Poslednju nedelju protekle godine obeležio je neobičan događaj.
U toku jednog dana više od 20 hiljada korisnika društvene mreže twitter upotrebilo je #nisamprijavila.
Društvene mreže su relativno nov forum u kome se prepoznaju istomišljenici, saradnici i saveznici koji se u fizičkoj verziji društvenog života nikad ne bi sreli.
Bez zvaničnih političkih obaveza, etičkih i ideoloških naklonosti, Twitter stvara masovno interesovanje ili trend koji bez društvene mreže, njene brzine i delovanja bez obzira na geografske i jezičke barijere, ne bi mogao da postoji.
Ovo je internet kao demokratska tehnologija koja prevazilazi ograničenja tradicionalnih medija.
Za razliku od televizije i štampe, nove medije uređuju sami korisnici. Twittersfera je specifičan svet: zanima ga sve ali se brzo zasiti pa bira posebna ili posebno masovna interesovanja.
Publika (neretko u obliku botova, automatizovanih mašinskih pisaca i provokatora) specijalizuje grupe korisnika koji čitaju i pišu sebi sličnima ili zagađuju razgovore neistomišljenika.
Dok publika istovremeno izražava i usmerava svoja interesovanja, retki plamičci velikog demokratskog požara postanu društveno značajni. #nisamprijavila je od mrežnog postao društveni događaj u toku jednog dana.
(PRE)USMERAVANJE: Dejana Stošić je kroz #nisamprijavila preusmerila tok postojećih razgovora na Twitteru koji su počeli smelim nizom objava kojima je Nina Stojaković opisala kako je u policiji tretiran pokušaj njene sestre da prijavi svoj slučaj dugotrajnog partnerskog nasilja.
Smela je bila Stošić da kaže da se i njoj nekad desilo nešto što ju je nasiljem ponizilo.
Iako je baš nedavno neka druga žena pogrešno procenila da je možda došlo vreme da se takvo nasilje prijavi policiji, smela je bila da proceni da će biti drugih koje nisu ni pokušale.
Procenila je odlično: desetine hiljada korisnika twittera, uglavnom žena, protumačilo je #nisamprijavila kao poziv da prijave da uveliko razmišljaju ili znaju zašto nikad nisu pokušale da prijave nešto za šta bi moglo da se pomisli da je trebalo.
Promašena reakcija šefa policijske stanice na kritiku njegove institucionalne procedure bila je potvrda da policija nije pouzdana podrška osobama koje tvrde da trpe nasilje kod kuće.
Gore od toga, da policija nije institucija osmišljena da ispravlja društvene vrednosti kojima je fizičko nasilje prema ženama samo jedan izraz.
#nisamprijavila organizuje raspravu u javnom prostoru društvene mreže ne samo o policiji kao savezniku nasilnika (a ne zaštitniku žrtava), nego i o tome kako se žene najčešće nađu u situaciji da budu žrtve nasilja.
Sistem društvenih vrednosti u kome se u ulozi žrtava rutinski nalaze žene zove se patrijarhat.
Intenzitet razgovora na društvenim mrežama podseća da virtuelno društvo dozvoljava da se formuliše razmišljanje o tome zašto je patrijarhat normalan ako je uređen tako da ženama rutinski preti uništenjem.
Do takvih razgovora bi se u školi ili starim medijima došlo mnogo sporije ili možda nikad.
Škole i policija su ogledalo istog društva. Staromodna javnost nije u stanju (niti željna) da ratne krstarice svojih programskih šema brzo okrene prema novom sadržaju.
Televizijske vesti su prenosile brojeve s twittera kao što prenose rezultate utakmica, izveštaje o brojevima zaraženih i umrlih i vremensku prognozu, u planiranim vremenskim intervalima, uz druge najvažnije vesti iz zemlje i sveta.
PATRIJARHALNA OSA: Patrijarhat je hijerarhijski sistem vrednosti koji projektuje ideje o rodu.
Taj sistem održava život u normalnom društvu tako što normalizuje ideju da je razlika između rodnih kategorija jasna i nepromenljiva.
Rigidnim idejama o rodu opravdava raspodelu moći, sposobnosti, dostojanstva, i samog postojanja društvenog bića.
Na vrhu hijerarhije su oni koji otelotvoruju najpoželjnije društvene vrednosti: snagu, moć, racionalnost, hrabrost, nezavisnost, integritet, bogatstvo, samokontrolu i kontrolu nad prirodnim resursima, fizičku silu kojom disciplinuju druge.
Patrijarhat tvrdi da se najviše društvene vrednosti poklapaju s idealima muškosti i muškarcima daje zadatak da te ideale otelotvore.
Pošto su muškarci i žene prirodne i stoga nepromenljive kategorije, tvrdi patrijarhat, besmisleno je raspravljati o tom sistemu vrednosti kao što je besmisleno maštati o promeni odnosa prema gravitaciji.
Ali rod nije kao gravitacija nego više kao nacija, društveni i istorijski dogovor o zajedničkom životu ljudi s promenljivim međusobnim vezama.
