Sveti Sava bi pozvao papu u Srbiju

Naprotiv. Ali, po svoj prilici mi imamo odavno političare i patrijarhe koji misle da su veći Srbi od Stefana Prvovenčanog i veći pravoslavci od Svetoga Save – kaže za Danas Luka Mičeta, nekadašnji novinar NIN-a (jugoslovenskog) i svojevremeno generalni direktor Tanjuga koji se dugo bavi istorijom dvadesetog stoleća. Međutim, poslednjih godina intenzivno se posvetio srednjem veku, uspešno skrenuvši pažnju naše javnosti na Nemanjiće. Za veoma kratko vreme napisao je tri biografije Nemanjića: Stefana Nemanje, Stefana Dečanskog i Stefana Prvovenčanog – koje su postali bestseleri. Povod za ovaj razgovor je njegova nova knjiga „Stefan Prvovenčani – biografija prvog srpskog kralja“.

#Fransoa Gizo, francuski istoričar i ministar prosvete u francuskoj vladi tokom tridesetih godina devetnaestog veka, govorio je da ima sto načina na koji se može pisati istorija. Publicistički pristup, koji i vi preferirate, postao je popularan i ovde.

– Trudim se da budem na tragu jednog Roberta Mesija, Simona Montefjorea, Majkla Hejstingsa, pisaca koji su dobro poznati našoj čitalačkoj publici. Istorija mora, kako god da je pisana, da bude u skladu sa stavom koji je izneo Gizoov ništa manje slavan zemljak Žan Pol Sartr: „Politika može biti nepoštena, istorija to ne sme da bude.“ Da je manje bilo nepoštene istorije, bilo bi manje i nepoštene politike. Srbija je savršen primer za to. Takođe, ko god misli da je po jedno društvo zloupotreba istorije i organizovano laganje manje opasno od organizovanog kriminala, ljuto se vara.

#Istorija je danas, ne samo kod nas, često neskrivena podrška određenim ideološkim konceptima. Primenjena istorija kao deo političkog marketinga. To se posebno dobro može uočiti na odnosu prema fašizmu, odnosno partizanima i četnicima, o čemu je poslednjih godina bilo dosta polemika?

– Nemačka profesorka istorije iz Berlina Gezina Švan govoreći o kultnoj knjizi Daniela Goldhagena „Hitlerovi dobrovoljni izvršioci“ ukazala je na jednu važnu stvar: da odnos u porodici markira identitet, da potomci čiju su preci bili u pokretu otpora i potomci kojima su dedovi bili u SS trupama prošlost vide drugačije. Nove generacije, smatra ova istoričarka, nisu ideološki slobodne, budući da i one žive u senci prošlosti. Samo bi trebalo dodati da su pokreti otpora – iako su pobedili – imali manju podršku naroda gotovo svih zemalja.

S druge strane, posmatrano sa istorijske distance to nisu važna pitanja – osim za istoriju kao nauku. Čuveni srpski novinar Pera Todorović je rivalstvo Obrenovića a i Karađorđevića opisao kao „stogodišnju krvavu borbu“, što je, manje-više, i bila. I šta? Ko se danas rukovodi tom borbom? Niko. Šta ona danas znači za savremenog čoveka u Srbiji? Ništa. Tako će biti i sa četnicima i partizanima, fašizmom… i ostalim izmima XX veka. Međutim, oni su samo važni hic et nunc.

#U kolikoj je meri u postkomunističkim zemljama karakteristično to markiranje identiteta?

– U zemljama gde je posle rata pobedio komunizam situacija je lošija. Ruski pisac Mihail Šiškin u jednom svom eseju je pišući o velikoj laži savremenog antifašizma kazao da su milioni sovjetskih vojnika „istinskih robova“ doneli na svet drugo ropstvo. Tako je bilo i kod nas samo što smo mi bili umesto u logoru (izuzimajući one koji su bili na Golom otoku i sličnim otocima) u kućnom pritvoru sa nanogicom. Komunizam je svoju borbu (stilizovanu, pre svega, kao antifašističku) sakralizovao kao i svoje žrtve, dok je vlastite zločine minimalizovao a koji su kao i fašistički bili „transkriminalni“ – zločini koji nadilaze pojedina, nacionalna zakonodavstva – i koji su ušla u svetsku istoriju beščašća, u pamćenje čovečanstva kao planetarno zlo. S druge strane, posle pada Titovog režima mnogi pokreti i pojedinci su rehabilitovani jer ih je osudio komunizam, jedan kompromitovani poredak i to još na montiranim, staljinističkim procesima. To je dovelo do toga da uporedo egzistiraju i nacional-boljševici – kako ih je nazvao svojedobno Nikola Milošević – ali, ali ako se može tako reći, i nacional-kolaboracionisti. Od Vardara pa do Triglava.

