Svi dolazimo iz Grčke

Ako u organizaciji jedne kulturne manifestacije učestvuju Evropska unija, Unesko, Evropski savet, Unija evropskih teatara, Internacionalna asocijacija pozorišnih kritičara Evrope, Internacionalni institut mediteranskog pozorišta…, onda agilni Alesandro Martinez, „kapo di tuti kapi“ svega toga, nema izgleda mnogo razloga za brigu.
Ali…
Prošle godine u Torinu, kada je Evropska nagrada za pozorište posle zastoja od nekoliko godina (zbog nedostatka sredstava!) premeštena iz Taormine na Siciliji, gde je ranije stalno bila, Harold Pinter je direktno s hemoterapije, pridržavajući se za suprugu, došao u Teatar Karinjano, održao (antiamerički)

Work shop Roberta Lepaža

govor, primio nagradu i – otišao na onkološku kliniku.
Ove godine Evropska nagrada za pozorište dodeljena je u Solunu na poziv ovog divnog mediteranskog grada. Uprkos ogromnom novcu koji je grad „pljunuo“ (milion evra) za organizaciju predstava koje su bile odigrane u Nacionalnom teatru Severne Grčke, kao i za oko hiljadu zvanica sa svih strana sveta, ovogodišnje izdanje Premio Europa nije bilo ni blizu prošlogodišnjem po obimu predstava i značaju umetnika na sceni. Suma koju je dao Solun je, razume se, manji deo koštanja manifestacije, jer lavovski deo daje Evropska unija iz svojih fondova.
Torino i prošlogodišnje izdanje Evropske nagrade za pozorište pomenuti su u sasvim specijalnom kontekstu: glavnonagrađeni ovim evropskim Oskarom za pozorište nemački reditelj Peter Cadek nije došao da primi svoju nagradu i mnogočlani žiri, u kojem su poznati pozorišni poslenici Evrope, opredelio se da mu tu nagradu oduzme!
U pauzi igranja „Per Ginta“ u Cadekovoj režiji, izvrsne predstave u izvođenju Berliner ansambla, gostima su podeljena umnožena pisma gospodina Petera Cadeka žiriju i Alesandru Martinezu i njihov odgovor nesuđenom laureatu. Peter Cadek se na veoma neprijatan način izgovara na veliku zauzetost i nepredviđene teškoće, tešku bolest glumca u ansamblu nove predstave, nesporazum što je razumeo da će TV linkom dati intervju iz Berlina… Žiri u punom sastavu, na čelu s Martinezom, odgovara na Cadekovu opasku da je njihova odluka o oduzimanju nagrade smešna, da su i ostali laureati, svakako, zauzeti i imaju još poslova do da se predstavljaju publici i žiriju evropskog Oskara za pozorište! Dosadašnji laureati, kao što su Ariana Mnuškin, Piter Bruk, Đorđo Streler, Hajner Miler, Bob Vilson, Luka Ronkoni, Pina Bauš, Lev Dodin, Mišel Pikoli i Harold Pinter razumeli su veoma dobro da njihovo prisustvo na manifestaciji nije samo primanje nagrade, nego i učestvovanje u mnogobrojnim debatama o sopstvenom radu i multikulturalnosti u odnosu na ostale dobitnike. Naš primer o žrtvi Harolda Pintera je, valjda, dovoljno uverljiv.
Paradoksalno je da se jedina stvarno značajna predstava koju smo mi, zvanice, s nestrpljenjem čekali da vidimo dogodila u Solunu baš u Cadekovoj režiji. Jer, drugi dobitnik Evropske nagrade za pozorište (zbog koga Cadek, kalkuliše se, i nije došao da primi nagradu ne želeći da je deli), Robert Lepaž, Kanađanin iz Kvebeka, multimedijalni je mag pa je u Solunu i prikazao samo svoj work shop, s nekoliko glumaca i uz veliku video podršku. To se dogodilo u toku dana u Art centru, tako da obične publike nije ni bilo, osim pune sale pozorišnih ljudi željnih da vide nešto novo u teatru. To se novo naravno nije dogodilo. Pozorište za dve i po hiljade godina postojanja nije pripustilo u svoju filozofsku strukturu nove medije. Oni mu ne pomažu, već čine cirkus od ozbiljnih strasti. Naročito je u Grčkoj ovaj performans bio nekako neprimeren, mada zanimljiv. Kako reče Alvis Hermanis, reditelj iz Rige, dobitnik Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost, citirajući Pjera Paola Pazolinija, „Nas je malo, ali svi dolazimo iz Grčke“, govoreći, naravno, o pozorišnom svetu. Grčkoj video nije bio potreban.
Prava novost u tumačenju svevremenog Ibzenovog teksta dogodila se, dakle, u igri Berliner ansambla.
