„Svet“ ne može da se nadoknadi globalizacijom

U okviru projekta ILECS (International Law and Ethics Conference Series), nedavno je održana Deseta konferencija, u organizaciji Srpskog filozofskog društva na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njen naziv glasio je – „Svetska vlast: da li nam treba, da li je moguća, šta (sve) može da znači?“, a odgovore na ova, ali i mnoga druga pitanja koja se posebno tiču ovih prostora – o međunarodnoj intervenciji, ljudskim pravima, Evropskoj uniji, pokušali su da daju neki od najznačajnijih svetskih filozofa iz oblasti etike i političke teorije, iz Amerike, Kanade, Velike Britanije, Nemačke, Australije, Norveške, Grčke, Italije. Dva učesnika konferencije – Kostas Duzinas (Costas Douzinas), profesor prava na londonskom Brikbek univezitetu i Dejvid Čendler (David Chandler), profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vestminster, bili su sagovornici Danasa. Jedna od tema kojom se bavi profesor Duzinas, kao i naslov jedne njegove knjige, jeste kraj ljudskih prava. Neki od naslova knjiga Dejvida Čendlera, koji je i politički komentator britanskih medija, jesu „Od Kosova do Kabula (i dalje): Ljudska prava i međunarodna intervencija“, „Bosna – lažna demokratija nakon Dejtona“, „Mir bez politike? Deset godina državnosti u Bosni“… Razgovor je vođen u saradnji i uz pomoć filozofa i studenata katedre za filozofiju, Miljane Milojević, Ljubomira Stevanovića, Nikole Tanasića i Željka Nešića.

Treći model

– Skeptičan sam prema ideji EU – kaže profesor Duzinas – ali, sa druge strane, u svetu danas postoje dva glavna modela ekonomske, političke i društvene organizacije – američki neoliberalni kapitalizam i kineski i ruski „totalitarni kapitalizam“. Evropski model je treći i taj model treba da se brani i podržava jer je to ideja države koja brine o dobrobiti građana, gde postoji izvesna preraspodela bogatstava kako u okviru posebne države tako, naravno, i na nivou Evrope. Grčka, Portugal, Španija i Irska, koje su inicijalno bile mnogo siromašnije od vodećih zemalja moderne Evrope, dobile su pomoć, posebno u svojim siromašnijim regionima. Ovo su bitna dostignuća.

U Evropi države imaju razvijene načine društvene pomoći i socijalne zaštite. I u njoj je kapitalizam agresivan kao i svuda, ali se vodi računa da se višak vrednosti distribuira tako da svima budu osigurani osnovni životni uslovi.

l Profesore Duzinas, pojam „svetska vlast“ u prvom trenutku asocira na globalizaciju. Ipak, čini se da je između ova dva pojma suštinska razlika, a ne sličnost?

KOSTAS DUZINAS, profesor prava na londonskom Brikbek univerzitetu

Misionari, konkvistadori i bombarderi imaju istu ulogu. Beli čovek uvek nosi svoje breme – civilizovati varvare, koji nisu došli do našeg standarda. Potraga za onim što nas vezuje pretvara se u imeprijalizam – i to je ono što ja zovem krajem ljudskih prava

– Iz analitičke perspektive, globalizacija se tiče ekonomskih i komunikacionih praksi, praksi masovnih migracija. Ima veze sa prodiranjem neoliberalnog kapitalizma koje vodi raznim posledicama kakve su masovne migracije, ujedinjavanje određenih grupacija građanskog društva, ali i problemima poput izbeglištva, terorizma i tako dalje. Sve ovo događalo se i naglašeno je poslednjih 20-30 godina. Nasuprot ekspanziji na ekonomskom i komunikacionom, ali i na planu kulture (pojam „superstar“, na primer), postoji tendencija da se umanji značaj lokalnih, domaćih političkih strategija. Ideja svetske vlade je da se krećemo ili ka jednom obliku svetske federacije sa nekom vrstom vlade u centru ili ka nekoj drugoj mreži od političkog značaja koja će preuzeti na sebe bavljenje problemima poput globalnog zagrevanja, ekoloških katastrofa, ekonomskih kriza. Imamo globalizovanu, široku akciju ekonomije, komunikacija, kulture. Ideja je onda da imamo neku političku superstrukturu koja će se baviti problemima koji više nisu lokalnog i domaćeg, već globalnog značaja.

