Svi američki špijuni

Umešanost pripadnika “CIA” u ilegalne operacije širom sveta, uključivanje u unutrašnje političke bitke i diplomatski razlozi, često su ovu agenciju stavljali, ako ne na “stub srama”, a ono barem u poziciju “žrtvenog jagnjeta”, premda je konzervativno krilo američke politike uvek nastojalo da toj agenciji obezbedi status “zlatnog teleta”. Obim kongresnog nadzora nad “CIA” varirao je kroz različite vremenske periode, a danas “CIA” podnosi izveštaje “Komitetu Senata za obaveštajni rad” i stalnom komitetu “Kongresnog doma za obaveštajni rad”. Agencija takođe izveštava odbrambene potkomitete u oba doma Kongresa, “Komitet za inostrane poslove” i “Komitet za oružanu službu” u oba tela, kao i druge komitete i individualne članove Kongresa.

Završetak hladnog rata je u prvi plan stavio nove pretnje i izazove pred obaveštajno-bezbednosne strukture: pre svega terorizam. Ovaj neprijatelj nije bio nov, ali je krajem osamdesetih godina 20. veka pokazao novu snagu i vitalnost, koja je kulminirala u seriji razornih napada širom sveta početkom 21. veka, što je dovelo do nove podele sveta, a pred obaveštajne i bezbednosne agencije postavilo potpuno nove zahteve. “CIA” je, može se reći, anticipirala ovakav razvoj događaja, formirajući još 1986. “Centar za protivterorističko delovanje”.

Međutim, ni to nije bilo dovoljno da se spreči najveći obaveštajni promašaj u istoriji SAD, koji se može porediti još samo sa onim u Perl Harburu, 11. septembar 2001. i napadi na “Svetski trgovinski centar” u Njujorku i na “Pentagon”. Tu je plaćena cena neprirodne pozicije obaveštajne zajednice SAD, rastrzane između ambivalentnih zahteva za zakonitošću i delimičnom transparentnošću u radu, sa jedne strane, i potrebom da se protiv novog i još nedovoljno poznatog neprijatelja, sa druge strane, otvori jedinstven front jer se jedino na taj način mogao da garantuje uspeh. Neposredno pred udare na teritoriju SAD, u junu 2001, “CIA” je provela najdalekosežniju reorganizaciju u svojoj istoriji, uspostavljajući nove funkcije u svojoj upravi, kao što su načelnik finansija, načelnik informacija, “Odeljenje globalne podrške”, “Odeljenje za ljudske resurse” i “Kancelarija za podršku bezbednosnim misijama”, gaseći istovremeno “Direktorat za administraciju”. Na ovaj način, učinjen je pokušaj da se osigura veća fleksibilnost u radu i da se omogući bolje iskorišćavanje postojećih potencijala agencije.

Za sve ovo vreme u SAD su delovale i druge obaveštajne i bezbedonosne agencije, čiji je rad bio ograničen na podršku vladinim i vojnim telima koja su formirala te agencije. Među njima je najznačajnija “Odbrambena obaveštajna agencija” (“DIA”), koja je glavni nosilac kontraobaveštajnih poslova u SAD. Pored nje, tu su i dve obaveštajne agencije “Ratnog vazduhoplovstva” SAD (“Nacionalni vazdušni i kosmički obaveštajni centar” i “Vazdušno-obaveštajna agencija”), “Obaveštajna služba Kopnene vojske”, “Obalske straže”, “Marinskog korpusa” i “Mornarice”, pa zatim sledi čitav niz drugih agencija kao što su “FBI”, “Nacionalna geospacijalna obaveštajna agencija” i “Nacionalna kancelarija za izviđanje”, “Nacionalna agencija za bezbednost”, a ne treba zaboraviti ni to da i pojedina ministarstva američke vlade imaju svoje interne obaveštajno-bezbednosne službe (“Ministarstvo energetike”, “Ministarstvo finansija” i dr).

Objedinjavanje obaveštajno-bezbednosnog sektora

Višedecenijsko nastojanje da se obaveštajno-bezbednosni sektor u SAD objedini u jedinstven i funkcionalan organizam, koje je nailazilo na snažne otpore liberalno usmerenih političara i javnosti, ostvareno je u novembru 2002. formiranjem “Ministarstva za unutrašnju bezbednost” (“DHS”), koje je službeno počelo sa radom u januaru 2003. Osnovna funkcija ovog tela je sprečavanje terorističkih napada u SAD, dok je njegova misija smanjivanje “osetljivosti” nacije na terorizam i asistencija u oporavku posle eventualnog terorističkog napada. “Ministarstvo” je formirano kao direktan odgovor na udare od 11. septembra 2001. u cilju centralizacije koordinacije obaveštajnog, kontraobaveštajnog i bezbednosnog delovanja, koje su do tada sprovodile desetine različitih vladinih i vojnih agencija.