Zbog trapave ceremonije dodeljivanja nagrada, koja je predugo trajala i bila „hendlovana“ preteranim čitanjem saopštenja i sl., „Per Gint“ je počeo tek u 22 sata i trajao do dva sata po ponoći. Glumica koja igra majku Per Ginta pojavila se usred čitanja Cadekovog pisma na sceni (režirano, valjda) i rekla žiriju: „Vi ovde samo čitate, čitate, pričate, a mi iza scene već satima čekamo da počnemo… Ovo je duga i teška predstava, treba da budemo spontani, kako mislite da to izvedemo?“. Onda su nas isterali na petnaest minuta i posle toga počeo je stvarni praznik! Kraj smo, u prošaranoj sali u kojoj se nijednog trenutka nije gasilo svetlo dočekali na nogama, vičući „Bravo!“ iz sveg glasa. Posle smo čekali glumce u holu da im opet čestitamo. Do jutra. A Cadeka nije bilo.
Ostale predstave koje su nam poklonjene u Solunu, dve iz pera i režirane od strane velikog, značajnog i neverovatno posvećenog Alvisa Hermanisa iz Rige, bile su „Dug život“, koja je pretprošle godine na Bitefu dobila Gran pri, o starcima sateranim u sirotinji, u geto, gde sami žive, pomažući se, stvarajući sopstveni, svima nerazumljivi jezik, od zvukova, uzvika, jecaja, protesta, kao i „Očevi“, studiju tri sina koji govore o svojim očevima, ljudima iz Rige, Berlina i Moskve, vrlo zanimljivu, ali predugu i zamornu predstavu, bez pravog dramaturškog „keča“. Svi glumci, i oni iz Novog Rižskog teatra i oni iz ciriškog „Šaušpilhausa“ (druga predstava) bili su nadahnuti, izvrsni, magični.
U čast Evropske nagrade za pozorište koju je, uz Hermanisa, ove godine dobila Biljana Srbljanović, Jugoslovensko dramsko pozorište je odigralo „Skakavce“ u režiji Dejana Mijača.
Dogodio se mali „fo pa“, pogrešan korak u scenskom izvođenju „Skakavaca“, jer su domaćini, Grci, insistirali da oni tehnički vode predstavu, bez prethodne probe. Kako je u pitanju složen zahvat koji ima i video projekciju i pokretni rikvand i rotaciju, nije sve funkcionisalo kako treba i to je vidno ometalo glumce. Kao „cvet srpskog glumišta“, svi su bili odlični, ali dogodio se mali paradoks, prema rečima mnogih zvanica koji su nam prilazili i, sasvim prijateljski, zapitkivali o ostalim predstavama rađenim prema Biljaninim tekstovima. Naime, svi su očekivali da će za „novu pozorišnu realnost“ biti izvedena predstava manje klasična u svom izvođenju, s više hrabrosti u dramskim i rediteljskim rešenjima. Nažalost, Biljanin intervju s Ivanom Medenicom dogodio se tek sutradan kada je autorka, na odličnom francuskom jeziku (udata je za Francuza i tri godine živi između Pariza i Beograda) objasnila svoju poetiku, stavljajući akcenat na svoju mnogo osporavanu dramu „Pad“, o Miloševićevoj vlasti koja je, nekako, kasno priznata, tek posle poznatih događaja. O svim svojim ostalim dramama („Beogradska trilogija“, „Porodične priče“, „Supermarket“, „Amerika, drugi deo“, „Skakavci“…) Biljana je govorila originalno, dinamično, izuzetno elokventno i tada niko nije mogao više da sumnja u stvarnu novost koju je ova mlada žena donela ne samo na srpske, nego i na evropske scene. Na pitanje potpisnika ovih redova da li je to samo njen uspeh odgovorila je da je nagrada dodeljena čitavoj srpskoj novoj drami, tako reći Beogradskoj školi. Dodala je još da u Parizu redovno čita Danas i Vreme. Ljubazni menadžer manifestacije Andrea La Bozeta dao nam je na DVD-u čitav Biljanin intervju.
Evropsku nagradu za pozorište Biljani Srbljanović je predao Tomas Ostermajer, pred mnoštvom medija, prepunom salom Nacionalnog pozorišta Severne Grčke i strogim žirijem. On je naručio i režirao Biljanin „Supermarket“ i došao iz Nemačke samo zbog intervjua u kojem je govorio o svom radu s Biljanom i o njenom pisanju uopšte. Pa i o nama ovde, o našem teatru koji mu je blizak i poznat, kao i njegov rad nama. Inače, do sada dobitnici Evropske nagrade za novu pozorišnu realnost su bili: Anatolij Vasiljev, Eimuntas Nekrošius i Đorđo Barberio Korseti, Teatar Komplisite i Kompanija Kart Blanš, Kristof Martaler, Rojal Kort teatar za promociju mladih pisaca, Teatargrup Holandija, Tomas Ostermajer, Asocijacija Rafaelo Sancio, Hajner Gebels, Alen Platel, Oskar Koršunovas i Jozef Nađ.
Osim pozorišnih predstava zbog kojih svi i hrle na Evropsku nagradu za pozorište, u Solunu se od 26. do 29. aprila dogodio niz značajnih kolokvijuma, kao što je onaj koji je vodio Jan Herbert s Internacionalnom asocijacijom pozorišnih kritičara, ili Konvencija Internacionalnog instituta mediteranskog pozorišta (IITM), gde se govorilo o predstojećoj Dunavskoj Odiseji, brodu Evropskog saveta i IITMA koji će se septembra meseca zaustaviti u Beogradu.