DEJVID ČENDLER, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vestminster

Evropsku uniju možemo da shvatimo kao rezultat jaza između političkih elita i njihovih društava, koji se, pokušajem da se problemi razreše prebacivanjem odgovornosti na Evropsku uniju, samo produbljuje

Globalizacija je dovela do gubitka pojma „sveta“. Globalizacija je deskriptivan termin, koji ukazuje na izvesne društvene procese. U francuskom postoji reč mondijalizacija koja ukazuje na „svet“, a „svet“ je filozofski koncept. Svet objedinjuje skup vrednosti i pretpostavki, koji omogućuju razumevanje između ljudi. Izgubili smo kosmos vrednosti i značenja koji nas je ujedinjavao. „Svet“ ne može da se nadoknadi globalizacijom.

Iz ruku Sovjetskog Saveza u ruke EU

– Situacija je posebno problematična za zemlje istočne Evrope koje su bile pod uticajem Sovjetskog Saveza – objašnjava profesor Čendler. – Jer su njihove vlade već unapred bile slabe i njihove veze sa sopstvenim društvima su u velikoj meri bile oslabljene. Tako da su oni bili srećni da im EU ponudi politički okvir i politički program i da ih na izvestan način spase od njihovih sopstvenih društava. Njihova suverenost samo je prešla iz ruku Sovjetskog Saveza u ruke EU. Suverenost se redukuje na tehničku administraciju. Izvoženje ovakvog pristupa političkom upravljanju po meni je veoma destruktivno. Na primeru Bosne i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, i kada govorimo o uslovima koje postavlja EU, može se videti da više nije u pitanju staromodni obrazac – „ovo je EU, ovo je buduća država članica, a ovo je ono što treba da se potpiše“, jer se svake godine postavljaju novi uslovi. Taj proces nije demokratski, već je nametnut i vođen spolja, a što je više vođen spolja, to ljudi postaju veća prepreka njegovom ostvarivanju. Kada u Bosni političke elite, evropski predstavnici i njihovi savetnici govore o šansama za političke reforme koje ne smeju da se propuste, te šanse, ironično, uvek postoje samo između izbora, a „evo sada nam dolaze opštinski izbori u oktobru, pre toga ne možemo ni o čemu da raspravljamo, a onda su opšti izbori za dve godine“ i šanse postoje posle tih izbora, a pre onih sledećih. Pri tom je medijska pažnja velika pre izbora i ljudi vode razne debate, ali ne o politici. Izbori postaju veoma površan proces.