Dodatni podstrek centralizaciji obaveštajno-bezbednosnog sektora usledio je 17. decembra 2004. kada je predsednik SAD, Džordž Buš mlađi, potpisao zakon o obaveštajnoj reformi i zakon o prevenciji terorizma. Ovim zakonima uvedena je pozicija obaveštajnog direktora, koji je ujedno i direktor “CIA”, umesto dotadašnje funkcije direktora i zamenika direktora za obaveštajni rad, čime je došlo do značajne koncentracije obaveštajne moći na jednom mestu.

“DHS” danas u oblasti protivterorizma i antiterorizma objedinjava rad “CIA”, “DIA”, “FBI” i “NSA”, kao i čitavog niza drugih agencija. Ustanovljavanje ovog tela otvorilo je potpuno novo poglavlje u istoriji obaveštajno-bezbednosne zajednice u SAD i posledice tog čina još uvek se ne mogu sa sigurnošću predvideti. Međutim, već sada je očigledno da njegovo delovanje, pored evidentnog jačanja bezbednosti na američkom tlu, ima i mnoge negativne reperkusije u oblasti ljudskih sloboda, odnosa sa javnošću i da bitno narušava imidž SAD kao slobodoljive zemlje u očima ostatka sveta. Takođe, ne može a da se ne primeti da svi ovi napori nisu umanjili mogućnost kardinalnih grešaka u radu, od kojih je najkarakterističnija i sa najdalekosežnijim posledicama bila ona o “sigurnom” saznanju o postojanju oruđa za masovno uništenje u Iranu. Posledice te greške su se videle kada je započeo poslednji rat u Zalivu, koji je odvukao SAD u avanturu iz koje je izašla sa okrnjenim moralnim kredibilitetom. SAD su uspele da svrgnu Sadama Huseina sa vlasti i da pobede “Al Kaidu” u Iraku. Takav uspeh se može opisati kao “Pirova pobeda”, jer su se islamistički teroristi transformisali iz “Al Kaide” u tzv. “Islamsku državu” koja je pod svoju kontrolu stavila veliki deo iračke i sirijske teritorije, uspela da motiviše preko dvadeset hiljada stranih boraca, da izvrši velike terorističke napade u Parizu, Londonu i drugim delovima sveta. Delovanje “Islamske države” stvorilo je geopolitički okvir za ulazak Rusije u rat u Siriji koja snažno podržava Asada, što je po procenama mnogih eksperata jedini razlog zbog koga je Asad još uvek na vlasti. Snage SAD su se povukle iz Iraka koji je ostao u potpunom rasulu, bez ozbiljnih državnih institucija sposobnih da kontrolišu teritoriju i obezbede ekonomski prosperitet i opstanak stanovništva. Imajući sve ovo u vidu, možemo zaključiti da je angažovanje SAD u Iraku doživelo neuspeh.

Obaveštajci i kontraobaveštajci

Nakon višedecenijskih pokušaja SAD da formira autentičan i originalan obaveštajno-bezbednosni sistem, bez prevelikog oslanjanja na do tada postojeće sisteme, i u ovoj zemlji sazrelo je shvatanje da je neophodno razvijanje dva paralelna, blisko “uvezana” i koordinirana aparata: obaveštajnog i kontraobaveštajnog/bezbednosnog, kao što je to slučaj u većini drugih zemalja. Na čelu obaveštajne zajednice, koja broji ukupno 16 glavnih vladinih tela, službi i agencija, ostala je “CIA”, kao agencija od najvećeg ugleda i kapaciteta, dok se na čelu bezbedonosne zajednice koja broji ukupno 22 različite organizacije i agencije nalazi “DHS”. Čitaoca ne treba da zbunjuje činjenica da se pojedine agencije nalaze i u bezbednosnom i u obaveštajnom sistemu – takva “dvopolna” pozicija uslovljena je njihovim primarnim misijama i njihovim organizacionim i tehničkim kapacitetima. Bitno je da ukažemo i na to da obaveštajna zajednica i dalje zadržava deo svojih kontraobaveštajnih i bezbedonosnih funkcija i nadležnosti, ali isključivo kada je reč o operacijama izvan teritorije SAD. Treći element ovog aparata je “FBI”, organ “Ministarstva pravde”, nadležan je za izvođenje protivterorističkih akcija na teritoriji SAD, ali u bliskoj koordinaciji sa “DHS”, dok svaku protivterorističku akciju izvan teritorije SAD mora biti koordinirana sa “CIA”.

