Dečije potrebe podmiruju se prema hitnosti, dok se dete koje je u boljem stanju zamoli da dođe malo kasnije.
Usled pandemije, na dnevnom nivou povećao se broj dece koja posećuju Svratište u poređenju sa istim periodom ranijih godina.
Ranije u ovo doba Svratište je posećivalo oko 70-oro dece, odnosno njih 35-oro po lokaciji.
Ove godine, nije bilo dana kada po lokaciji nije došlo bar 40-oro dece, a bilo je i onih kada ih je dolazilo po njih 50 do 60.
“Sada je sve više dece koja dolazi svaki ili svaki drugi dan jer imaju veće potrebe. Kada smo istražili zašto je to tako shvatili smo da je cena otkupa sekundarnih sirovina drastično opala, na primer kilogram plastike pre pandemije koštao je 26 dinara, a sada košta deset. Tako da nam deca zbog toga dolaze češće i u većem broju. I to traje od maja meseca”, objašnjava koordinatorka Svratišta Mina Lukić.
Dvanaest zaposlenih radi sa oko 330 devojčica i dečaka. U taj broj ulaze kako deca iz Svratišta, tako i ona sa kojima se radi na terenu, jer ona iz nekog razloga ne dolaze u ovu ustanovu.
Postoje i naselja koja su udaljena su i od jednog i od drugog Svratišta, pa se zaposleni trude posećuju i tu decu, a ako procene da je njihova potreba velika, doprate ih do Svratišta da bi se ona podmirila.
U Svratištu nije zabeležen nijedan slučaj zaraženih kovidom, dok je par slučajeva obolelih zabeleženo kod roditelja dece, te ona nisu dolazila u ustanovu dve nedelje.
Zaposleni su podeljeni u tako da po troje vaspitača radi pet dana, nakon kojih ih zamenjuje drugi tročlani tim kako bi se smanjili međusobni kontakti i opasnost da neko od njih oboli.
Ko su deca iz Svratišta?
Namenjeno je deci koja rade na ulici, uzrasta od pet do 15 godina. Kako navodi Mina Lukić, koordinatorka Svratišta, ta deca uglavnom prodaju papirne maramice ili cveće, prose, sakupljaju sekundarne sirovine ili peru šoferšajbne.
Trenutno najveći broj korisnika usluga pripada romskoj populaciji, mada to nije uvek slučaj.
Ova deca imaju roditelje, ali su uslovi u kojima žive ekstremno loši.
“Mi pokrivamo 28 neformalnih naselja, od kojih većina nema tekuću vodu i struju, a kuće su građene od nečvrstih materijala. Desi se da je na primer samo jedan zid od cikle, dok su ostala tri od metala, plastike, kartona. Takođe, higijenski uslovi su jako loši jer se ovi ljudi uglavnom bave prikupljanjem sekundarnih sirovina, gomila stvari se donese u naselje pa se onda sortira, nešto proda, a ostatak odloži negde u naselju”, objašnjava Lukić.
Kako navode u Svratištu, dešavalo se da deca koja dođu ne znaju kako se koristi tuš ili se plaše da ga upotrebe, uče kako da koriste WC šolju, pa im onda pomažu starija braća i sestre ili korisnici Svratišta.
Dve sestre od kojih mlađa prvi, a starija četvrti razred sprovodile su nas kroz prostorije ustanove, objašnjavajući koja prostorija je za šta namenjena.
Dve ostave, veći dnevni boravak sa televizorom i krevetima za sedenje, manja radionica sa velikim stolom i materijalom za crtanje i pisanje, kupatilo i kuhinja na raspologanju su ovoj deci svakog dana.
Devojčice su objasnile da su za Svratište su čule od komšinice i tako počele da dolaze.
– Ona nam je rekla da ovde možemo da dođemo, okupamo se, dobijemo stvari i jedemo, objasnila nam je starija devojčica.
– I dovela nas je ovde, dodaje mlađa.
Kako iz Svratišta navode, deca na ovaj način najčešće i krenu da dolaze u Svratište i doživljavaju ga kao svoju drugu kuću.
Ipak, terenski tim ove ustanove posećuje i mesta na kojima deca rade i žive, pa i pre nego što postanu njihovi korisnici pozovu ih da dođu u Svratište.
Takođe, kada se dete prvi put pojavi u ovoj ustanovi, sa njim se obavi razgovor i vaspitači procenjuju u kakvoj je dete situaciji, tj. da li pripada kategoriji za dolazak u Svratište ili ne.
