„Svet revizionista je svet u kome svaka zemlja ide svojim putem“: Nastajanje poretka koji niko neće

Poslednji koherentan odgovor međunarodnog sistema na međunarodni izazov došao je na londonskom samitu G-20 u aprilu 2009, kad su svetski lideri, nakon finansijskog kraha 2008, preduzeli korake da spreče još jednu Veliku depresiju i stabilizuju globalni bankarski sistem.

Potonji međunarodni odgovori na klimatske promene, dužničku kriza koja metastazira u zemljama u razvoju i pandemija kovida 19 mogu se opisati samo kao patetični pokušaji sličnih koraka.

Taj neuspeh proizilazi iz činjenice da je sve manje zemalja, uključujući i one koje su gradile prethodni međunarodni poredak, posvećeno njegovom održavanju.

Krajem prve decenije 21. veka u američkim pogledima na svet postalo je gotovo opšte mesto da su Rusija i Kina „revizionističke države“.

Umesto da deluje u cilju očuvanja međunarodnog poretka, revizionistička ili „revolucionarna“ država snažno i odlučno želi da promeni norme koje prihvataju status quo, dakle države koje žele da zadrže postojeći odnos snaga i raspodelu moći.

To su SAD i njene savezničke države, od Evrope do Japana.

Revizionističke države nastoje da potkopaju uspostavljeni poredak i povećaju svoje moći i spremne su da za to koriste vojnu silu.

Prvi revizionista u američkim očima bio je Vladimir Putin koji nikad nije ni krio da želi da promeni tendenciju ruskog pada.

Od intervencije u Gruziji 2008, preko one u Ukrajini 2014. i sada 2022, ruski predsednik pokazao je da Rusija želi da bude „revolucionarna sila“, koja će nastaviti da jednostrano menja svetski poredak.

Ako se vratimo na godine okončanja Hladnog rata, opservacija bi bila da je to jednostrani potez promene svetskog aranžmana iz sovjetskog tabora u kojem su SAD i zapadne države imale samo prateću ulogu.

Među njima, bilo je mnogo više onih koje su želele da su očuva hladnoratovski dizajan, pa i po cenu opstanka sovjetskog komunizma sa sve Varšavskim paktom.

„KRAJ“ ISTORIJE: Za zapad, kao što je tih godina objavio Frensis Fukujama, bio je to kraj istorije.

Trijumf liberalnog sveta kojem se oduvek težilo i posle koga nema ničega novog.

Umesto toga, rešenje je, ne zna se zbog čega, viđeno u vremenu koje je prethodilo bipolarnom svetu, a da se pri tome neosnovano tvrdilo da je jedna, antisovjetska polovina, zapravo, automatski liberalni svet iako je bio i tada, kao i danas, obeležen snažnim državnim intervencionizmom – od Obaminog spasavanja banaka do Bajdenovih aktualnih projekata.

Londonski Ekonomist podelio je tri decenije posle Hladnog rata na dve, vremenski podjednake etape.

Prvih 15 godina činilo se da je zapadna spoljna politika na sigurnim osnovama.

Liberalne vrednosti, demokratija, otvoreno tržište, ljudska prava samo što su nadvaladale komunizam. Amerika kao jedina globalna hipersila imala je sredstva i načine da nametne ovaj „moralni kodeks“ tiranima i teroristima, što je bilo „opravdano“ jer je „istorija pokazala da su zapadne vrednosti neosporna formula za mir, prosperitet i progres“.

Drugih 15 godina zapad se nalazi u haosu. Istorija je uzvratila udarac. Američka sila više nije u stanju da nametne rešenje kao što je to mogla do pre 15 godina.

Jug je izgubio strpljenje slušajući zapadne propovedi liberalnih vrednosti pune hipokrizije, dok je istovremeno spreman da napadne bilo koju zemlju koja mu se učini podesnom za to.

Sada se i Sjedinjene Države pojavljuju kao revizionistička sila. SAD su se okrenule od međunarodnih institucija koje su izgradile, kao što su Ujedinjene nacije i Svetska trgovinska organizacija.

Odstupile su od svojih obaveza u slobodnoj trgovini povlačenjem iz sporazuma kao što je transpacifičko partnerstvo.

Pogled iz Vašingtona je postao mračniji, a na horizontu se naziru pretnje velikih sila: ne samo Kine već i Rusije, koja je sada mnogostruko eliminisana iz međunarodnog poretka.

Rusija je nastavila da jednostranim potezima odlučujuće utiče na oblikovanje svetskog poretka.

Evropski i zapadni lideri puni su zamozadovoljstva zbog postignutog jedistva i kohezije zapada, širenja NATO i pune upotrebe sankcija. Sve to, međutim, mora da se razume kao posledica ruskih akcija i ruske inicijative.

NE VERUJ DANAJCIMA: Savršen primer te skepse, da se „Danajcima ne veruje čak i kad darove donose“ ponudila je sadašnja direktorka Međunarodnog instituta u Rimu i donedavno direktorka Centra za studije evropske politike u Briselu, Natali Toći.

Bliska prijateljica Federike Mogerini ima jedinstven pogled na razvoj i tok ukrajinskog rata.

Njena deviza je “ bolje dugi rat, nego loš mir“, pa ona stoga predlaže da se ruske mirovne inicijatove, ukoliko ih bude, uzimaju s najvećom sumnjom i da se nipošto ne pristaje na njih, nego da EU upavo tada duplira pomoć Ukrajini „i osigura ne samo da Rusija izgubi, nego da Ukrajina dobije rat“.