Ova tri tela imaju dve direktne dodirne tačke. Jedna od njih je kancelarija unutrašnje bezbednosti, koordinirajuće telo čija je funkcija savetovanje predsednika SAD o pitanjima iz oblasti bezbednosti, a članovi ovog tela su, između ostalih, i direktori “DHS” i “CIA”. Druga tačka je telo koje su, po predsedničkom ukazu, zajednički formirali “CIA”, “FBI”, “DHS” i sekretar odbrane, poznato pod nazivom “Centar za integraciju podataka o terorističkim pretnjama” (“TTIC”), sabirno mesto za sve informacije koje se odnose na zaštitu teritorije SAD i američkih ciljeva u inostranstvu od terorističkih napada.

Uprkos tome što se i dalje čuju snažne kritike iz određenih političkih krugova i pojedinih medija u SAD, dosadašnja reorganizacija i stepen postignute integracije obaveštajnog i bezbednosnog sistema u SAD sa velikom verovatnoćom garantuje bitno povećanje efikasnosti svih elemenata obaveštajno-bezbednosnog sistema. Imajući u vidu revolucionarne izmene bezbednosnog okruženja na globalnom nivou, usložnjavanje geopolitičkih relacija i posledice čestih političkih i medijskih udara na obaveštajno-bezbednosni aparat SAD, bilo bi nepravedno očekivati da se maksimalna efikasnost postigne preko noći. Ono što daje bitnu prednost SAD jeste njihova enormna ekonomska i vojna moć, a u skladu s njom i ogromna obaveštajna moć. To, naravno, omogućava eksperimentisanje, pa čak i dupliranje pojedinih napora, a sve u cilju pronalaženja optimalnog sistemskog rešenja za određeni problem, bio od doktrinarne, konceptualne, organizacijske ili tehničke prirode. Negativna iskustva iz prošlosti, kada su SAD znale da selektuju i obučavaju, najblaže rečeno, pogrešne saradnike, koji su se kasnije pretvarali u radikalne protivnike, sigurno će biti prevaziđena u budućnosti zahvaljujući bolje kontrolisanom sistemu regrutacije i zapošljavanja u obaveštajno-bezbednosnim organima, te zahvaljujući stavljanju naglaska na obuku koja, istina, ni dosad nije bila zanemarena, ali je relativno sporo pratila transformacije u svetu.

Primarna misija – prevencija

Restrukturiranje i reorganizacija obaveštajne i bezbednosne zajednice u SAD podrazumeva, pored doktrinarnog i koncepcijskog zaokreta, i objedinjavanje službi i agencija koje su do sada delovale nezavisno ili tek uz veću ili manju koordinaciju, u jedinstven, obaveštajno-bezbednosni aparat, koji smo opisali na prethodnim stranicama. Ono što i pri samo letimičnom pogledu na novu strukturu ove zajednice pada u oči jeste činjenica da je primat dat obaveštajnim službama i da se čak i “čistokrvne” bezbednosne agencije, kao što su “FBI” ili “Nacionalna bezbednosna agencija”, ovde tretiraju kao segmenti obaveštajne zajednice, čime se potvrđuje ranije izneta ocena da je primarna misija ove zajednice danas prevencija, koja je, kako je pokazano, moguća samo uz preciznu, detaljnu i pravovremenu obaveštenost.

Kao što smo već ukazali, u poslednjoj deceniji, a naročito nakon intenzivnijeg prenošenja ciljeva terorističkih napada na teritoriju SAD, došlo je do promene u prioritetizaciji značaja primenjivanih oblika obaveštajnog rada. S obzirom na činjenicu da struktura obaveštajne zajednice svoju formu duguje zahtevima hladnog rata, ona je kao takva, a posebno njeni tehnički segmenti, bila u velikoj meri nepodesna za efikasno suočavanje sa pretnjama novog doba, uprkos činjenici da je na mnogo načina i sama aktivno učestvovala u “sazrevanju” i “stasavanju” nekih elemenata te nove pretnje.