“Zatim se ta porodica poseti i na terenu, da bi se videlo kakvog je socioekonomskog statusa odnosno u kakvim uslovima dete živi, šta od stvari nema i šta mu je potrebno. Tako stičemo sliku o toj porodici i detetu, a i roditelji tako steknu više poverenja u nas i posmatraju nas kao partnere. Posle toga dete može da dolazi u Svratište u kontinuitetu, a na osnovu prikupljenih informacija o uslovima u kojima živi, za njega se pravi individualni plan aktivnosti”, objašnjava koordinatorka Svratišta.
Raiffeisen banka donacijama pomaže Svratište gotovo od njegovog nastanka. Nedavno su u saradnji sa fotografom Severom Zolakom podržali projekat “Točak života“. Izrađena su dva personalizovana električna bicikla koja će očevima dece koja su korisnici Svratišta olakšati prikupljanje sekundarnih sirovina.
Uslovi u kojima deca žive su toliko loši da se dešava da vaspitači iz Svratišta pitaju korisnike zašto prethodni dan nisu išla u školu, a oni bi odgovarali da nisu imali šta da obuku ili obuju, iako im je to bilo obezbeđeno.
Kako nam objašnjavaju iz Svratišta, pri lošim vremenskim uslovima i još lošijim životnim, zbog blata se odeća dece toliko uprlja da je ona od danas do sutra praktično neupotrebjiva.
Napominju i da često gradske komunalne službe nisu rade da počiste đubre iz ovih naselja. Pre svega jer se ova naselja nalaze na lokacijama gde je upitno pod čiju nadležnost oni spadaju.
Obrazovanje kao glavni cilj
Kako ne mogu da promene loše uslove u kojima ova deca žive, primaran cilj je obezbediti im obrazovanje.
“Jedan od najviših ciljeva nam je da deca isprate nastavu. Trudimo se onda da im obezbedimo odeću i obuću, kako zbog ovakvih stvari ne bi izostajala. Jedino u šta verujemo su njihovi kapaciteti i to da ako ih dovoljno podržimo da ćemo od njih moći da napravimo ljude koji će se izdići iz užasnih okolnosti u kojima se nalaze”, naglašava naša sagovornica.
Koleginice tokom leta, skupljaju i odvajaju neku lepu gardrobu da bi deca na početku školske godine imala nešto fino da obuku, jer ostala deca uglavnom pred školu kupuju novu odeću.
Kako navode iz Svratišta, sprovode i program obrazovanja dece iz neformalnih naselja koja još uvek ne rade na ulici.
Time što dete aktivno ide u školu, a zatim u Svratištu učestvuje u raznim aktivnostima i radionicama, vaspitači preventivno sprečavaju da se ono uopšte i nađe na ulici.
Nakon završetka osnovne škole, vaspitači savetuju decu da nastave sa obrazovanjem i odu u srednju školu, a ukoliko se to iz nekog razloga ne desi imaju mogućnost da se preko saradnje sa Centrom za obrazovanje i kulturu Božidarac obuče za zanimanje barmena ili konobara.
Zatim da u Kafiću 16 u Cetinjskoj 15a, koji je takođe u nadležnosti Centra za integraciju mladih, prođu kroz stručnu praksu.
Vaspitači iz Svratišta im posle toga pomažu da se zaposle ili u struci ili u saradnji sa poslodavcima im traže novo radno mesto.
Veoma su ponosni na njihovog bivšeg korisnika koji je dobio stipendiju jedne škole za IT. Kako kažu, nikada se ranije nije desilo da neko iz ove grupacije dobije priliku poput ove.
“Naša deca idu u 34 osnovne škole, tako da u saradnji sa nastavnicima pratimo da li su bila u školi, da li su redovna, postoji li nešto na šta treba da obratimo pažnju, nekada nam jave da je deci potrebno nešto od pribora. Neka deca idu u škole za obrazovanje odraslih jer su propustila uzrasni period do 9 godina jer je do tada moguće upisati redovnu osnovnu školu”, objašnjava Mina Lukić.
Ipak, ističe da se pored nekoliko izuzetaka, nastavnici u školama nedovoljno bave ovom decom.
Šta je Svratištu uvek potrebno?