#Jedan kritičar je ističući faktografsku pouzdanost vašeg spisateljskog opusa kazao „da je u pitanju jedan smeo gotovo utopijski pokušaj da se uzastopno publicističko-istoriografskim ostvarenjima da sinteza srpskog srednjeg veka“. Nema mnogo knjiga o Nemanjićima.

– Nažalost. Pre dve godine bila je 900. godišnjica od rođenja Stefana Nemanje. Takav jedan grandiozni jubilej je prošao neprimećeno. Za državu taj veliki datum naše istorije gotovo da nije postojao. Crkva je organizovala jedan simpozijum i upriličena je jedna mala izložba u nesrećnom Narodnom muzeju. Objavljene su dve knjige od kojih je jedna moja – i to je bilo sve. Ove godine je 850 godina od rođenja prvog srpskog kralja. Stefan Prvovenčani nije dobio ni toliku pozornost, osim što je Laguna objavila moju biografiju ovog slavnog Nemanjića.

#Takav odnos prema Nemanjićima nije od juče? Izjavili ste jednom: „Kada Srbi ćute o Nemanjićima, ružno govore o sebi“.

– Naravno. To je konstanta srpske politike novog doba. Novo doba nametnulo nam je Obrenoviće i Karađorđeviće…

#Često se napominje kako treba da nam bude uzor Miloševa pragmatska politika.

– Tačno. Međutim, to je velika nepravda prema Stefanu Prvovenčanom i despotu Stefanu Lazareviću. Ko je Miloš? Lukavi, nepismeni i beskrupolozni hajduk koji se na obroncima jedne raspale imperije bori sa isto tako bednim kreaturama i secikesama iz te iste rastočene Osmanske imperije… Kada je 1839. godine abdicirao, prema računu kneževe blagajne, Miloševo bogatstvo je iznosilo 550.283 dukata, a po svedočenju Vuka Stefanovića Karadžića 1815. godine knez Miloš je imao svega 200 dukata. Nesporno je da je Miloš imao rezultate, ali oni nisu ni prineti dostignućima, niti, pak, ličnom ugledu Stefana Prvovenčanog i despota Stefana Lazarevića.

Petar I Karađorđević, pak, je posebna priča. NJegova je vladavina inaugurisala učešće zavereničkih, tajnih organizacija u politici Srbije. Slobodan Jovanović je davno upozoravao da je Petar Karađorđević biran za kralja kao običan građanin. Pre 1903. godine dinastija Karađorđevića ne postoji. Osnovana je tek izborom Petra I za kralja i utvrđivanjem naslednog kraljevskog dostojanstva u njegovoj porodici.

Petra Karađorđevića je na vlast dovela i dala mu tron jedna zavereničko-policijsko-vojna kamarila nakon jednog bestijalnog zločina. I to je danas jedna od mračnih konstanti naše politike. Od Apisa i Tankosića, Mustafe Golubića i Pavla Bastajića, Rankovića i Krcuna do Radeta Markovića i zemunskog klana… „Ples kanibala“ kako bi rekao Konstantin Dumba. Udba i njene paraorganizacije u svim oblastima života i dalje imaju uticaj u našem društvu ali i društvima svih zemalja u regionu. Nismo mi izuzetak. Kako je rekao Mark Mazover, Gestapo u odnosu na komunističke tajne policije izgleda „kao pravi patuljak“. Ukoliko današnja vlast ne demontira te Udbine parasisteme koji nesmetano funkcionišu i dalje u raznim institucijama i imaju upliv na mnoga esnafska udruženja, mi ne možemo krenuti uspešno ne u Evropu nego nigde.

#I Nemanjići su bili pragmatični vladari. To Vaša knjiga o Stefanu Prvovenčanom belodano pokazuje. Zašto se taj pragmatizam zaboravlja a ističe Milošev?