Smisao rodne razlike mora se redovno ažurirati ne bi li pripadnici ograničene grupe uvek znali koji su naši a koji njihovi.
Stalne promene nam govore da kategorija nije prirodna nego društvena (pa je zato rod, kao kod roda neživih imenica, a ne pol).
Pripadnost rodnoj kategoriji je uvek uslovna: pregovara se neprestano uz silan i neprestan pritisak da se držimo patrijarhalne ose.
Otud napetost: društvene vrednosti vidljive su svima, a sposobnosti bogom dane bez obzira na polne organe.
Zato patrijarhat nikad nije povratak tradiciji niti individualni izbor, nego agilna i moćna apstrakcija koju mi svakodnevnim postupcima osmišljavamo i obnavljamo.
U tom binarnom sistemu, žena je samo najširi pojam za drugorazredne uloge koje zapadnu onima čiji su životi po definiciji drugorazredni, koji ne otelotvoruju najviše društvene vrednosti.
U opisu ženskog radnog mesta je da se razlikuje od muškog: ako je muško mesto agresija, snaga, kontrola, žensko je mesto nemoć, zbunjenost, priroda.
Zato na ženskom mestu ne mora biti žena: drugorazredne uloge raspodeljuju se stalno, što možda najbolje znaju oni koji ovih dana viču neku verziju slogana Vučiću, pederu! u želji da uruše autoritet šefa države.
Homofobija je neophodna patrijarhalnom društvu jer preti kaznom (stigmom, fizičkom povredom i smrću) muškarcima koji se odriču privilegija muškosti – onima za koje se sumnja da im ne smeta da se s njima postupa kao sa ženama, koji svoju muškost ne grade na razlici od žena, koji ne vide da je najgore biti kao žena.
PARALELNA REALNOST: Priče bez kraja o nepremostivoj razlici između muškaraca i žena odvlače pažnju od nelagode koju znaju svi kojima je dato da nose tesno odelo roda.
Da znanje o teskobi cirkuliše u ponekom segmentu kulture znamo, na primer, iz neočekivane popularnosti poezije Radmile Petrović, čiji poetski alter ego, šmeker devojka, vozi traktor i vidi da babe nisu naučile ništaiz svoje celoživotne poslušnosti.
Sandra Silađev je regionalna zvezda koja piše i snima video mini-drame čiji humor podrazumeva da publika zna do detalja kako žene operišu kao najvažniji (nekad nevoljni) redari patrijarhata. #nisamprijavila je turoban razgovor o krajnostima te teskobe gde se rodna razlika utvrđuje i obnavlja nasiljem.
Nema publike rade da sebi javno objašnjava zašto žene nasilje nisu prijavile, šta znači nešto ili nekoga prijaviti, i kome bi se takva prijava mogla dostaviti.
Na Twitteru su o normalnosti nasilja u svakodnevnom životu pisali muškarci i žene, da kažu da se nasilje nije moglo prijaviti ni samom ili samoj sebi.
Nasilje je slika običnog života, realna i stalna opasnost koju se žene uče da očekuju: mnoge svoje iskustvo tumače kao sopstvenu naivnost, propust u pripremi za svet kakav jeste.
Muškarci koji su znali a ćutali sad se pojavljuju da izraze razumevanje za traumatične živote žena: njihova želja da izbegnu policiju opravdana je!
Nije izvesno da li žene treba da se raduju takvoj podršci: kome je logično da žene ne prijavljuju policiji problem koji nije policijski?
Muškarci znaju da je krivica za stradanje žena na muškarcima zaduženim za njih – očevima, braći, muževima koji treba prestupnika da nađu.
Žene su već rekle da obično svi znaju gde je nasilnik, najčešće u kući – roditelj, rođak ili komšija – heroj koji slučajno nosi kostim zlikovca.
Žene su se možda nadale da bi im policijska pomoć dala status osobe, bića koje štiti zakon a ne muškarci.
Pitanje o tome šta žene mogu prijaviti policiji oblik je optimizma da bi kroz institucije žene mogle biti ljudi a ne žrtve, društvena bića koja opstaju bez zaštite jačeg pola i znaju cenu prirodne uloge – žene, majke, kraljice.
Šta nam ostaje od razgovora na mreži kad splasne talas #nisamprijavila?
Šta su to žene rekle da znaju i kome?
Kakva je korist od ženskog razgovora na Twitteru?
Šta je danas ženska tema i da li je prijava njen glavni oblik? #nisamprijavila otkriva kakve veze razočarenje u državne institucije, pravni sistem, i njihove nemogućnosti da štite prava apstraktno obećana svim građanima ima veze sa životom žena.
Ovo je široko pitanje o tome da li društvo može da zamisli život bez patrijarhalnog diktata, tj. autoriteta čija se moć održava nasiljem i strahom.
Zato je #nisamprijavila društveni događaj koji ukazuje zašto ženska pitanja mogu biti ključna pitanja o tome ko se i zašto nalazi u ulozi žene.
Žena može biti svako ko mora javno da objašnjava normalnim ljudima zašto živi u paralelnoj realnosti.
Autorka je vanredna profesorka književnosti i rodnih studija, City University of New York
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
