Svedočanstvo o burnim vremenima

Ne sećam se šta sam kog dana radio prošlog meseca, ali se tačno iz dana u dan, gotovo iz sata u sat, sećam šta sam doživeo između 23. oktobra i 4. novembra 1956. godine, počinje Ivan Ivanji svoje sećanje na period u istoriji poznat kao Mađarska revolucija 1956. u svojoj istoimenoj knjizi (Samizdat B92, 2007). Tokom tih burnih dana mađarske istorije, Ivanji je izveštavao za nedeljnik Mladost, te je kao novinar sa znanjem mađarskog jezika imao i kontakte među sukobljenim stranama.
Mađarska revolucija 1956 međutim mnogo je više od memoara jednog svedoka burnih vremena. Pisana nakon tačno pola veka, sa sazrelom istorijskom svešću o dešavanjima koja su obeležila ustanak, ali i regionalnu i svetsku politiku za vreme i nakon njega, knjiga je istovremeno i osvrt na ono što je o revoluciji pisano i govoreno. Polemičnu notu u odnosu na ostala dela objavljena na tu temu, Ivanji je potkrepio bogatom, doskora nepristupačnom dokumentacijom iz jugoslovenskih, mađarskih, sovjetskih i američkih arhiva. Knjiga je obogaćena i fotografijama poznatog austrijskog fotografa Eriha Lesinga.

Titov govor u Puli

„Tito je održao govor u Puli u kome kaže da je tragedija što je došlo do ustanka, međutim, da se taj ustanak nije potukao sa sovjetskim oružjem, onda bi to bila katastrofa. I danas možemo da polemišemo da li su reči o tome najsrećnije odabrane, ali interesantno je da je govor održan 11. septembra, a objavljen u štampi nekoliko dana kasnije. Dakle, još se debelo kuvalo u Titovom kabinetu treba li te reči preneti doslovno“.

„Dešavalo se da Lesing i ja budemo u isto vreme na istom mestu, pa sam čak u vreme slikanja nekih od najpotresnijih fotografija, bio jedan od posmatrača. Iako smo bili svedoci istih događaja, upoznali smo se tek pre desetak godina, a sada je drage volje pristao da nam ustupi neke od njegovih najčuvenijih fotorgafija“, kaže Ivanji.
Na koji način svojom knjigom polemišete sa ostalim autorima koji su se bavili istom temom?
– Prošle godine sam pročitao tridesetak knjiga, i one pretežno pisane na Zapadu (a ima ih stotinak) polaze od toga da su se ustanici borili za slobodu Mađarske i protiv komunističke prevlasti, i da su bili junaci bez mane i straha. To jednostavno ne odgovara stvarnosti. Buna je počela od elemenata unutar komunističke partije Mađarske koji su bili antistaljinistički, ali to se onda razvijalo drugačije, podstaknuto sa raznih strana. Unutar ustanka bilo je i prozapadnih elemenata, bilo je puno ljudi koji su simpatizirali titoističko samoupravljanje, ali vremenom je bilo sve više i više ljudi koji su sanjali o reviziji ne samo Drugog nego i Prvog svetskog rata, dakle fašisoidnih elemenata, a bilo je konačno i bandita, kao i u svakoj gužvi. Čak su se pojavile i parole „vešajte komuniste i Jevreje“.
Mađarska revolucija jeste iznedrila puno legendi, ali u međuvremenu je izašlo i dovoljno podataka iz raznih izvora. Interesantno je da su Rusi u vreme Jeljcina mnogo dokumenata pustili, tako da su objavljeni stenogrami sastanaka predsedništva, Politbiroa, komunističke partije Sovjetskog saveza na tu temu. Mađari su otvorili svoje arhive potpuno, posle pada Kadarovog režima. Amerikanci su nekim autorima otvorili navodno arhive njihove Nacionalne bezbednosti. Ja sam razgovarao i sa čovekom koji je iz Pariza vodio agenciju CIA u Mađarskoj, i koji tvrdi da nisu svi dokumenti otvoreni.
Koja je zapravo uloga SAD bila u celom događaju?
– Cela priča se svela na to da je Amerika huškala, ali ne ozbiljno. Oni su preko radija Slobodna Evropa ponekad čak i vodili ustanak, a nisu dali nikakvu materijalnu pomoć, tako da su neki mađarski ustanici tvrdili da ih je Amerika izdala. Kako to obično biva u velikoj politici, SAD su imale interesa u sueckoj krizi, koja se odvija istovremeno. Jedini slučaj u Savetu bezbednosti kada su Amerika i Sovjetski savez glasali protiv Francuske i Engleske bio je slučaj oko Sueckog kanala. Ja mislim da je postojao tajni dogovor između njih, ali to nije dokazano na osnovu onoga što je objavljeno. Objavljeni su samo neki razgovori predsednika Amerike Ajzenhauera sa njegovim ministrom inostranih poslova, gde on otvoreno kaže, onako malo vojnički: To što su Rusi osvojili na bajonet za vreme Drugog svetskog rata, ja im to neću osporiti. Da možemo maršal Žukov i ja da se nađemo uz čašicu votke i viskija, mi bismo to rešili.
Rekli ste da je Mađarska revolucija bila iskušenje za jugoslovensku diplomatiju. Koja je uloga tadašnje Jugoslavije u sukobima u Mađarskoj?
– Uloga je mnogostruka i nije do kraja razjašnjena, jer naše arhive nisu otvorene i mnogo toga, za šta sam siguran da postoji, još uvek ne može da se nađe. Nešto se ipak našlo.
Prvo pitanje koje se u vezi sa tim nameće je da su Mađari osudili svog ministra inostranih poslova Lasla Rajka, kobajagi Titovog špijuna ‘52. To nije do kraja razjašnjeno, a ja lično u to ne verujem, jer nema dokaza, ali postoje tvrdnje. Jedan deo mađarskih ustanika simpatisao je Jugoslaviju jer su otprilike slutili šta je to biti nesvrstan u to vreme, a drugi zato što smo sa istoka nazivani „desnim, fašističkim, zapadnim“, pa su nas voleli zbog onoga što nismo bili.
Ipak, uticaj tadašnje Jugoslavije za vreme ustanka je čudan. Ja mislim da ga nije bilo, jer sam kao novinar imao bolje veze od onih koje je imala naša tadašnja Ambasada. Nerazjašnjenih detalja ima i u vezi sa izručenjem Imre Nađa (premijer u vreme revolucije). Iako je tražio azil u našoj Ambasadi sa velikom grupom svojih sledbenika, i iz naše Ambasade bio uhapšen da bi bio odveden u Rumuniju, a posle u smrt – naš kulturni ataše je poginuo na prozoru Ambasade, a ubili su ga Rusi. Ono što je nesumnjivo u celoj priči jeste da je Jugoslavija uživala velike simpatije pre Mađarske revolucije, a izgubila ih je i sa jedne i druge strane nakon tog ustanka.
Da li Mađari smatraju da ih je jugoslovenska Vlada izdala?