„Najveći rizik sa kojim se suočavaju evropski lideri je stoga skriven: ako ruske operacije u Ukrajini splasnu i Moskva počne da nagoveštava neku vrstu kompromisa ili primirja, Evropljani bi mogli pasti u zamku. Takva perspektiva, iako bi se predstavljala kao prilika koju treba iskoristiti, verovatno bi predstavljala podmuklu pretnju: Moskvi bi služila kao način da dobije na vremenu da se pripremi za sledeću rundu borbi, a ako bi neke zemlje podržale takav korak, to bi moglo dodatno da podeli Evropu“, opservira Toćijeva.

Zbog toga ona traži da „upravo kad se nasilje smiri, Zapad treba da pokaže svoju istinsku otpornost i udvostručenu podršku Kijevu, kako bi osigurao ne samo da Rusija izgubi ovaj rat već da ga Ukrajina zaista dobije, obezbeđujući teritorijalno, a samim tim i ekonomski održivu državu.

Iskušenje da se traži prilagođavanje s Rusijom bilo bi snažno, posebno imajući u vidu da bi se ono verovatno dogodilo u vreme rastućih društvenih, ekonomskih, političkih i geopolitičkih pritisaka na kontinentu.

Ako se smanjenje nasilja u Ukrajini poklopi sa naglom energetskom krizom u Evropi, to bi moglo da navede evropske lidere ne samo da se svađaju i koprcaju, već i da se potpuno podele“, kaže ona.

I ovaj način razmišljanja ilustruje kako geopolitika postaje sve više rascepkana i manje kohezivna.

Svet revizionista je svet u kome svaka zemlja ide svojim putem. Globalizovana svetska ekonomija cepa se na regionalne trgovinske blokove.

U tom procesu nastaje mnogo opasniji svet. Ruska akcija u Ukrajini podstakla je nemačkog kancelara Olafa Šolca da objavi da je svet dostigao Zeitenwende, ili prekretnicu.

Decenijama kao ekonomska sila sa ograničenim političkim ambicijama, Nemačka sada preuzima odlučniju regionalnu i međunarodnu ulogu nastojeći da izgradi svoju vojsku, naoruža Ukrajinu i preispita svoje značajne odnose sa Kinom i Rusijom.

Strah od američkog napuštanja koji je predsedavanje Donalda Trampa izazvalo kod američkih saveznika kao što su Nemačka i Japan, podstakao je mnoge od njih da uvećaju i ojačaju svoje bezbednosne kapacitete.

ANARHIJA U MEĐUNRODNIM ODNOSIMA: Japan je ponovo sagledao svoju ulogu zbog uspona Kine.

U prelaznom periodu od pacifističke sile opterećene nasleđem Drugog svetskog rata postao je normalnija zemlja, koja brine o sopstvenim bezbednosnim interesima i preuzima vodeću ulogu u Indo-pacifiku.

Glasna posvećenost Japana principu slobodnog i otvorenog Indo-pacifika, Kvadu (kvadrilateralni bezbednosni dijalog, partnerstvo sa Australijom, Indijom i SAD) i drugim inicijativama, proizilazi iz njegovog straha od uspona Kine i Sjedinjenih Država.

I Indija, koja je imala koristi od liberalnog međunarodnog poretka predvođenog SAD, nezadovoljna je nakon Hladnog rata.

Njena težnja za stalnim mestom u Savetu bezbednosti UN najvidljiviji je primer želje da ima snažniju reč u međunarodnom sistemu, srazmerno njenoj ekonomskoj i geopolitičkoj težini.

Kina je bila najveći korisnik globalizovanog poretka koji su predvodile SAD.

Sada želi da, da „zauzme centralno mesto“.

Peking eksplicitno traži preuređenje ravnoteže snaga u Aziji i istaknutije mesto Kine u međunarodnim poslovima. Ali kineski lideri tek treba da predstave alternativnu ideologiju koja privlači druge ili daje legitimitet njihovoj potrazi za dominacijom.

Čak i u njenom neposrednom susedstvu, uticaj Kine je sporan.

U međunarodne odnose uvlači se neka vrsta anarhije – ne anarhije u strogom smislu te reči, već pre odsustvo centralnog organizacionog principa ili hegemona.

Nijedna pojedinačna sila ne može da diktira uslove trenutnog poretka.

I rečima i delom, Kina i Rusija danas dovode u pitanje glavne aspekte zapadnog liberalnog poretka, posebno njegove norme koje se odnose na univerzalna ljudska prava i obaveze država.

Jednako tako, pogrešno je videti danas još jedan Hladni rat definisan oštrom bipolarnošću dva bloka: slobodnog sveta i carstva autokratija. Jer, nekoliko demokratija sve više ispoljava karakteristike autokratskih država.

Reakcije sveta na rat u Ukrajini i sankcije Zapada Rusiji pokazuju da ne postoji jedinstveni blok van transatlantske alijanse.

Dok se stari poredak raspada i novi se bori da se rodi, prednost imaju države koje jasno razumeju odnos snaga i imaju koncepciju budućeg poretka koji može, ali ne mora da služi opštem dobru.

Kapaciteti mnogih velikih sila su smanjeni, a mnogi od njihovih lidera pokazuju malo interesovanja za spoljnu politiku, upravljanje krizama ili rešavanje međunarodnih problema, upravo kad se pojava kriza čini verovatnijom i opasnijom.

Kao posledica njihove sporne unutrašnje politike, uključujući tu i SAD, nijedna od značajnih revizionističkih sila, od kojih svaka želi da promeni međunarodni sistem, nema ubedljivu viziju šta bi ta promena mogla biti.

Ravnoteža snaga koja se brzo menja verovatno neće obezbediti osnovu za stabilan poredak.

Umesto toga, velike sile će se verovatno zapetljavati iz krize u krizu kako njihovo nezadovoljstvo međunarodnim sistemom i jednih drugima bude raslo. To je opasan trend koji smo već imali prilike da vidimo u svetskoj istoriji.