EU prototip svetske vlasti l Da li Evropska unija liči na „svetsku vlast“?
KD: Ideja EU je ona koju kao model imaju na umu oni koji se zalažu za ideju svetske vlasti, ona je prototip svetske vlasti. Upravo zato što su u EU, posebno nakon institucionalnih reformi poslednjih 10-15 godina, sve glavne snage standardne države – parlamenti, izvršna i sudska vlast, reprodukovane na tom nivou. Ali, EU ne ide u pravcu federalne države kakva je SAD ili Nemačka. Postoji replika institucionalnih struktura, ali se ne ide u pravcu centralizovanije federalne države sa sopstvenom vladom. U tri navrata, kada je evropski narod bio pozvan da glasa za ustav Evrope, u svojoj „lajt“, „dekofeinskoj“ verziji poznat kao Lisabonski sporazum, prvom prilikom narod Francuske i Holandije, oba ekstremno evrofilska (za razliku od Britanaca koji su evroskeptici), glasali su protiv njega. A sada su protiv Lisabonskog sporazuma glasali Irci, takođe evrofilski narod, i to bez obzira na ekonomske koristi koje bi im doneo. Postoji, dakle, izvesno nepoklapanje između evropskog naroda i evroskih elita, vlada u Parizu, Londonu i Berlinu, koje žele da se kreću sve brže ka nekoj vrsti evropske vlade. Lisabonski sporazum doneo bi, na primer, poziciju predsednika EU (sačuvaj nas bože Tonija Blera, koji je viđen za tu poziciju), kao i poziciju ministra inostranih poslova koji bi predstavljao EU u UN ili u pregovorima sa drugim državama u svetu. Ti potezi jasno vode ka ustanovljavanju centralizovanijeg sistema administracije. Ova ideja ilustrovana je pitanjem Henrija Kisindžera koje je postavio u vreme Vijetnamskog rata – „Kada hoću da razgovaram sa Evropom – koga da pozovem?“ Da bismo imali evropsku državu, moraju da postoje ljudi koje bismo identifikovali kao predsednika države, ministra odbrane, ministra spoljnih poslova – ističe profesor Duzinas.
l Kako dolazi do kraja ljudskih prava, pogotovo tamo gde ona, kao na ovim prostorima, još uvek nisu ni zaživela?
KD: U osnovi ideje ljudskih prava je ideja da svi delimo iste vrednosti, da smo suštinski slični i da delimo kosmos. Međutim, u ispoljavanju i artikulaciji ljudskih prava uvek dolazi do partikularizacije, pa se jedan model, evropski model, projektuje na ostatak sveta. Ljudska prava su uvek bila deo civilizujućih misija (Rimsko carstvo, kolonijalizam), pa i danas kada su u pitanju Kosovo i Irak. Tako da ideja o pripadanju jednom svetu postaje ideja o promeni sveta u skladu sa našim sopstvenim vrednostima za koje verujemo da su univerzalne. Misionari, konkvistadori i bombarderi imaju istu ulogu. Beli čovek uvek nosi svoje breme – civilizovati varvare, koji nisu došli do našeg standarda. Potraga za onim što nas vezuje pretvara se u imperijalizam – i to je ono što ja zovem krajem ljudskih prava.
Iako mnogo kritičnije prema EU, mišljenje Dejvida Čendlera povremeno rezultira, po nas na ovim prostorima, povoljnijim, pa i poželjnijim zaključcima. Takav je onaj da je Balkan zapravo na neki način već integrisan u EU (možda bi se moglo dodati – po obavezama, ali ne i pravima).
DČ: Kada se, iz perspektive zapadnih zemalja, postave pitanja o centralizaciji vlasti u EU, pitanje ustava, Lisabonski sporazum, čini se da Evrpoljani podržavaju evropske političke elite u tome. I može nam se učiniti čudno da što naše vlade spremne da se odreknu svojih moći bez zahteva javnosti, čini se da je to suprotno onome kako zamišljamo vlade, politiku i moć. Ja mislim da je jedan razlog za to ne suprotnost koja postoji između nacionalnih vlada i EU, već suprotnost između nacionalnih vlada i njihovih društava. Politički proces posle hladnog rata i sukoba levice i desnice obesmišljen je, ljudi sve manje žele da budu članovi političkih partija, da idu na glasanje, a i kada glasaju čine to iz protesta i čini se da su sve manje deo formalnog političkog procesa. Što znači da političke elite ne dobijaju legitimaciju čak ni na izborima. One su možda izglasane, ali ne postoji veza između društva i političke elite, kao ni slaganje oko političkog programa. Ne zna se ni kakve su političke strategije i nijedna ponaosob nema podršku u glasu naroda. Pokušajem da se procesima upravlja i vlada uz pomoć administracije poništava se predstavnički proces (proces reprezentacije). I može se videti zašto