– Dva najveća srpska političara su prvi srpski kralj Stefan Prvovenčani i despot Stefan Lazarević, pretposlednji vladar slavne srednjovekovne Srbije. Oni treba da se izučavaju na političkim naukama koliko i na katedri za istoriju. Ova dva srpska vladara se prenebregavaju iz dva razloga. Prvi je taj što su oni bili monarsi vitezovi, koje je krasilo junaštvo jednako kao i obrazovanje. Bili su i vladari-književnici, intelektualci par excellence, ljudi visokog i kultivisanog umetničkog ukusa. Stefan Prvovenčani je isposlovao Srbima Hilandar „na poklon večni“, kraljevsku krunu mu priznaje papa Honorije III i omogućuje Srbiji da postane kraljevina, a sa bratom Savom uspeva da dobije autokefalnost srpske crkve. To su tri najvažnija događaja u celokupnoj srpskoj istoriji. To su događaji koji su omeđili i odredili srpsko biće u svakom smislu.

Slavni despot Stefan Lazarević je umeo i mogao sa svima i svi su mogli sa njim. Sa pet turskih sultana se je uspešno nosio, bio je ugarski vitez Zmaja i nosilac despotskog dostojanstva, vizantijske titule najviše posle carske koju će s ponosom nositi do kraja života. Ovaj srpski vladar je svojom briljantnom politikom omogućio da se život Srbije produži za 70 godina – koliko su trajale obe Jugoslavije.

Ali, to su gotovo nedostižni uzori. To je problem Nemanjića. Nemanjići su visoko digli lestvicu. Visine Nemanjića smetaju, jer su nedostižne – vekovima. Lakše je da se identifikuješ sa nepismenim Milošem ili sa kraljem koji je na krvavi tron došao na bajonetima kraljeubica.

Da ponovim, da ne bi bilo zabune: nemam ništa protiv Miloša, njegovi uspesi su veliki i značajni. „Naš narod nema drugih ljudi osim seljaka“, objasnio je Vuk Karadžić. Dakle, nije problem u Milošu, već u onima kojima takva paradigma odgovara.

S druge strane, ako pojmove nacionalizam i patriotizam uzmemo kao terminus technicus, možemo slobodno reći da Nemanjići nisu nacionalistička dinastija, već da je to državotvorna dinastija.

#Dobar ste poznavalac katoličke crkve. Jedini ste novinar u istoriji srpske štampe koji je intervjuisao jednog papu, papu Benedikta XVI. Razgovarali ste i sa najznačajnijim ličnostima Kurije… Čini se da Nemanjići nisu imali ekskluzivistički pristup prema katolicizmu, nisu bili predstavnici militantnog pravoslavlja.

– Svi najznačajniji Nemanjići (izuzimajući donekle cara Dušana) svoju vlast su temeljili i na ravnopravnom tretiranju svojih žitelja bez obzira na veru. Osim, naravno, kada je u pitanju jeres, kada je reč o bogumilima. Tu su kao i katolici bili nemilosrdni.

Domentijan, savremenik prvog srpskog arhiepiskopa Save, pesnik svetlosti, kako su ga nazivali, u Žitiju Svetog Save sastavljenom 1254. godine piše da je Sava poslao u Rim episkopa Metodija „velikome saprestolniku“ Svetog Petra i Pavla, „papi velike rimske države“, moleći ga da mu pošalje blagosloveni venac „da venča svoga brata na kraljevstvo“. Tako se Sveti Sava odnosi prema rimskom papi. Takođe, nije nevažno podsetiti da su srpski vladari među slovenskim narodima jedini prihvatili kraljevsko dostojanstvo iz Rima – posle krstaškog osvajanja Carigrada 1204. godine – što je u dobranoj meri doprinelo daljem usponu srednjovekovne Srbije. U jednom pismu iz marta 1220. godine Stefan Prvovenčani – iz zemlje u kojoj već godinu dana postoji autokefalna pravoslavna srpska crkva i nešto više od veka i po od velike šizme – piše papi Honoriju III: „Baš kao što Vas svi hrišćani vole i poštuju i u Vama vide svog oca i gospodara, tako i mi želimo da nas smatrate odanim sinom Rimske crkve, i Vas lično, uvereni da će Božji blagoslov i pravednost, isti kao i Vaši, biti na vidan način podareni našoj kruni i zemlji.“

KRAJ U SUTRAŠNJEM BROJU