- sezonska odeća i obuća (koja u ovim vremenskim uslovima neće propuštati vodu, a jakne su preko potrebne)
- sredstva za higijenu (šamponi, sapuni, kupke, kreme, mleka za tela, balzami za kosu i slično)
- školski pribor (sveske, olovke, bojice, tempere i vodene bojice, flomasteri, blokovi za crtanje…)
- slatkiši i grickalice (jer ih deca koriste kao užinu u Svratištu, ali to nose i u školu)
Jedini uslovi za doniranje su da odeća i obuća budu oprane i cele kako bi dete moglo odmah to da obuče.
Dobrodošao im je i materijal za radionice poput velikih hamer papira, makazica, stikera, šljokica uz pomoć kojih deca mogu da prave postere, bele i zelene table za pisanje i igračke (plišane igračke Svratište neće preuzeti jer nema uslova za njihovo adekvatno održavanje).
Kako se Svratište finansira?
Gotovo od svog osnivanja finansiraju se preko pisanje projekata i saradnje sa desetak kompanija koje od početka podržavaju rad Svratišta.
“To je važno jer Svratište nije klasičan projekat koji ima neki početak i kraj, već je mesto koje deci pruža uluge poput jela, kupanja, dodatnih aktivnosti. Kada jedna generacija dece ode, doći će druga, tako da se pružanje usluga nastavlja i dalje i ne sme da stane”, naglašava naša sagovornica.
Oni konkurišu i za sredstva iz određenih evropskih fondova, ali i na male projekte kojima deci obezbeđuju dodatne aktivnosti poput plivanja, izleta, poseta zološkom vrtu.
Tim se raduje ukoliko uspe deci da obezbedi neku od dadatnih aktivnosti, ali kako navodi Mina Lukić, osnovni cilj je obezbediti novac za stručni tim Svratišta, za plaćanje računa i hrane.
Sve ostalo od odeće i obuće pa do bele tehnike i nameštaja obezbeđuju im građani i kompanije. Kako navode iz Svratišta, bez zajednice ova ustanova ne bi mogla da funkcioniše.
“Broj donacija je i veći nego što je bio. Nekako se napravio balans jer je broj dece koji nas posećuje veći i samim tim su i naše potrebe veće i ljudi to prepoznaju. Mada, to je verovatno i zbog toga što druge institucije zbog situacije sa kovidom ne primaju donacije, ali ih mi prihvatamo jer u suprotnom ne bismo mogli da funkcionišemo”, navodi naša sagovornica.
Svako dete koje je za vreme radnog vremena posetilo Svratište je jelo, bar jednom ili više puta ako je više vremena provelo u ustanovi, okupalo se, dobilo komplet čiste odeće i obuće, uključujući i veš, neko od njih je dobilo i jaknu. To je mnogo odeće koje mi dnevno podelimo i sve nam to pokrivaju građani i kompanije. Zajednica mnogo učestvuje u našem funkcionisanju, bez njih ne bismo mogli da radimo.
Od gradskog Sekretarijata za socijalnu zaštitu dobili su prostor u Krfskoj ulici, dok za prostorije na Novom Beogradu, kako kažu, plaćaju simboličnu kiriju.
Ipak, računi za komunalije su im veoma visoki, ali ne postoji mogućnost da im se struja naplaćuje po manjoj ceni, upravo zbog činjenice da prostor u kom se nalaze pripada Centru za socijalni rad na Zvezdari.
Pored prostora i jednokratne pomoći koju su pre devet godina dobili na konkursu većih olakšica od Grada Beograda do danas nije bilo.
Deca “nevidljiva” za sistem
Dešavalo se da deca koja dolaze u Svratište često nemaju nijedan lični dokument, a da čak ni Centar za socijalni rad ne zna da postoje te porodice.
Kako navodi Lukić, saradnja sa ovim centrima je bolja nego ranijih godina, ali ima još prostora za poboljšanje.
Zaposleni u Svratištu onda te porodice uz pomoć centra uvode u sistem i pomažu im da skupe dokumantaciju za novčanu socijalnu pomoć ili socijalani stan, kao i za lična dokumenta.
Dovijaju se i da deci omoguće da u Svratištu prate onlajn nastavu ili im dostavljaju materijal.
“Trudimo se da pokrijemo sve ono što je dečija potreba: od toga da su sita i čista do razgovora o stvarima koje ih muče, to su sve naša deca”, zaključuje koordinatorka Svratišta Mina Lukić.
Znatiželjni pogledi dece koja su tek stigla u Svratište nastavljaju se uz stidljiva šaputanja — je l’ nam ovo nova vaspitačica?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.