EU, koja izbegava javno angažovanje, proces reprezentacije, privlači vlade. Ona im daje izvesni osećaj legitimnosti, a vlade se obraćaju narodu na izborima tako što govore – „ovo je politika koju je EU odredila, mi ne možemo puno toga da uradimo“. Tako EU možemo da shvatimo kao rezultat jaza između političkih elita i njihovih društava, koji se, pokušajem da se problemi razreše prebacivanjem odgovornosti na EU, samo produbljuje. Najironičnije je da je način na koji se EU predstavlja izvan EU i način na koji se legitimizira iznutra, veoma idealizovan – da je EU mnogo progresivnija i prosvećenija nego staromodne demokratske nacionalne države. EU je postteritorijalna, postnacionalna i, na mnogo načina, postpolitička i projektuje se kao sredstvo za mir, demokratiju, ljudska prava i civilizaciju – ka spolja. I izvan EU postoji fikcija da je politika koju EU projektuje isto što demokratija i ljudska prava. Moj argument je da EU reprodukuje nedostatak politike – objašnjava Čendler. Regulativna uloga EU širi se mnogo pre nego što joj određena zemlja zaista pristupi. Svaka zemlja mnogo pre toga usklađuje svoje zakone sa legislativom EU, ima tela pri vladama koja sa njom sarađuju i tako dalje. EU u isto vreme poriče svoju odgovornost i kaže da će proći generacije pre nego što se Balkan integriše u EU, a realnost je, na žalost ili na sreću, da je Balkan već uveliko integrisan. Smatra se da će biti problema sa Bosnom i Kosovom zbog postkonfliktnih situacija, ali one već imaju evropska obeležja na svojim zastavama. Brisel Balkanom upravlja mnogo direktnije nego zapadnoevropskim zemljama – misli Čendler.
Izvan NAŠEG „rasporeda“ l U tekstu nedavno objavljenom u Danasu, Joška Fišer glasanje protiv Lisabonskog sporazuma u Irskoj naziva katastrofom Evrope. Da li je baš tako?
DČ: Mislim da nije, ali to treba smatrati znakom upozorenja. Neće biti nikakvih političkih konsekvenci irskog glasanja. Sve što irski glasovi govore jeste to da su evropski establišment i čitav irski establišment, crkva, mediji, na jednoj strani, dok je narod Irske glasao drugačije. Ali, ne postoji način da se njihov glas čuje, oni mogu da glasaju protiv, ali to nije dovoljno. Potreban je način da se politički izraze. Bez toga nema nikakvih posledica ili će to biti birokratsko rešenje.
EU uništava veze između vlada i društava. Oni govore da postoji problem u vezi između političara i naroda i da je to problem sa Srbijom i Bosnom – političari hoće da govore o nacionalnim pravima, a narod je zainteresovan samo za rešavanje problema kakvi su kriminal, korupcija, nezaposlenost. EU kaže da je potrebno izgraditi građansko društvo i obnoviti veze naroda i političara i da je to ono što je važno, a ne staromodna politika i slično. Strašno je kako EU vidi politiku u Evropi i van nje uvek kao problematičnu, i strašno je što smatra da se problemi mogu rešiti tehnički, birokratski. Nažalost, imam utisak da posebno ljudi van EU ne vide EU na taj način. Političari ne žele da diskutuju o Evropi jer ona je na neki način u njihovom „rasporedu“, a u njihovom je „rasporedu“ zato što će političke elite radije da sarađuju sa Briselom nego sa svojim sopstvenim društvom. Veoma je opasna iluzija da EU nekako ima rešenja za probleme koje mi i naši političari ne znamo kako da rešimo. I što se više odričemo javnog angažmana, kad se probudimo bićemo u svetu u kome je sve regulisano, a i ono što možemo da uradimo često je izvan našeg „rasporeda“.
Dejvid Čendler govorio je i o odnosu međunarodnih intervencija i ljudskih prava. Pitanje je, rekao je on, da li su ljudi na Kosovu slobodniji danas ili su to bili pre 20, 30 godina. U trenutku kada su mislili da su se oslobodili i postali nezavisni dobili su, u stvari, protektorat – UN ili EU, svejedno. Sa druge strane, razmišlja se da li je razlog intervencije bilo dokazivanje dominacije Amerike nad Evropom, naftovodi, neko skriveno rudno bogatstvo. Danas, zaključuje Čendler, nema interesa ni vrednosti. Ironično, ali zemlje koje vojno intervenišu traže smisao i svrhu u misiji. Kosovo je jasan primer da nije bilo strateških planova. Pridavanje racionalosti i razloga intervenciji kakvi su preraspodela sveta pripadaju ratovima nužnosti, dok se intervencija na Kosovu slavi kao prvi rat izbora, a ne nužnosti.