Sve više socijalno nevidljivih slučajeva

Obraćala sam se svima za pomoć, od socijalnih službi, ministarstava, gradske i republičke vlasti, i svi prebacuju odgovornost jedni na druge. U psihijatrijske ustanove ne mogu da ga smestim, jer su prebukirane. Ne znam šta da radim. Živimo na ivici egzistencije a bojim se i za sinovljev i za svoj život – rekla nam je u telefonskom razgovoru čitateljka V. T., obraćajući se za pomoć.

Prva adresa nam je bio vršilac funkcije zaštitnika građana Miloš Janković, koji je uzeo podatke čitateljke, alarmirao nadležne ali i skrenuo nam pažnju da je broj takvih, socijalno nevidljivih slučajeva u Srbiji sve veći, i da država za njih nema sistemsko rešenje.

– Pokrenuli smo slučaj pred nadležnima, na vašu i našu inicijativu. Moram da naglasim da u Srbiji ne postoji mehanizam koji bi pružio zaštitu porodici i obolelom u ovakvoj situaciji. Gospođa se obraćala policiji, i oni su, kako smo proverili, zaista radili svoj posao. Izlazili su na teren kad god bi mladić nestajao ili pretio da će se ubiti. Gospođa se obraćala i centru za socijalni rad, ali njihova moć će se iscrpeti u tome što će njenog sina eventualno lišiti sposobnosti za rad. Ali to nije od bilo kakvog značaja za rešavanje problema u kom se žena nalazi – naglašava Janković. On dodaje da država mora da napravi mehanizam koji će biti odgovor na ovaj izazov.

– Samo u Beogradu postoji veliki broj porodica sa sličnim problemom, praktično, u bezizlaznoj situaciji. Samohrani roditelji sa mentalno obolelim detetom, bez primanja, bez struje i telefona, gladni i siromašni – ukazuje Janković. Zaštitnik građana je u skladu sa svojim ovlašćenjima proteklih godina pratio postupanje nadležnih organa kada je u pitanju položaj osoba sa mentalnim smetnjama.

– Tokom višegodišnjeg rada uvideli smo da su te osobe uglavnom smeštane u institucije azilatnog karaktera, na duži rok. Te bolnice su često udaljene od mesta prebivališta pacijenta. Uključenost lokalne zajednice u život tih bolnica je minimalna i oni koji žive unutar psihijatrijskih i ustanova socijalne zaštite gube sposobnost za život u zajednici u redovnom okruženju. Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama podrazumeva postupak reinstitulizacije, ali takav koncept u Srbiji nije zaživeo i nije dobar. On ne garantuje da će se stvoriti uslovi da osobe sa mentalnim smetnjama imaju podršku u lokalnoj zajednici, u prirodnom okruženju. I ne samo oni, već i njihove porodice, hranitelji ili staratelji – naglašava Janković.

Zaštitnik građana kaže da u Srbiji nije osmišljen koncept koji je jedini moguć u ovoj situaciji, a to je formiranje centara za zaštitu mentalnog zdravlja pri lokalnim samoupravama. U njima bi radili multidisciplinarni timovi, osposobljeni da pruže podršku osobama sa mentalnim smetnjama i njihovim porodicama.

– Na propuste države jedino se može skrenuti pažnja ukazivanjem na ovakve slučajeve, okruglim stolovima i javnim diskursom. Samo tako možemo da nateramo državu da pokrene mehanizam i stvori sistem koji bi funkcionisao – zaključuje Janković.

Oko 400.000 obolelih u Srbiji

U Srbiji se ne zna tačan broj ljudi koji boluju od mentalnih bolesti, ali se procenjuje da ih ima između 300.000 i 400.000. Prema poslednjim svetskim istraživanjima, poremećaj strukture ličnosti ima skoro svaka peta osoba, što se odnosi i na Srbiju. Ovaj poremećaj se ne može rešiti samo lekovima, već ranim otkrivanjem i psihoterapijom. U kategoriju osoba sa poremećajem strukture ličnosti mogu podvesti i počinitelji masovnih ubistava, što bi se moglo sprečiti da je bolest na vreme dijagnostikovana i lečena.

Nedovoljno kapaciteta’]

Na brojnim skupovima stručnjaci ukazuju da u Srbiji nema dovoljno lekara i psihijatrijskih ustanova. Na 100.000 stanovnika dolazi devet psihijatara, što je nedovoljno. U našoj zemlji ima pet specijalnih psihijatrijskih bolnica sa svega 6.000 kreveta.