Premda je i dalje moguće čuti pobornike teze po kojoj je tehnički segment (komunikacije, satelitski izvori) “udarna pesnica” obaveštajnog delovanja, ipak je verovatnije da su takvi glasovi više motivisani ekonomskim aspektima, nego stvarnom efikasnošću. Jer, u suočavanju sa nekonvencionalnim pretnjama i protivnikom čije delovanje ne podleže nikakvim principima, jedino obaveštajni rad zasnovan na ljudskim izvorima, uz podršku ostalih oblika obaveštajnog delovanja, može da ostvari zadovoljavajuće rezultate. Bez obzira na to što je napravljen sa potpuno drugom, komercijalnom namenom, filmski hit Lika Besona “Godzila” može da bude poučan i slikovit primer današnjeg odnosa snaga i zahteva koji se postavljaju pred obaveštajno-bezbednosne aparate razvijenog sveta. Sa jedne strane, tu je tehnološki zasićena oružana sila, sa besprekornom tehničkom podrškom do krajnjih granica razvijenih i standardizovanih procedura, dakle sila koja u potpunosti projektuje osobine društva iz kojeg je ponikla i koje treba da štiti. Sa druge strane se nalazi primitivni organizam koji deluje bez poznavanja principa i koncepcija, dakle nagonski, i jednostavno ne priznaje logiku protivnika. Ukoliko se prisetimo raspleta filma, zaključićemo da je on na mnogo načina anticipirao današnja dešavanja u Mesopotamiji. Pokazalo se da je neprekidno snimanje Bagdada satelitima i bespilotnim letelicama i prisluškivanje komunikacija u zemlji u kojoj je komunikacijska infrastruktura u velikoj meri bila razorena ne mogu i ne smeju da budu primarni način obaveštajnog delovanja. Isključivo delovanje ljudskih potencijala i prikupljanje informacija iz ljudskih izvora, uz aktivnu podršku pomenutih tehničkih kapaciteta, može da izloži neprijatelja “svetlu dana” i da omogući preduzimanje efikasne akcije protiv njega. Uprkos najsavremenijoj opremi koja je korišćena u okviru obaveštajnih operacija u Iraku je nastala “Islamska država” koja je prostor od Rake u Siriji, do predgrađa Bagdada u Iraku za kratko vreme stavila pod svoju kontrolu. Sukobi sa tom formacijom traju do današnjih dana, sa veoma neizvesnim krajem. Ovaj primer jasno pokazuje da ni u savremenom dobu sofisticiranih komunikacija i neverovatnog razvoja tehnologije, ljudski faktor ne može biti zaobiđen u obaveštajnom radu. Možemo zaključiti da bez “HUMINTA” nema obaveštajnog rada i da bez agenturne mreže nijedna obaveštajna služba ne postoji u realnom prostoru i vremenu!

Trinaest agencija

Obaveštajni direktor čovek je koji je istovremeno direktor “CIA” i lider “Obaveštajne zajednice”, čiji je “CIA” sastavni deo. “Obaveštajna zajednica” kao institucionalizovan termin podrazumeva „federaciju egzekutivnih agencija i organizacija koje obavljaju raznovrsne obaveštajne delatnosti čineći tako ukupni obaveštajni napor Sjedinjenih Država“.

U sastavu obaveštajne zajednice SAD našle su se objedinjene sledeće vladine agencije, odnosno službe:

1. Vojni obaveštajni elementi (Kopnena vojska, Ratno vazduhoplovstvo, Mornarica, Marinski korpus);
2. Centralna obaveštajna agencija – CIA;
3. Odbrambena obaveštajna agencija – DIA;
4. Ministarstvo unutrašnje bezbednosti – DHS;
5. Uprava za borbu protiv droge – DEA;
6. Ministarstvo energije – DE;
7. Federalni istražni biro – FBI;
8. Nacionalna geospacijalna obaveštajna agencija – NGA;
9. Nacionalna kancelarija za izviđanje – NRO;
10. Nacionalna bezbednosna agencija – NSA;
11. Stejt Department;
12. Ministarstvo finansija;
13. Obalska straža Sjedinjenih Država – CG, sada u sastavu DHS.

U sastavu Obaveštajne zajednice, ali sa veoma posebnim statusom, nalazi se i “Biro za obaveštajni rad i istraživanje Stejt departmenta” (“INR”), jedna od najmanjih komponenti zajednice, ali sa velikim značajem zbog svojih visokokvalitetnih analiza.

“Savremena obaveštajno bezbednosna zajednica – utopija ili realnost” naslov je studije dr Orhana Dragaša, osnivača i profesora na Akademiji za diplomatiju i bezbednost u Beogradu (“Albion Books”, Beograd 2018). Autor u knjizi daje pregled stanja u obaveštajnim zajednicama širom sveta kao i moguću varijantu izgradnje obaveštajno-bezbednosne zajednice u Srbiji.

U dogovoru sa izdavačem “Danas” prenosi odlomak iz ove studije o promenama u najmoćnijoj obaveštajnoj zajednici SAD u periodu posle okončanja “hladnog rata” i naraslih opasnosti od terorizma. Izbor i oprema teksta redakcijski.